Одломци из Дневника – Геноцид и тоцило

У срозавању смисла и садржаја те злосрећне речи „геноцид”  дошло се дотле да се и Србија окриви за најтежи преступ против људског рода 

Речи, речи, у какве вас све злочине не уваљују, у каквим подлостима не учествујете! Срљате онамо куда вас ко гурне, не питајући вас хоћете  ли и можете ли оно што вам се намеће. Тек понекад, кад се у насиљу оде предалеко, понека извргне руглу свог насилника, прикаже га у руху незналице или будале, па и то код слушалаца од знања и укуса. Остали вас или не разумеју, или не хају за оно што им се поручује. Поробљене од властодржаца у једној и другој хемисфери, означавате оно шта им је и када потребно: Путин је час кагебеовац, час нови цар, а  према „Шпиглу“, овејани фашиста; Русија је опасна и крива  тиме што  уопште постоји. Извештачима је унапред објашњено шта треба да виде, о чему да обавештавају своје читаоце и гледаоце. Док узимају изјаве обичних руских људи у Одеси, новинари су видно запрепашћени. Зар се сме онако мислити и говорити?

Све би то било јадно и смешно, кад не би личило на увод у страхоту. Само да остане на вербалним увредама…

У хладном рату светова посебна улога  је додељена  појму геноцид. Та се реч не употребљава да би се означио један од тежих злочина епохе; она служи као увреда, као   псовка упућена мрском непријатељу, па се баца на појединце, народе и државе онако како су некад, на сеоским вашарима, лопови набацивали чичак на леђа онога кога вреди покрасти. Кад чујете ту квалификацију, морате најпре утврдити ко, када и против кога подиже кривичну пријаву, да бисте оценили озбиљност оптужбе.  Жртвама је, дакако, свеједно да ли су пострадале као појединци, или у својству делића етничке заједнице. Оптужба је потребна живима, зарад утеривања дуга и настављања обрачуна.

Ратови су, сами по себи, злочиначки подухвати; историја је огуглала на њих. Геноцид је семантичка новост: то је архизлочин. Обичне убице  су,  по свршетку сукоба, угледни грађани, они добијају ордење. Човек је, по званичној војној терминологији, живи циљ. Кад сам, на одслужењу војног рока, то чуо, био сам згранут. Свој утисак, разуме се, нисам поверио командиру чете, потпоручнику Ћ. Он ме је, и без тога, истерао из Школе резервних официра, са образложењем да нисам савладао научну дисциплину звану стројеви корак. Онда је Добрица Ћосић, Бог да му душу прости, порадио да ме пребаце у лист „Фронт“, па сам одахнуо.

[restrictedarea]

Реч геноцид (истребљење једне националне или верске групе без обзира на пол и старост) ушла је у оптицај на завршетку Другог светског рата, да именује масовно страдање европских Јевреја. Касније су се том одредницом почеле служити многе државе и владе, до те мере да је, данас, тај појам на путу обесмишљавања. Појавила се инфлација; број наштампаних оптужница  надмашио је количину  робе и злочиначких услуга. У срозавању смисла и садржаја те злосрећне речи дошло се дотле да се и Србија окриви за најтежи преступ против људског рода.

Професор Емил Влајки, пореклом из дубровачке јеврејске породице, до деведесетих житељ Сарајева, недавно је објавио романсирану исповест под насловом „Геноцид“, о својим искуствима из босанског рата. Поводом тврдње да су Срби, у Босни, починили геноцид, писац  изриче једну горко-тужну напомену: „Међународни  суд правде (…) игнорише злочине ¸добрих момака‘, али зато олако проглашава геноцидом  скуп злочина на  једном уском подручју, гдје остарјели, те жене и дјеца, нису страдали. Боже, питам се   зашто и нацисти нису имали овакву, српску концепцију ¸геноцида‘? Арон, Берта, Сара и  Хана (чланови Влајкијеве породице, − М. Д.) би, након Другог свјетског рата, остали  живи, пружили би ми љубав за коју сам прикраћен, а у животу би било барем четири милиона оних који су нестали у нацистичким концлогорима.“

*

Причљиви део  наше јавности  пријатно се изненадио солидарношћу што су је грађани  показали у борби против подивљалих водених токова. Егоисте, природно, збуњује појава  самопожртвованости и великодушности, утолико више  што су њихове везе са проређеном народном масом танушне. У тој маси и даље живи рефлекс задругарства, позајмичења и мобљења. (Моба је епизода презира достојне прошлости; данас је модеран мобинг). А ето, довољан је један јачи потрес, да се људске честице окупе око магнета, да заблиста колективна душа. У многим пресудним тренуцима – на свадбама и славама, сахранама, ратним невољама и природним непогодама −  наш свет се без двоумљења мобилише по давно утврђеним, строгим правилима. У тим напорима нагло ојача  кохезија заједнице, обнови се достојанство појединца. Људи се препороде, покажу оно најбоље што у себи носе. Задивљујућа је отменост и господственост  нашег сељачког света на црквеној служби. Држање за време литургије сам описао у једној књизи објављеној пре четврт века.

Оно што ме код мојих земљака чуди  нису њихове врлине, него извесне мане. Поплаве су на површину земље избациле и једну мучну истину наше свакидашњице: по  опустошеним њивама се задржао сваковрстан, силан отпад. Наше су реке пуне крша што га многи, иначе уредни домаћини и чистунке-домаћице, отурају у воде-текућице, уверени, ваљда, да ће их реке однети некуда изван земаљског шара, на неко васионско сметлиште, или у сам Пакао. Овај тежак испад, овај прекршај против Природе и живота, изводи се несвесно, успут, без зле намере, без икакве намере, безбрижно и без размишљања. Мирне савести, у реку се баца све што је у кући сувишно, да се потамани и оно мало рибљег живота што је остало у њој.

Како објаснити оволику несавесност најчешће  увиђавних  људи? Мени се чини  да је и овде у питању традиција, неприлагођена новим животним околностима. Смеће се, хиљадугођима, одбацивало у крило матере Природе, да га она прогута и упије, да га укључи у своје ткиво, преобрази у хумус и у гнојиво. Природа је, без отпора, примала животињске и људске излучевине, остатке хране, дрво и кожу, грање и лишће, сламу и траву, товила се органским отпацима. У нашем, модерном времену, појавиле су се материје које су јој застале у грлу. Са пластичним флашама и бурадима, најлонским  кесама и аутомобилским гумама и са белом техником она не зна шта да учини. Растварање тих грозота траје и по шест векова…

А човек, по древној навици, и даље баца. Ту су и осведочени пријатељи из цивилизованог света, да домаће ђубриште пошкропе ослабљеним уранијумом…

Не треба, додуше, губити из вида нерешено питање одвоза и уништавања смећа. С тиме се муче и наше веће вароши, а на село се нико не обазире. Па  опет, знатан део онога што плови рекама или лежи дуж друмова могао се, уз мало  труда, спалити. Ја то чиним свакога лета, а у контејнере оближње варошице односим једино конзерве и стакларију, са осећањем да сам им увалио нешто са чим ни сами не знају куд ће ни шта ће. При спаљивању се затире траг једног несумњиво ђавољег изума. Горећи, пластична флаша се грчи, смањује се, болно цвили, из чега сам, својевремено, извукао закључак да то пишти и сикће Сатанин накот: он је, у пластици, нашао угодно земаљско уточиште.

Мало је могућно да ће загађивачи природе разумети ову метафору и променити понашање. О томе би се морало говорити у школама, на јавним зборовима, па и по црквама: загађивање природе је, између осталог, прљање Божје творевине. Уместо настојања да људима промене историјску свест, наши би еврофили боље учинили кад би неупућенима помогли да се снађу у лавиринтима модерног доба.  За Србе важи оно што, за Русе, рече онај старац из романа „Детињство“ Максима Горког: „Ваљало би нас учити, оштрити нам ум, а нема ни правога тоцила.“

*

Кад поменух тоцило…

Чуо сам, не сећам се кад ни од кога, причу о шумадијском сељаку-ратнику који, на борбеном положају, крај потока, лежећи на земљи, чека знак за отварање ватре. (Могућно је да сам догађај измислио, или сам га накитио и доградио, толико ми се ствар свидела). Испружио се војник по зеленој трави и, препуштен себи и протицању времена, пажљиво мотри ситнице које га окружују. Ту је травка уз коју се, с муком, успиње мрав, ту празна пужевска кућица, сломљен маслачак, брвно над потоком. И онда, његова пажња се усредсређује на повећи, округласт камен изложен на шљунковитом плићаку. „Ух, мајку му, што би био добар за тоцило!“ Испружа  руку, докотрља стену и утрпа је у војнички торбак, тамо где држи слишку сланине и комад проје.

И од тог часа он тај камен, тежак два килограма, носи кроз јурише и окршаје, с краја на крај Југославије, да би га, по свршетку рата, донео кући, и сад, кажу, има тоцило каквог нема у четири села…

Још само да почне оштрити тупе умове, како би, ако ништа друго, рашчистили представу о геноциду.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.