У име вековних страдања за нашу Србију и наше Косово и Метохију, желим само да подсетим, оне који су почели заборављати нашу хисторију, за оне који су почели заборављати и део наше Србије – КиМ и приклањати се нашим окупаторима за шаку евра, да ПРОЧИТАЈУ текстове који су давно исписани, можда им и савест проради :
Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Јуже Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Она лети над Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог стар-Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
А закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал’ завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанове Љубе:
“Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал’ је гладан шенице бјелице,
Али жедан воде са Звечана?”
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит’ је гладан шенице бјелице,
Нити жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
Да по ноћу ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Пак он жали свога господара
Што га није на себи донио!”
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Али лете два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена,
На кљунове б’јела пена тргла;
Они носе руку од јунака,
И на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
“Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л’ познала чија ј’ ово рука?”
Проговара љуба Дамјанова:
“Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј’ рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била.”
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
“Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!”
Ал’ ту мајка одољет’ не могла,
Препуче јој срце од жалости
За својијех девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.
Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Mogli ste makar sliku da stavite u većoj rezoluciji, ne moramo da je štampamo ali bi bilo lepo da može da se čita.
На жалост, максимална величина фотографија је 800 пута 600 пиксела, тако да читање текста са поменуте инфографике није могуће.
У име вековних страдања за нашу Србију и наше Косово и Метохију, желим само да подсетим, оне који су почели заборављати нашу хисторију, за оне који су почели заборављати и део наше Србије – КиМ и приклањати се нашим окупаторима за шаку евра, да ПРОЧИТАЈУ текстове који су давно исписани, можда им и савест проради :
Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Јуже Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Она лети над Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог стар-Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
А закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал’ завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанове Љубе:
“Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал’ је гладан шенице бјелице,
Али жедан воде са Звечана?”
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит’ је гладан шенице бјелице,
Нити жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
Да по ноћу ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Пак он жали свога господара
Што га није на себи донио!”
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Али лете два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена,
На кљунове б’јела пена тргла;
Они носе руку од јунака,
И на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
“Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л’ познала чија ј’ ово рука?”
Проговара љуба Дамјанова:
“Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј’ рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била.”
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
“Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!”
Ал’ ту мајка одољет’ не могла,
Препуче јој срце од жалости
За својијех девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.