U magli potresnih sećanja

Piše Raško V. Jovanović

Drama straha i savesti, kako bi se komad Dragoslava Mihailovića „Skupljač“ mogao žanrovski odrediti, napisana je u vidu tečnih dijaloga ili razgovornih scena koje nisu lišene prave dramske napetosti, bez obzira što do nekakvog pozitivnog razrešenja neće doći

Dobro je postupio Irfan Mensur, u svojstvu reditelja predstave drame „Skupljač“, kada je na samom početku emitovao tonski snimak odlomka iz Titovog govora gde se on osvrnuo na neprijateljsku delatnost protiv socijalističkog samoupravnog poretka ispoljenu u drami „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, prvi put prikazanoj 1969. godine u režiji Bora Draškovića, koja je ubrzo skinuta sa repertoara. To delo ponovo će biti izvedeno u režiji Vide Ognjenović tek 1984. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Međutim, drama „Kad su cvetale tikve“ – u stvari, reč je o delu koje je pisac sačinio po vlastitom istoimenom romanu – zainteresovala je naša pozorišta za stvaralaštvo ovog izuzetnoga prozaiste te su pojedina pristupila prikazivanju dramatizacija njegovih dela. Takođe, „slučaj“ sa prvom prikazanom dramom nije obeshrabrio pisca i on će, 1978. godine, imati premijeru drame „Protuve piju čaj“ na sceni „Ateljea 212“, da bi, potom, 1984. godine, Jugoslovensko dramsko pozorište prikazalo njegovu predstavu pripovetke-romana „Treće proleće Svete Petronijevića“, u dramatizaciji i režiji Nikole Jevtića. Kao pisac, Dragoslav Mihailović jedan je od najranijih protagonista tzv. „stvarnosne proze“ ili „proze novog stila“, odnosno „obnovljenog realizma“: on je smelo i otvoreno obrađivao delikatne teme iz savremenog života ili bliske prošlosti. U tom spektru interesovanja nije zaobilazio ni sudbine informbirovaca, te i u drami „Skupljač“ prikazuje susret negdašnjih zatvorenika sa Golog otoka, od kojih jedan prikuplja relevantne podatke o egzekutorima i „vaspitačima“ iz tog logora.

[restrictedarea] U drami „Skupljač“ pobliže se obrađuje sudbina Egona Štajnera, koji je posle zatočenja u više nemačkih logora, kao Jevrejin, i boravka u logoru na Golom otoku, posle svega dospeo u Niš, gde je živeo sa majkom, gospođom Štajner, takođe negdašnjom logorašicom. Njemu drugi put, pošto ga već jednom nije primio, u posetu dolazi iz Zagreba negdašnji logoraš Nikola Čučković, koji pasionirano prikuplja podatke o egzekutorima sa Gologa otoka. Psihički slomljen i zastrašen, Egon ne želi da odgovara na Čučkovićeva pitanja, jer, sva je prilika, misli da je ovaj neki provokator i uhoda koji će ga posle razgovora prijaviti vlastima. Čučković je nezadovoljan, ali uporan: njegovim nastojanjima da štogod dozna od Egona bezuspešno pomaže, u funkciji posrednika, Edi Berger, isto negdašnji stradalnik sa Gologa otoka. Drama straha i savesti, kako bi se komad Dragoslava Mihailovića „Skupljač“ mogao žanrovski odrediti, napisana je u vidu tečnih dijaloga ili razgovornih scena, koje nisu lišene prave dramske napetosti, bez obzira što do nekakvog pozitivnog razrešenja neće doći. Egon će malo šta reći svome nenadnom gostu, dok će se ovaj, posle pokušaja da štogod dozna, razboleti i preminuti u Zagrebu.

Adaptator i reditelj Irfan Mensur, koji je uspešno nastupio i u ulozi Egona Štajnera, Mihailovićevo delo režirao je u duhu postdramskog teatra. Za takav postupak imao je uporište i u nekim elementima teksta, budući da je čitava radnja zasnovana na raspravi o prošlosti. Mensur se kao reditelj oslonio na korišćenje projekcije video-snimaka, plasiranih dramaturški vešto i funkcionalno, budući da ni u jednom slučaju projekcije nisu bile same sebi svrha. Takođe, Mensur je svoj odličan izbor muzike (pored ostalog „Srpsko-ruski marš“ Čajkovskog, ruska i jevrejska tradicionalna muzika) umesno i efektno plasirao. Kao reditelj, nije dozvolio da predstava padne u zamku konverzacione drame: sve scene imale su naboj nesporazuma i latentne neizvesnosti u pogledu ishoda, odnosno ostvarivanja namere skupljača podataka o logoru na Golom otoku. Nikolu Čučkovića tumačio je Milan Caci Mihailović, uspevši da oživi jednu karakterističnu ličnost kojom gospodari neviđena upornost i istrajnost u nameri da dođe do određenih podataka o pojedinim egzekutorima. Irfan Mensur, u ulozi Egona Štajnera, glasom, pokretima i sveukupnim držanjem plastično je prikazao jednu slomljenu i izmoždenu ličnost. Tatjana Beljakova, koju već dugo nismo videli na sceni, kao gospođa Štajner, ispoljila je šarmantnu svežinu i spontanost u naraciji o svemu što je ta ličnost proživela tokom ratnih stradanja. Milutin Vešković, kao Edi Berger, uspevao je da bude nenametljiv, dok je Marina Lazarević kao Ivana, Egonova kćerka, bila hladna i nepotrebno distancirana. Video-snimci su bili jasni i pregledni, potpuno u funkciji zbivanja na sceni. Scenografija Mirka Stokića zasnovana na korišćenju belih mrežastih rešetaka imala je simboličnu funkciju. Kostimografska rešenja Marine Pavlović saobrazna su načinu odevanja na našim prostorima krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga stoleća. U svemu jedna predstava koja na potresan način rasvetljava nekoliko teških ljudskih sudbina u ratu i miru.

[/restrictedarea]