У магли потресних сећања

„Скупљач“ ПИСАЦ Драгослав Михаиловић ПОЗОРИШТЕ Позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ – Зајечар, гостовање у Београдском драмском позоришту ДАТУМ ИЗВОЂЕЊА 22. март 2014. АДАПТАЦИЈА И РЕЖИЈА Ирфан Менсур СЦЕНОГРАФ Мирко Стокић КОСТИМОГРАФ Марина Павловић ЛЕКТОР Андријана Виденовић ИЗБОР МУЗИКЕ Ирфан Менсур

Пише Рашко В. Јовановић

Драма страха и савести, како би се комад Драгослава Михаиловића „Скупљач“ могао жанровски одредити, написана је у виду течних дијалога или разговорних сцена које нису лишене праве драмске напетости, без обзира што до некаквог позитивног разрешења неће доћи

Добро је поступио Ирфан Менсур, у својству редитеља представе драме „Скупљач“, када је на самом почетку емитовао тонски снимак одломка из Титовог говора где се он осврнуо на непријатељску делатност против социјалистичког самоуправног поретка испољену у драми „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића, први пут приказаној 1969. године у режији Бора Драшковића, која је убрзо скинута са репертоара. То дело поново ће бити изведено у режији Виде Огњеновић тек 1984. године на сцени Народног позоришта у Београду. Међутим, драма „Кад су цветале тикве“ – у ствари, реч је о делу које је писац сачинио по властитом истоименом роману – заинтересовала је наша позоришта за стваралаштво овог изузетнога прозаисте те су поједина приступила приказивању драматизација његових дела. Такође, „случај“ са првом приказаном драмом није обесхрабрио писца и он ће, 1978. године, имати премијеру драме „Протуве пију чај“ на сцени „Атељеа 212“, да би, потом, 1984. године, Југословенско драмско позориште приказало његову представу приповетке-романа „Треће пролеће Свете Петронијевића“, у драматизацији и режији Николе Јевтића. Као писац, Драгослав Михаиловић један је од најранијих протагониста тзв. „стварносне прозе“ или „прозе новог стила“, односно „обновљеног реализма“: он је смело и отворено обрађивао деликатне теме из савременог живота или блиске прошлости. У том спектру интересовања није заобилазио ни судбине информбироваца, те и у драми „Скупљач“ приказује сусрет негдашњих затвореника са Голог отока, од којих један прикупља релевантне податке о егзекуторима и „васпитачима“ из тог логора.

[restrictedarea] У драми „Скупљач“ поближе се обрађује судбина Егона Штајнера, који је после заточења у више немачких логора, као Јеврејин, и боравка у логору на Голом отоку, после свега доспео у Ниш, где је живео са мајком, госпођом Штајнер, такође негдашњом логорашицом. Њему други пут, пошто га већ једном није примио, у посету долази из Загреба негдашњи логораш Никола Чучковић, који пасионирано прикупља податке о егзекуторима са Голога отока. Психички сломљен и застрашен, Егон не жели да одговара на Чучковићева питања, јер, сва је прилика, мисли да је овај неки провокатор и ухода који ће га после разговора пријавити властима. Чучковић је незадовољан, али упоран: његовим настојањима да штогод дозна од Егона безуспешно помаже, у функцији посредника, Еди Бергер, исто негдашњи страдалник са Голога отока. Драма страха и савести, како би се комад Драгослава Михаиловића „Скупљач“ могао жанровски одредити, написана је у виду течних дијалога или разговорних сцена, које нису лишене праве драмске напетости, без обзира што до некаквог позитивног разрешења неће доћи. Егон ће мало шта рећи своме ненадном госту, док ће се овај, после покушаја да штогод дозна, разболети и преминути у Загребу.

Адаптатор и редитељ Ирфан Менсур, који је успешно наступио и у улози Егона Штајнера, Михаиловићево дело режирао је у духу постдрамског театра. За такав поступак имао је упориште и у неким елементима текста, будући да је читава радња заснована на расправи о прошлости. Менсур се као редитељ ослонио на коришћење пројекције видео-снимака, пласираних драматуршки вешто и функционално, будући да ни у једном случају пројекције нису биле саме себи сврха. Такође, Менсур је свој одличан избор музике (поред осталог „Српско-руски марш“ Чајковског, руска и јеврејска традиционална музика) умесно и ефектно пласирао. Као редитељ, није дозволио да представа падне у замку конверзационе драме: све сцене имале су набој неспоразума и латентне неизвесности у погледу исхода, односно остваривања намере скупљача података о логору на Голом отоку. Николу Чучковића тумачио је Милан Цаци Михаиловић, успевши да оживи једну карактеристичну личност којом господари невиђена упорност и истрајност у намери да дође до одређених података о појединим егзекуторима. Ирфан Менсур, у улози Егона Штајнера, гласом, покретима и свеукупним држањем пластично је приказао једну сломљену и измождену личност. Татјана Бељакова, коју већ дуго нисмо видели на сцени, као госпођа Штајнер, испољила је шармантну свежину и спонтаност у нарацији о свему што је та личност проживела током ратних страдања. Милутин Вешковић, као Еди Бергер, успевао је да буде ненаметљив, док је Марина Лазаревић као Ивана, Егонова кћерка, била хладна и непотребно дистанцирана. Видео-снимци су били јасни и прегледни, потпуно у функцији збивања на сцени. Сценографија Мирка Стокића заснована на коришћењу белих мрежастих решетака имала је симболичну функцију. Костимографска решења Марине Павловић саобразна су начину одевања на нашим просторима крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлога столећа. У свему једна представа која на потресан начин расветљава неколико тешких људских судбина у рату и миру.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *