Slučaj Kiš 2014. – Denuncijant sa maskom znanstvenika

…U kulturnom dodatku Politike, od subote 29. marta 2014. godine, pojavljuje se tekst „Ko se boji Kiša još?“, rasprostrt preko čitave stranice, ukrašen jednom karikaturom i jednom fotografijom, koji neodoljivo podseća na tekstove kakve je u Politici pre tridesetak godina objavljivao Miloš I. Bandić

Piše Milo Lompar

Politički potkazan bez bilo kakvog povoda, čovek treba da unapred ograničava prostor svoje argumentacije, da skraćuje sopstveni tekst, kao da ne zna kako iza njegovog oglašavanja slede slapovi pripremljenih i naručenih tekstova. To je Politikina ravnopravnost: pet autora po pet stranica ravnopravno je sa jednim autorom kome skraćujete tekst, dodatno ga nacionalno diskriminišući u pismima čitalaca

„I dostavljački stalež ima neku svoju profesionalnu etiku – ni dostavljač, naime, ne bi trebalo da laže“

Nikola Milošević

 

Kada je 8. marta 1982. godine, na tribini Kolarčevog narodnog univerziteta, organizovan razgovor o tek objavljenoj knjizi Dragana M. Jeremića Narcis bez lica, u kojoj je njen pisac nastojao da opovrgne tvrđenja iz knjige Čas anatomije Danila Kiša, sala je bila prepuna. Ako je verovati dokumentaciji organizatora, u maloj sali je bilo 395 duša. To odgovara čovekovim sećanjima na taj skup, jer se u sali nije samo sedelo nego i stajalo. Zoran Gavrilović, profesor univerziteta i jedan od učesnika razgovora, sa blagim podsmehom autentičnog gospodina i beogradskog kolenovića, beše primetio kako je ovolika posećenost istinska slika naših naravi. Jer, ljubav prema čegrstima nas pretvara u zainteresovane posmatrače, dok bi rasprava o preoblikovanju istorijske građe unutar umetničkog teksta jedva ispunila trećinu sedišta.

IDEOLOŠKA OPTUŽNICA I dok su Nikola Milošević, kao bespoštedni branilac Kiša, i Dragan M. Jeremić, kao piščev bespoštedni osporavatelj, varničili u svakoj replici, nije im padalo na pamet da jedan na drugog nasrnu političkim i ideološkim optužbama. Sam Gavrilović, direktno upitan da se izjasni o tome da li je Kiš plagijator, beše odgovorio sa karakterističnom dvosmislenošću: „Plagijator nije, epigon jeste.“ Bilo je, dakle, nekih ljudi koji su imali snage da osporavaju Kišovu književnu vrednost: ne osvrnuvši se na neugodnu mogućnost da postanu predmet medijskog linča i političkog potkazivanja.

Takvi ljudi kao da su otišli unepovrat. Na tribini KNU odbijaju da organizuju razgovor o knjizi Zar opet o Kišu? Nebojše Vasovića, dok SKC otkazuje zakazanu diskusiju. U isto vreme, u kulturnom dodatku Politike, od subote 29. marta 2014. godine, pojavljuje se tekst „Ko se boji Kiša još?“, rasprostrt preko čitave stranice, ukrašen jednom karikaturom i jednom fotografijom, koji neodoljivo podseća na tekstove kakve je u Politici pre tridesetak godina objavljivao Miloš I. Bandić. I on je bio profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Pisao je – sa naglašenom podrškom tadašnjih partijskih vlasti – čitave ideološko-političke optužnice protiv nekih srpskih pisaca. Na javnoj pozornici tih godina, pored dežurnog partijskog filozofa, važno mesto je imao i denuncijant sa maskom znanstvenika. Njegovi tekstovi izazivali su čak i protestne književne skupove, jer je tada u Beogradu postojala kritička javnost: na tim skupovima su jednodušno govorili Zoran Gavrilović i Nikola Milošević.

U tekstu Politike nije moguće naći istinski sadržaj knjige Nebojše Vasovića Zar opet o Kišu? već samo pojednostavljivanje kritičkih argumenata koje donosi ova značajna knjiga. To pojednostavljivanje služi da se – u drugom delu teksta – iznese ideološka i politička optužnica o Vasovićevom antisemitizmu kao podlozi njegovog negativnog mišljenja o Kišu kao čoveku i piscu. U tom kontekstu navedena je jedna moja rečenica iz razgovora koji je vođen – na Drugom programu Radio-Beograda – povodom odlučivanja o nagradi Nikola Milošević. Tako sam – bez ikakvog ličnog udela – uveden u područje ove kulturno-političke akcije Politike.

Ne znam zašto sam se tu uopšte našao. Sasvim je moguće da se to dogodilo zbog poštovanja tradicije, po kojoj sam nekoliko puta na ovim stranicama Politike napadan zbog svog neodstupnog zagovaranja srpskog stanovišta u našoj kulturnoj politici. (Da li je na delu težnja da srpsko stanovište podvedemo pod antisemitizam?) Možda zbog toga što sam glasao za Vasovićevu knjigu, koja nije dobila nagradu Nikola Milošević. Možda zbog toga što nisam glasao za neku drugu knjigu. Da li bi to mogao biti razlog? Jer – kako je pisao Nikola Milošević – „većina naših javnih denuncijacija po pravilu je plod jednog idiličnog spoja ideoloških i ličnih pobuda“. Nema valjanih razloga sa stanovišta javnosti. Jer, rad samog žirija je potpuno javan, odlučivanje se odvija u direktnom radio-prenosu, dok je ovog puta i reč svakog člana žirija štampana u Srpskom književnom listu. Ako se neko spori sa mojim shvatanjem stvari, zašto to ne čini na mestu na kojem je javnost upoznata sa mojim mišljenjem nego premešta pozornicu u Politiku, čiji čitaoci ne znaju autentični kontekst? Zašto Politika podržava ovakvu nesolidnost? Prividna nemotivisanost u ponašanju Politike nam otkriva, međutim, kako funkcioniše mehanizam kulturne diskriminacije u nas.

Da li svaki žiri čije se mišljenje ne dopada kritičaru Politike mora da bude predmet javnog političkog potkazivanja? Zar nije i NIN-ov žiri pre nekoliko godina bio javno optuživan, jer se njegov način rada nije dopao ovom kritičaru Politike? Da li svako uvršćivanje u uži izbor treba da bude poslato njemu na odobrenje? (U ovoj godini to nikako nije bilo moguće, jer njegova knjiga nije uvršćena u uži izbor za nagradu Nikola Milošević. Da li je to razlog denuncijacije?) Da li treba stvoriti cenzorsku adresu za sve književne nagrade i uteloviti je u jednoj ličnosti? Da li to treba vremenski oročiti ili se prepustiti sudbinskom proticanju peščanog sata? Da li, dakle, denuncijant sa maskom znanstvenika treba da ima samo diktatorska ili čak despotska ovlašćenja u javnim poslovima?

[restrictedarea]

PISAC ILI IDEOLOGEMA? Zar nije znakovito da mnoga apologija Kiša – i ona od pre trideset godina, i aktuelna – uvek podrazumeva političku osudu njegovih osporavatelja? Zar to nije saglasno sa saznanjem o Kišu koji je politički osuđivao one koji su obezvređivali njegovu književnost? Šta nam pokazuje ova podudarnost? Da Vasović s pravom tvrdi kako Kišovi apologeti uglavnom ponavljaju Kišove postupke i stavove o književnosti.

Kakav nam to pluralizam nudi Politika ako svakog ko ima pozitivno mišljenje o Vasovićevoj knjizi optužuje da je nadahnut ni manje ni više nego – antisemitizmom? Zar to ne nagoveštava sledeći korak: svako ko ne ceni Kišovu umetnost, pod sumnjom je zbog antisemitizma? Koliko je takav način razmišljanja – razuman? Premda nije razuman, on je efikasan: ko bi se – posle takvih optužbi – uopšte mogao usuditi da javno razmišlja na drukčiji način o Kišu? Ko bi se usudio da se poziva na one koji su ozračeni takvim optužbama? U takvu nameru je položeno pominjanje predsednika žirija nagrade Nikola Milošević. To je večno aktuelni milje naše javne svesti: Kiš u njemu nije pisac nego ideologema.

Da bih to pokazao, predao sam u prijemnom odeljenju Politike, u utorak 1. aprila 2014. godine, sledeći podnesak: „Politika. Beograd. Glavni i odgovorni urednik.

U kulturnom dodatku Politike od 29. marta 2014. godine, u tekstu ‚Ko se boji Kiša još?‘ u prikazu knjige Nebojše Vasovića, citirana je jedna moja rečenica iz teksta objavljenog u Srpskom književnom listu (broj 7/112, strana 15). Toj rečenici je promenjen kontekst da bi njeno značenje bilo usmereno ka navodnom zastupanju antisemitizma. Kako sam u tekstu Politike apostrofiran kao ‚predsednik žirija‘ nagrade Nikola Milošević, onda krivotvorenje konteksta moje rečenice ima za cilj ruženje moje ličnosti. To je uobičajeno ponašanje Politike. No, sada se pojavljuje i ruženje same nagrade Nikola Milošević, jer se njen uži izbor vezuje za antisemitsko usmerenje. Od javnog je interesa – po mom sudu – da ova neistinita i politički motivisana optužba, dostojna davnih titoističkih dana Politike, bude opovrgnuta na mestu na kom se pojavila. U tu svrhu vam dostavljam svoj tekst. On može biti objavljen pod sledećim uslovima:

BEZ bilo kakvih izmena u samom tekstu.

Na ISTOM mestu na kojem je objavljena neistinita tvrdnja koju opovrgavam i sa ISTOM tehničkom opremom.

SAMO u narednom broju kulturnog dodatka Politike.

Ukoliko ovi uslovi nisu prihvatljivi za Politiku, NIJE DOZVOLJENO objavljivanje bilo kog dela mog teksta ili neke od rečenica u njemu.

Ne pozivam se na Zakon o informisanju.“

Ključno je u ovom pismu nepozivanje na zakonske imperative. Jer, tako ostaje sasvim očigledno da Politika bez bilo kakve prinude odlučuje o prirodi i učesnicima spora koji je pokrenula. Njena odluka – kakva god da bude – otkriva njen predumišljaj u samom pokretanju spora: u slučaju da objavi odgovor optužene strane, ona pokazuje da – makar formalno – poštuje načelo audiatur et altera pars; u slučaju da taj odgovor ne objavi, ona dokazuje da joj je namera vezana za ideološko-političko žigosanje ljudi.

U sredu, 2. aprila 2014. godine, u rano prepodne, telefonski me uznemirava urednik kulturnog dodatka Politike. To je neka osoba koju nisam u životu upoznao. Uvek me iznova začuđuju ti ljudi koji organizuju obezvređivanje i ruženje čoveka u više navrata, da bi ga potom – sa nevinošću plaćenog ubice – telefonski uznemiravali bez ikakvog povoda. Šta oni jedu? Kakvi su im životi? Kome se raduju?

Tekst je – veli urednik – predugačak, pa bi ga trebalo skratiti. Sam zahtev je neuljudan i besmislen: neko ko poseže za optužbom za antisemitizam, višestruko nemotivisanom i lažnom, neko ko ciljano premešta književno-politički spor u policijsko područje, neko ko je stalni kritičar Politike, pa ima nesumnjivi monopol na stranicama lista, pojavljuje se odjednom kao osoba čija se prava štite od prekobrojnih slova u tekstu kojim se nevoljni optuženik – brani. Kako stoje stvari sa optuženim licem? Politički potkazan bez bilo kakvog povoda, čovek treba da unapred ograničava prostor svoje argumentacije, da skraćuje sopstveni tekst, kao da ne zna kako iza njegovog oglašavanja slede slapovi pripremljenih i naručenih tekstova. To je Politikina ravnopravnost: pet autora po pet stranica ravnopravno je sa jednim autorom kome skraćujete tekst, dodatno ga nacionalno diskriminišući u pismima čitalaca.

KULTURNA POLITIKA „POLITIKE” Tako izgleda svet u kojem je za glavnog urednika Politike – u svim vladama naših nacionalnih stranaka, valjda kao garant nekih interesa značajnijih od stranačkih i nacionalnih – postavljena osoba lišena svesti o kulturi. Ona pak uz sasluženje naših nacionalnih autoriteta, potom postavlja za urednika kulturnog dodatka Politike sadašnjeg izvršioca radova: ako uporedimo njegovu biografiju sa istaknutim srpskim pesnikom, koji je pominjan kao mogući izbor, vidimo da odluka nije bila tek diletantska nego politički motivisana. Taj urednik pak donosi priloge koji vređaju obeležavanje pravoslavnog Božića, proglašavaju ljude u SKZ-u „oborom“ ili bivaju objavljivani latinicom u ćiriličnom listu. To je kulturna politika koja se sprovodi ispod prividne i površne nacionalne orijentacije naših stranaka.

Otud u današnjoj manipulativnoj javnosti nije prirodno da očekujemo bilo kakvo protivljenje aktuelnoj kulturnoj orijentaciji Politike. To ne treba da nas obeshrabri. Jer, nije proteklo ni celo desetljeće od pojave tekstova Miloša I. Bandića, a na naše oči se raspao čitav komunistički svet u čije ime je on ispisivao svoje poternice.

Ono što obeshrabruje jeste potpuna nespremnost ljudi da se odupru prozirnim postupcima manipulatora: malo ko je spreman da žrtvuje mogućnost sopstvenog pojavljivanja u medijima zbog nekog načela koje sledi. Tek bi značajan broj ljudi koji se organizovano i svrhovito odupiru manipulaciji bio podloga za nastanak kritičke javnosti. Njihovo odupiranje imalo bi oblik pasivnog otpora: to je otpor koji je neprestan, raznovrstan i vidljiv, jer nije pasivan u ispoljavanju nego je uvek nenasilan. Istina – kao i uvek – počinje da se svedoči kada joj priložimo veliku ili malu, ali uvek ličnu žrtvu. To je pripadalo ljudima koji su otišli unepovrat.

Nema, dakle, ničeg ni ohrabrujućeg ni obeshrabrujućeg u aktuelnom pojavljivanju denuncijanta sa maskom znanstvenika. Jer – strogo uzev – nema u njegovoj pojavi ničeg: njegova rečenica o onome „šta zapravo zastupa i donosi ova knjiga“ kao da je izravno pristigla iz kritičkih prikaza njegovog prethodnika. Okolnost da univerzitetski profesori raspisuju policijske poternice nije postojala u protekle tri decenije, ali ona pokazuje kako se neprestano modernizujemo u povratku titoizmu.

Šta nam, dakle, sugeriše ova pojava na kulturno-političkoj tabli Politike? Na šta ukazuje izglačani stari šraf u vladajućem kulturnom mehanizmu? Da je na delu konstanta naše kulturne politike: ime Miloša I. Bandića nosi ulica u kojoj je stanovao u Zemunu, dok nema ulice koja u Beogradu nosi ime Nikole Miloševića. On izgleda da nije nigde živeo.

Značajna knjiga

Nebojša Vasović je iskazao vrlo zanimljive i u mnogo čemu opravdane uvide koji otkrivaju duboku unutrašnju ne-dijalogičnost naše književne situacije: njenu sklonost ka ideološkim diskriminacijama

Ima neobičnih slučajeva u književnoj istoriji: jednodušno prihvaćeno u jednom naraštaju, uzdignuto u značenje književne paradigme, književno delo može doživeti dalekosežna osporavanja u času kada se čini da je njegovo mesto zauvek određeno. Svako ponovno uspravljanje poraženog argumenta koji odbija da napusti pozornicu, jer je spojen sa idejom o neistovetnosti istine i pobede, ma koliko da se doživljava kao skandalozno, ipak nas opominje na omiljenu misao Marka Ristića o tome da u kulturi nema definitivno dobijenih ili izgubljenih sporova.

KRITIČKA KONSTANTA U knjizi Nebojše Vasovića Zar opet o Kišu? prepoznajemo polemičko stanovište koje je konstanta njegove kritičko-esejističke imaginacije. Ovaj srpski pesnik i esejista, koji već četvrt veka živi u Torontu, napisao je – pored čitavog niza zapaženih i cenjenih zbirki pesama, različitih u organizaciji stiha i u tematici – četiri kritičko-esejističke knjige koje su ispunjene zanimljivim uvidima, provokativnim obrtima, neposrednim imenovanjem polemičkih adresa, teorijskim implikacijama.

Već u knjizi Poezija kao izvanumište (1983) posvećenoj poeziji Đorđa Markovića Kodera, moglo se uočiti kako je Vasovićevo osnovno stanovište u načelu polemičko. Jer, on je stao na stranu usamljenika koji je bio književnoistorijski skrajnut zbog svog neobičnog korišćenja jezičkih mogućnosti. Naš esejista je tu ispoljio dva svojstva: ne samo da je prevrednovao Koderov položaj u srpskom romantizmu, protivno ustaljenoj književnoistorijskoj proceni, nego je istovremeno prionuo uz osobeno shvatanje o ulozi jezika u strukturi pesničkog govora, ukazavši na shvatanje poezije kao izvan-umne ili za-umne realnosti.

U kritičkoj knjizi koja nosi naslov Protiv Kundere (2003) ima naznaka o svođenju pojedinačnosti ljudske sudbine na tonski niz apstraktnih pojmova, o eksperimentalnoj a ne imaginativnoj vrednosti književnih likova, o pojednostavljenom sagledavanju polifonije romana u delu istaknutog češkog, pa potom francuskog pisca. Takva kritika pripada jednom polu polemičkog stanovišta našeg esejiste, dok drugi pol počiva na uvidu da Kundera stiče status disidenta kritikom i razobličavanjem stvarnosti komunizma. Otud sledi pitanje: zašto je kao emigrant napustio svaku pripovednu vezu sa prikazivanjem stvarnosti, zašto je prestao da se bavi temama nasilja, cenzure i kiča u kontekstu zapadnog društva u kojem živi već decenijama? Ovakav konformizam je učinio Kunderu značajnijim piscem u javnoj svesti nego što to zaslužuje njegova književna vrednost. Knjiga Protiv Kundere nije skoro istovremena nego u ponečemu i srodna Vasovićevoj prvoj knjizi o Kišu: Lažni car Šćepan Kiš (2004). Šta nam to kazuje? Da naš esejista u istovetnoj perspektivi sagledava i svetske i srpske pisce: i Kunderu, i Kiša.

NASTAVLJENA DISKRIMINACIJA Nije, dakle, reč o nekakvoj optici ad hominem nego je to prevashodno jedan esejistički pogled: njegova teorijska zasnovanost ostaje implicitna. Jer, on se dotiče osobenog problema, budući da istražuje stepen konformizma književnih dela i pisaca u duhovnoj situaciji našeg vremena. Opisujući promene Kunderine i Kišove umetnosti u decenijama pre pada Berlinskog zida, naš esejista tumači njihove književne transkripcije umetničkih dela iz minulih epoha, kao i sudbinu ideologema onog sveta koji se srušio s Berlinskim zidom. I u tom trenutku dotiče ono subverzivno: to je kodiranje pripovednog sveta ovih pisaca u nešto što je politička korektnost. Dvojnost Vasovićevog polemičkog stanovišta otkriva u sebi izrazito angažovani potencijal.

Otud nastaje analiza društvenog fenomena određenog pisca, koja nas navodi da napustimo strogo književnu analizu, jer dolazi do prenošenja literarnih u ideološka područja. Knjiga Lažni car Šćepan Kiš bila je predmet velike ideološko-političke diskriminacije Nebojše Vasovića u našoj sredini: naročito u masovnim medijima. Sve je to poprimilo i oblike diskriminacije koji nisu imali nikakve veze čak ni sa čovekovim neposrednim istorijskim i političkim iskustvom, jer on jednostavno nije živeo u proteklih 25 godina u Srbiji. Ta diskriminacija se nastavlja u tekstu Politike.

U knjizi Zar opet o Kišu? Vasović uzvraća na izazov diskriminacije, zaoštrava svoje teze, iznova pokazujući osnovnu dvostrukost svog polemičkog stanovišta. On nastavlja da analizira pripovedne postupke samog Kiša. U veoma uspešnim analizama Grobnice za Borisa Davidoviča naglasak je postavljen na Kišovo pripovedno heroizovanje jednog tipa revolucionara kao nešto što bi trebalo da bude suprotno piščevoj oglašenoj kritici komunističkog totalitarizma. Uprkos takvoj kritici, Kiš u pripovednom svetu oblikuje jednog komunističkog revolucionara u skladu sa herojskom ideologijom tih vremena. U analizi priče Knjiga kraljeva i budala pak naš esejista dokazuje – analizom pripovedne podloge – monohromost piščeve imaginacije. Sve nas to može odvesti do značajnog teorijsko-polemičkog pitanja: koliko istorijski sadržaj mora biti kruto i tipizirano uprizoren da bi se obrazovala njegova eksplicitna negacija?

Sam Vasović smatra da je Kišov odnos prema jevrejskoj temi – neautentičan. On navodi neopovrgnuto svedočenje po kojem je Kiš Brodskom kazao kako je proganjan od srpskog antisemitizma. To je ruski pesnik i napisao u predgovoru za francusko izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča. Upitan da objasni ovu potpunu neistinu, Kiš je rekao kako je dao takvo obaveštenje da bi se knjiga bolje prodavala u Francuskoj. To je biografska činjenica.

NESKLAD SA AUTENTIČNOŠĆU Vasovićev interpretativni naglasak proističe iz saznanja o Kišovoj upotrebi jevrejske teme u skladu sa javnim očekivanjem: neko ko računa sa boljom prodajom knjige kao posledicom izmišljenog antisemitskog progona svakako je neko ko instrumentalizuje samu jevrejsku temu svog pripovedanja zbog očekivanog uspeha. Naš esejista smatra da je upotreba bilo koje teme – staljinističke, ruske ili jevrejske – u ozbiljnom neskladu sa autentičnošću. Otud dokazuje kako neautentično iskustvo ima svojih posledica u književnoj slabosti Kišovog pripovedanja. To je okosnica njegove argumentacije koja se račva u više pravaca, jer se u području književne autentičnosti odvija Vasovićevo dugotrajno kretanje od biografskih preko književnih do kulturno-političkih činjenica.

Otud on analizira sam fenomen Kiš, odnosno stepen društvenog odjeka Kišovog dela, ovoga puta na vrlo širokom i razgranatom dokumentarnom materijalu koji, u dobroj metodi polemičara, uzima od Kišovih apologeta. On, dakle, glavne argumente za društveni uspon Kiša ne uzima od malobrojnih Kišovih osporavatelja, nego primere za svoju tezu uzima iz tekstova koje su podastrli Kišovi apologeti. I taj deo njegove analize je izuzetno uspešan. Jer, tu je dočaran društveni milje, ili ideološki milje, koji je prožet aktuelnim epohalnim odjekom: Kiš u njemu nije pisac nego ideologema.

Upravo se – poput Laze Kostića u Knjizi o Zmaju – takvom miljeu suprotstavlja Nebojša Vasović kao kritičar odan jednom načelu koje je modernizam snažno naglasio u XX veku. To je načelo subverzivnosti. Sve četiri njegove polemičke knjige otkrivaju predstavnika izrazite kritičke subverzivnosti. U ime čega se zasniva ta subverzivnost? U ime jedne individualističke poetike: pisac kao pojedinac. To je ispoljeno kroz kontrast između Kiša i Isidore Sekulić. Zašto naš esejista bira, dakle, tradicionalnog modernističkog pisca, poput Isidore Sekulić, kao primer nesumnjive autentične vrednosti? Zato što u njenoj književnoj biografiji pronalazi upravo elemente pojedinačne neuklopivosti umetnika u šire društvene nizove.

To je njegova poetika, jer je to jedno razvijeno poetičko stanovište: umetnik je – po definiciji – neuklopiv u šire društvene nizove. Zašto? Zato što je to zalog njegove autentičnosti. O ovom stanovištu možemo, naravno, različito suditi. Ali, ono uvek ostaje jedno poetičko stanovište u ime kojega se Kiš – kao i Kundera – osporava kao autentični umetnik. Nije na delu nikakva pojednostavljena negacija Kiša, već jedno samosvesno poetičko uverenje. U jednom vremenu zapretane originalnosti, Vasović visoko diže barjak modernističke ideje originalnosti. To deluje kao osobena obnova poetike modernizma kao autentičnog umetničkog izraza prve polovine XX veka, kao dramatičan povratak u poetičku svest velikih modernističkih pisaca.

DRAGOCENI IZAZOV Nebojša Vasović je iskazao vrlo zanimljive i u mnogo čemu opravdane uvide koji otkrivaju duboku unutrašnju ne-dijalogičnost naše književne situacije: njenu sklonost ka ideološkim diskriminacijama. Šta nam on pokazuje? Da se unutar govora o Kišu pojavljuju apologeti razlike i apologeti demokratije koji ne mogu da prihvate nikakav drugi govor – ma koliko da je utemeljen – osim onog govora koji sami proizvode. Zato je Vasović ovom vrlo obimnom knjigom, od preko 400 stranica, uputio jedan dragoceni izazov razumevanju kulturno-istorijske situacije: izazov širi od strogo književnog izazova.

Taj izazov vezujemo za celinu njegove knjige i njene mnogobrojne sadržaje: nema nikakvog osnova sužavati područje tog izazova na status jevrejske teme u Kiša. Kada se to čini, onda se ovoj knjizi svakako čini nepravda, usled sužavanja njene asocijativne delte. Jer, setimo se Marka Ristića: veličina jedne knjige meri se i brojem asocijacija koje izaziva. Tako su knjiga Nebojše Vasovića, kao i celokupno njegovo delo, označili jednu markantnu figuru na našoj književno-esejističkoj pozornici.

[/restrictedarea]