Samo nam je zlo potrebno!

Piše Vladislav Panov

Uzbudljiva revija najkrvavijih obračuna i sasvim otvorenih lascivnih prizora svih boja i kombinacija, nepostojanje pozitivnih likova, promocija zla, gramzivosti, surovosti i mračnjaštva, veštičarenja, mistike, magijske pa i satanističke ikonografije, pritajena je i promišljeno upakovana u vizuelnu superiornost svakog kadra serije „Igra prestola“ koja je upravo zašla u četvrtu sezonu; Za milionske poklonike, koji je širom sveta prate i obožavaju, ona je ispred svega do sada prikazanog na televiziji. Da li je, međutim, baš sve tako divno?

Produkcijski, autorski i sadržajno, možda čak i kvalitativno, udarna televizijska ponuda koja diktira vrhunsku zabavu pored malih ekrana i dalje stiže s američke strane okeana. Poslednjih je godina osetno napredovala u odnosu na potpuno kreativno usahli Holivud. Na plimi gledaocima prihvatljive i uzbudljive ponude je bez premca i odgovarajuće konkurencije serijal iz produkcije HBO-a, „Igra prestola“. Četvrta sezona (svaka ima po deset epizoda) upravo je u toku. Od kada je štivo američkog autora fantastike, Džordža R. R. Martina, poznato pod zajedničkim imenom, čitave, u stvaralačkom smislu i dalje, dve decenije,  saga „Pesma vatre i leda“, ekranizovano u pomenuti serijal i u proleće 2011. godine izbačeno na tržište pred rekordno milionski svetski auditorijum, serija je odmah postala svetski fenomen. Njena je pojava zapravo izrasla u bastion savremene masovne kulture. Nadmašena je, i to s lakoćom i bez milosti, čak i fama koja je jedno vreme trajala oko slično žanrovski orijentisane filmske trilogije nastale po Tolkinovom štivu, „Gospodar prstenova“. Mada, medijum je značajno drugačiji i ide u korist „Igre prestola“, koja je kao televizijska ponuda došla do mnogo šireg kruga potrošača elektronske kulture nego što to može (ma kako marketinški podržan) film.

Znak našeg vremena U svakom slučaju, „Igra prestola“ je svepriznati znak našeg vremena bez obzira na vrstu medija kojim nam dragocene epizode ovog čuda isporučuju ili na bilo kakvu konkurenciju u tom i bilo kojem drugom smislu s kakvom bi se ova serija mogla eventualno uporediti i suočiti. Nema joj ravne, u najkraćem. Martinovo štivo o izmišljenoj istoriji navodno imaginarnog sveta, koji mnogo, doduše, liči na srednjovekovni engleski iz perioda „Rata ruža“, oduševilo je poklonike takozvane epske fantastike, čije je žanrovske okvire istovremeno i poštovalo i nadgradilo, pa verovatno i promenilo. Kako god, ni zabava iz knjige ovakve fantastike, ali ni njene televizijske verzije posle „Igre prestola“ više neće biti iste. Mada, ako se usudimo da učinimo „igroprestolsko“ svetogrđe i u svemu viđenom u seriji (naravno i u knjigama koje autori serijala, uvek pod budnim konsultantskim i svakim drugim Martinovim nadzorom, verno prate) prepoznamo umešno reciklirane matrice takozvanog ogranka „istorijskih spektakla“ iz davne istorije Holivuda, koje su s pravom posprdno nazivali „sagama s mačevima i sandalama“, pomamu za „Igrom prestola“ biće još teže shvatiti. „Robin Hud“, „Ben Hur“, vitezovi Okruglog stola, i sve slično što ste gledali ili što niste, ali je ipak snimljeno, i to stotinama puta, tokom filmske, i ne samo holivudske istorije, nalazi se i ovde. Ipak, s jednom razlikom. Nijedna od tih saga s mačevanjem, sandalama i nežnim damama u opasnosti, nemilosrdnim ali za oči gledaoca ublaženim ratovima beskrupuloznih „velikih istorijskih figura“ za vlast i bogatstvo, nije bila ovako okrutna, krvava, žestoka, po gledaočev nervni i moralni kod razarajuća kao što je ekranizacija Martinove sage. Krvoločna neljudskost Martinovih likova je još izraženija i šokantnija u njegovom književnom delu. Autori televizijske serije su se ipak malo obuzdali. Iako je upravo HBO hrabro i kočoperno, iznad svega profitabilno, pomerio granice onoga što se smatra prihvatljivim za gledanje u hit serijama „Sopranovi“, „Dedvud“, „Rim“, ili takođe, tekućim „Carstvom poroka“, da pomenemo samo nešto drastičnije primere, pravi skok izvan žanra, moralnih stega i pravila ponašanja prema duševnim ranjivostima mase ispred TV panela upravo istorijski obavlja „Igra prestola“.

[restrictedarea]

Moralno prekombinovanje praga izdržljivosti gledaočeve učinjeno na štetu svakog gledaoca ponaosob, ma kako on u to ne verovao ili tu promenu prijatno ne osećao, ova serija metodično i uspešno to „potkožno“ čini iz epizode u epizodu, na sveopšte nepodeljeno oduševljenje publike. Iako, naravno, nije jedina koja vuče ovaj proces (novi prag prihvatljivosti najstrašnijih grozota ili do juče potpuno neprikladnih televizijskih prizora dobrano pomeraju i serije „Hanibal“, takođe HBO-ov „Pravi detektiv“, „Hod sa mrtvima“, „Spartak“…) „Igra prestola“ je ubedljivo najpopularnija. Nije ipak i najnagrađivanija. Nagrađena s nekoliko „Emija“ i samo jednim „Zlatnim globusom“ u takozvanim tehničkim kategorijama. Ali za publiku bolje TV zabave nije nikada bilo. Najkrvoločnija epizoda do sada, kojom je završen prethodni ciklus, skinuta je sa interneta u rekordnom, skoro šestomilionskom broju, u samo jednom danu, a rekordno preuzimanje, i to samo u torent sferi takozvanog piratskog deljenja fajlova, ponovljeno je i ovog meseca kada je počela četvrta sezona. Legalno gledanje ubeležilo je zavidnih prosečnih pet miliona gledalaca prikovanih na američkoj strani gledališta uz premijerno prikazivanje svake epizode. Rekord uspeha HBO-ovog hita svih vremena, „Sopranovih“, od šest i po miliona gledalaca po epizodi još nije oboren, ali ne zovu ekranizaciju Martinove krvave sage bez razloga „Sopranovima s mačevima“. Ima vremena, serijal će potrajati najmanje još dve godine.

Krvavi eskapizam Svaki gledalac koji se oseća vatrenim pobornikom serije, naravno, ubeđen je da ima neke svoje motive da prati Martinovu komplikovanu i naizgled beskrajnu priču o porodicama izmišljenog sveta koje se zverski međusobno tamane oko vlasti. Otkud, međutim, status ove serije u rangu markera savremene masovne kulture − odgovor skoro da nije moguće opipati i priključiti bilo kojem objašnjenju što bi moglo da bar pokuša da bude sveobuhvatno. Zanimljiv je, recimo, stav jednog od komentatora svetskih kulturnih zbivanja Bi-Bi-Sijevog portala, koji samouvereno tvrdi da je ogromna naklonost publike ispoljena prema ovom serijalu zapravo želja da se uz nju pobegne od stvarnosti koja gledalištu, ma gde se ono nalazilo, očigledno ne prija. Ipak, teško je poverovati da je „Igra prestola“ toliko univerzalno zabavna i slojevito bogata materijalom s kojim bi se najrađe pobeglo od neprijatne stvarnosti. Ono što daju njeni autori kao moguću destinaciju eskapistički motivisanim posmatračima ipak je u sferi ponude, a ne potražnje. Medijski je, naime, najpre sve odrađeno upravo tako da se ne da odoleti ponudi. Serijal je drugačije-isti od svega sličnog pa su odavno rabljene matrice gorepomenutog ogranka „istorijskih spektakla“ sada upakovane u imaginarni maštoviti svet svačega i on je u prikazivanju „novih vrednosti“ veoma prihvatljivo anarhistički razularen. Baš je taj „hrabri i revolucionarni“ skok izvan svih stega onoga što se doskora smatralo pristojnošću, odnosno poštovanjem morala, a sada je naprosto kočnica „sveslobodi“, razlog neodoljivosti i književnog i televizijskog serijala „Igre prestola“. Posmatranje krvavih obračuna i sasvim otvorenih lascivnih prizora svih boja i kombinacija, nepostojanje pozitivnih likova, promocija zla, gramzivosti, nemilosrdnosti i mračnjaštva, veštičarenja, mistike, magijske pa i otvoreno satanističke ikonografije, potpuno su otvorili vrata zla u koja sa svih strana onoga što je ostalo od naše civilizacije u čoporima hrle milioni ljudi zveri omamljeni krvlju, seksom, otimanjem, destruktivnim porivima. Sve je te nove pozitivne osećaje u milionskoj populaciji najpre Zapada, a preko izvoza njegovih uzvišenih „vrednosti“ i sve većeg dela ostalog sveta, Martin vrlo vispreno detektovao i usmerio u svoju korist. Njegov je književni opus dokaz lucidnog prepoznavanja smera vrednosne degradacije aktuelne civilizacije i odlučnog napora da se taj smer pojača autorskim hiperkomercijalnim doprinosom koji potpisuje. Otud je, posle višegodišnjeg upornog i uvek spektakularnog prenosa zla i užasa sa ulica u udarnim televizijskim vestima, drugi barjak ove napredne promene prihvatanje autora poput Martina. Rezultat je instalacija te, s jedne strane, neutoljive morbidne požude gledalaca prema posmatranju tuđih stradanja, a s druge, ustanovljenje njihove nečovečne ravnodušnosti prema takvim prizorima. Bolesna nezasitost u posmatranju ovako upakovanih esencija zla od svakodnevno sve većeg gledališta daje za pravo da se prepoznamo kao učesnici ove po mnogo čemu savremene varijante rimske arene u kojoj su, međutim, gladijatori svi, ali pre života, najveći broj aktera gubi duše i samim tim čovečnost. Ova serija je postigla uspeh i kao proizvod koji je savršeno upakovan. Njena je vizuelna superiornost oduševljavajuće ispred svega do sada prikazanog na televiziji. Dakle, „mora se videti“. Ništa više nije bilo potrebno od tog „moranja“. Saga zla se nastavlja…

[/restrictedarea]