Само нам је зло потребно!

Пише Владислав Панов

Узбудљива ревија најкрвавијих обрачуна и сасвим отворених ласцивних призора свих боја и комбинација, непостојање позитивних ликова, промоција зла, грамзивости, суровости и мрачњаштва, вештичарења, мистике, магијске па и сатанистичке иконографије, притајена је и промишљено упакована у визуелну супериорност сваког кадра серије „Игра престола“ која је управо зашла у четврту сезону; За милионске поклонике, који је широм света прате и обожавају, она је испред свега до сада приказаног на телевизији. Да ли је, међутим, баш све тако дивно?

Продукцијски, ауторски и садржајно, можда чак и квалитaтивно, ударна телевизијска понуда која диктира врхунску забаву поред малих екрана и даље стиже с америчке стране океана. Последњих је година осетно напредовала у односу на потпуно креативно усахли Холивуд. На плими гледаоцима прихватљиве и узбудљиве понуде је без премца и одговарајуће конкуренције серијал из продукције ХБО-а, „Игра престола“. Четврта сезона (свака има по десет епизода) управо je у току. Од када је штиво америчког аутора фантастике, Џорџа Р. Р. Мартина, познато под заједничким именом, читаве, у стваралачком смислу и даље, две деценије,  сага „Песма ватре и леда“, екранизовано у поменути серијал и у пролеће 2011. године избачено на тржиште пред рекордно милионски светски аудиторијум, серија је одмах постала светски феномен. Њена је појава заправо израсла у бастион савремене масовне културе. Надмашена је, и то с лакоћом и без милости, чак и фама која је једно време трајала око слично жанровски оријентисане филмске трилогије настале по Толкиновом штиву, „Господар прстенова“. Мада, медијум је значајно другачији и иде у корист „Игре престола“, која је као телевизијска понуда дошла до много ширег круга потрошача електронске културе него што то може (ма како маркетиншки подржан) филм.

Знак нашег времена У сваком случају, „Игра престола“ је свепризнати знак нашег времена без обзира на врсту медија којим нам драгоцене епизоде овог чуда испоручују или на било какву конкуренцију у том и било којем другом смислу с каквом би се ова серија могла евентуално упоредити и суочити. Нема јој равне, у најкраћем. Мартиново штиво о измишљеној историји наводно имагинарног света, који много, додуше, личи на средњовековни енглески из периода „Рата ружа“, одушевило је поклонике такозване епске фантастике, чије је жанровске оквире истовремено и поштовало и надградило, па вероватно и променило. Како год, ни забава из књиге овакве фантастике, али ни њене телевизијске верзије после „Игре престола“ више неће бити исте. Мада, ако се усудимо да учинимо „игропрестолско“ светогрђе и у свему виђеном у серији (наравно и у књигама које аутори серијала, увек под будним консултантским и сваким другим Мартиновим надзором, верно прате) препознамо умешно рециклиране матрице такозваног огранка „историјских спектакла“ из давне историје Холивуда, које су с правом поспрдно називали „сагама с мачевима и сандалама“, помаму за „Игром престола“ биће још теже схватити. „Робин Худ“, „Бен Хур“, витезови Округлог стола, и све слично што сте гледали или што нисте, али је ипак снимљено, и то стотинама пута, током филмске, и не само холивудске историје, налази се и овде. Ипак, с једном разликом. Ниједна од тих сага с мачевањем, сандалама и нежним дамама у опасности, немилосрдним али за очи гледаоца ублаженим ратовима бескрупулозних „великих историјских фигура“ за власт и богатство, није била овако окрутна, крвава, жестока, по гледаочев нервни и морални код разарајућа као што је екранизација Мартинове саге. Крволочна нељудскост Мартинових ликова је још израженија и шокантнија у његовом књижевном делу. Аутори телевизијске серије су се ипак мало обуздали. Иако је управо ХБО храбро и кочоперно, изнад свега профитабилно, померио границе онога што се сматра прихватљивим за гледање у хит серијама „Сопранови“, „Дедвуд“, „Рим“, или такође, текућим „Царством порока“, да поменемо само нешто драстичније примере, прави скок изван жанра, моралних стега и правила понашања према душевним рањивостима масе испред ТВ панела управо историјски обавља „Игра престола“.

[restrictedarea]

Морално прекомбиновање прага издржљивости гледаочеве учињено на штету сваког гледаоца понаособ, ма како он у то не веровао или ту промену пријатно не осећао, ова серија методично и успешно то „поткожно“ чини из епизоде у епизоду, на свеопште неподељено одушевљење публике. Иако, наравно, није једина која вуче овај процес (нови праг прихватљивости најстрашнијих грозота или до јуче потпуно неприкладних телевизијских призора добрано померају и серије „Ханибал“, такође ХБО-ов „Прави детектив“, „Ход са мртвима“, „Спартак“…) „Игра престола“ је убедљиво најпопуларнија. Није ипак и најнаграђиванија. Награђена с неколико „Емија“ и само једним „Златним глобусом“ у такозваним техничким категоријама. Али за публику боље ТВ забаве није никада било. Најкрволочнија епизода до сада, којом је завршен претходни циклус, скинута је са интернета у рекордном, скоро шестомилионском броју, у само једном дану, а рекордно преузимање, и то само у торент сфери такозваног пиратског дељења фајлова, поновљено је и овог месеца када је почела четврта сезона. Легално гледање убележило је завидних просечних пет милиона гледалаца прикованих на америчкој страни гледалишта уз премијерно приказивање сваке епизоде. Рекорд успеха ХБО-овог хита свих времена, „Сопранових“, од шест и по милиона гледалаца по епизоди још није оборен, али не зову екранизацију Мартинове крваве саге без разлога „Сопрановима с мачевима“. Има времена, серијал ће потрајати најмање још две године.

Крвави ескапизам Сваки гледалац који се осећа ватреним поборником серије, наравно, убеђен је да има неке своје мотиве да прати Мартинову компликовану и наизглед бескрајну причу о породицама измишљеног света које се зверски међусобно тамане око власти. Откуд, међутим, статус ове серије у рангу маркера савремене масовне културе − одговор скоро да није могуће опипати и прикључити било којем објашњењу што би могло да бар покуша да буде свеобухватно. Занимљив је, рецимо, став једног од коментатора светских културних збивања Би-Би-Сијевог портала, који самоуверено тврди да је огромна наклоност публике испољена према овом серијалу заправо жеља да се уз њу побегне од стварности која гледалишту, ма где се оно налазило, очигледно не прија. Ипак, тешко је поверовати да је „Игра престола“ толико универзално забавна и слојевито богата материјалом с којим би се најрађе побегло од непријатне стварности. Оно што дају њени аутори као могућу дестинацију ескапистички мотивисаним посматрачима ипак је у сфери понуде, а не потражње. Медијски је, наиме, најпре све одрађено управо тако да се не да одолети понуди. Серијал је другачије-исти од свега сличног па су одавно рабљене матрице горепоменутог огранка „историјских спектакла“ сада упаковане у имагинарни маштовити свет свачега и он је у приказивању „нових вредности“ веома прихватљиво анархистички разуларен. Баш је тај „храбри и револуционарни“ скок изван свих стега онога што се доскора сматрало пристојношћу, односно поштовањем морала, а сада је напросто кочница „свеслободи“, разлог неодољивости и књижевног и телевизијског серијала „Игре престола“. Посматрање крвавих обрачуна и сасвим отворених ласцивних призора свих боја и комбинација, непостојање позитивних ликова, промоција зла, грамзивости, немилосрдности и мрачњаштва, вештичарења, мистике, магијске па и отворено сатанистичке иконографије, потпуно су отворили врата зла у која са свих страна онога што је остало од наше цивилизације у чопорима хрле милиони људи звери омамљени крвљу, сексом, отимањем, деструктивним поривима. Све је те нове позитивне осећаје у милионској популацији најпре Запада, а преко извоза његових узвишених „вредности“ и све већег дела осталог света, Мартин врло виспрено детектовао и усмерио у своју корист. Његов је књижевни опус доказ луцидног препознавања смера вредносне деградације актуелне цивилизације и одлучног напора да се тај смер појача ауторским хиперкомерцијалним доприносом који потписује. Отуд је, после вишегодишњег упорног и увек спектакуларног преноса зла и ужаса са улица у ударним телевизијским вестима, други барјак ове напредне промене прихватање аутора попут Мартина. Резултат је инсталација те, с једне стране, неутољиве морбидне пожуде гледалаца према посматрању туђих страдања, а с друге, установљење њихове нечовечне равнодушности према таквим призорима. Болесна незаситост у посматрању овако упакованих есенција зла од свакодневно све већег гледалишта даје за право да се препознамо као учесници ове по много чему савремене варијанте римске арене у којој су, међутим, гладијатори сви, али пре живота, највећи број актера губи душе и самим тим човечност. Ова серија је постигла успех и као производ који је савршено упакован. Њена је визуелна супериорност одушевљавајуће испред свега до сада приказаног на телевизији. Дакле, „мора се видети“. Ништа више није било потребно од тог „морања“. Сага зла се наставља…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *