Rusija se okreće Istoku

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Da li će majska poseta Vladimira Putina Kini označiti dugo očekivanu prekretnicu u čitavom sistemu međunarodnih odnosa posle raspada Sovjetskog Saveza i stvaranje nove alijanse u Evroaziji?

Puštajte ponovo Bajdena – po treći put u poslednjih pet godina zavapio je američki predsednik Barak Obama. Tako je Džozef Bajden, potpredsednik SAD-a, ponovo „pušten“, a ovoga puta njegova destinacija bila je Ukrajina – samo nedelju dana posle posete šefa CIA Džona Brenana ovoj zemlji. Bajden, prevejani vašingtonski lisac, potvrđuje reputaciju Obaminog bul-terijera, čoveka spremnog da zagrize kad je važno. I kad je gusto. A sada je gusto za Ameriku. Njegov zadatak je da ubeđuje, pritiska, a po potrebi i da teši, obećava, i sve to sa pozicije „čoveka broj dva“. Ovog puta, u Kijev je doneo pregršt novih obećanja, i finansijskih, i vojnotehničkih, i onih o novim sankcijama za Vladimira Putina, a zauzvrat ima samo jedan zahtev – ne pokleknuti pod pritiskom Moskve, pa šta košta neka košta. A koštaće, naravno, građane Ukrajine, dok će Obama i Bajden to posmatrati sa bezbedne udaljenosti. Ko bi Bajdenu odoleo?

 

NEUSPEŠNO „PUŠTANJE“ BAJDENA Prvi put Bajden je „pušten“ 2009. godine, odmah posle posete tadašnjeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Beogradu. Ideje o razvoju i usavršavanju arhitekture međunarodnih odnosa koje je Medvedev izneo u srpskoj prestonici u američkim krugovima ocenjene su kao „prvi plotun koji najavljuje otvaranje novog fronta borbe za uticaj na Balkanu i u Evropi“. Bajden se istog trenutka zaputio u Istočnu Evropu i ugovorio formiranje američkih vojnih baza u Rumuniji i Bugarskoj, kao i priključenje Poljske i Češke novom planu protivraketne odbrane u Evropi. To je bila poruka Rusima, da SAD žele da ostanu u Centralnoj Evropi i svojevrsno „privijanje melema na rane ozlojeđenih saveznika“, a sve u funkciji ubeđivanja da Amerika nije digla ruke od njih.

Druga delikatna misija američkog potpredsednika odigrala se u martu 2011. godine. Tačno godinu dana uoči predsedničkih izbora u Rusiji 2012, Bajden je započeo odlučujuću ofanzivu sa ciljem − sprečiti da se Vladimir Putin vrati u Kremlj. Bajden je na sastanku sa Putinom tražio da se povuče i prepusti mesto predsednika Dmitriju Medvedevu, inače će u Rusiji goreti vatra revolucije, kao u Egiptu i Libiji. Prema tvrdnjama moskovske štampe, potpredsednik SAD-a nudio je Putinu mesto predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, pod uslovom da uopšte ne učestvuje na izborima. Putin je, naravno, ove i slične predloge glatko odbio, i već kroz nekoliko nedelja otpočela je „obojena revolucija“ u Rusiji, ali se ipak završila neslavno.

Kako se može videti, prva dva „puštanja Bajdena“ nisu donela željeni rezultat, imajući u vidu da je njegov cilj oba puta bio da zaustavi Putina. Sada je okušao sreću treći put u Kijevu, ali njegove inicijative više liče na poteze u krajnjoj oskudici, poput izbacivanja vode iz broda koji tone, nego na trijumfalni pohod potpredsednika „jedine svetske supersile“. Čak je i neobično videti tako visoku političku figuru u sasvim čudnim okolnostima, okruženog ekstremistima koje sebe nazivaju „ukrajinska vlast“. Takva poseta bi pre priličila nekakvom pomoćniku zamenika državnog sekretara, nego „savladaru“ planete. Ali, mora se, izgleda. Voda sve više prodire u prozapadni ukrajinski brod i uprkos svim obećanjima, podsticajima i pritiscima, on se više ne može uspraviti običnim sredstvima.

 

POD AMERIČKIM MAMUZAMA Da li je Bajden zapravo došao da izda direktive za napad na „Rusku Republiku“ na istoku Ukrajine? To će se veoma brzo znati, ali je očigledno da je američki potpredsednik u Kijevu nastupio kao da je on šef države, a ne njegov „kolega“, predsednik Vrhovne rade Aleksandar Turčinov. Posmatračima nije promaklo da je Bajden, prilikom susreta sa liderima prozapadnih parlamentarnih grupa, seo na mesto koje pripada spikeru Rade, koji je formacijski i vršilac dužnosti predsednika Ukrajine. Sve to ukazuje da su Ukrajinci, sve bežeći od „ruske čizme“, dobrovoljno podmetnuli slabine pod američke mamuze. A da njihov užitak bude potpun, osim što su već platili čudovišnu ekonomsku cenu, sada žele lojalnost da dokažu i slanjem vojnika u boj protiv sopstvenih građana sa istoka. Nema, zapravo, nikakve dileme da je krajnji cilj zapadnih „jahača“ da se Ukrajina potpuno uništi i da, po mogućstvu, povuče sa sobom i Rusiju.

[restrictedarea]

O svemu tome govorio je i Vladimir Putin, u svom prošlonedeljnom četvoročasovnom obraćanju naciji, gotovo u celosti posvećenom dešavanjima u Ukrajini i na Krimu. Putin je još jednom podsetio da je svrgnuti predsednik Viktor Janukovič odbio da potpiše sporazum sa EU zato što je taj dokument, u obliku kakav je ponuđen, vodio naglom pogoršanju socijalno-ekonomskog stanja Ukrajine. Istini za volju, to nisu mogli da sakriju ni sami briselski činovnici, pa su na direktna pitanja o ovom problemu morali da priznaju: da, Ukrajina će imati ekonomske teškoće, ali samo prvih nekoliko godina, dok se ne prilagodi „evropskim standardima“. A kada je Janukovič zatražio pauzu i dodatne pregovore, na ulice Kijeva su izašli „proevropski demonstranti“ i zapalili pola grada.

 

SUMANUTA RAČUNICA Tako je „evropska“ Ukrajina, umesto dvostruko niže cene za ruski gas i 15 milijardi dolara direktne finansijske pomoći iz Moskve – izabrala rat protiv svojih sunarodnika i ekonomski kolaps. A Vašington, umesto obećanih para, poslao je 300.000 lanč-paketa ukrajinskim vojnicima. Putin to objašnjava: „Šta mi sada vidimo od SAD-a? Obećali su milijardu. Milijardu čega? Garancija. To nije novac, to su garancije onim bankama koje će dati novac Ukrajini. Gde su te banke? Nema nikoga za sada.“ Međutim, ukrajinski dug za ruski gas približava se cifri od 2,5 milijardi dolara, a Kijev već dva meseca nije uplatio ni centa. „Spremni smo još da istrpimo, mi ćemo trpeti još jedan mesec. Ako ni za mesec dana, ni za sledeći mesec, ne bude nikakvih uplata, mi ćemo u skladu sa ugovorom preći na takozvane avansne isporuke. To znači da je Ukrajina dužna da nam uplati novac za mesec unapred, a mi ćemo im isporučiti tačno onoliko gasa koliko su oni uplatili novca“, rekao je Putin.

U prevodu, to znači da će za mesec dana Rusija obustaviti isporuke gasa Ukrajini. U Kijevu su ovu poruku shvatili kao poziv na besplatni gas u narednih mesec dana i počeli protekle nedelje da povlače maksimalne količine ovog energenta, naravno, ne uplaćujući i dalje ni centa. Ovim gasom pune se brojna podzemna skladišta u Ukrajini, što uz strogu štednju može ovoj zemlji biti dovoljno za nekoliko meseci. A do tada, kako se nadaju, njihovi zapadni prijatelji će već pronaći način kako da im obezbede nastavak „besplatnog“ snabdevanja. Međutim, potpuno je jasno da ova sumanuta računica Kijeva neće izdržati probu vremena na duži rok. Jer, niti oni imaju novca da plate za „evropski“ gas, niti je Zapad spreman da izdvaja milijarde dolara za njih. Jer, Putin je procenio da se direktne subvencije Moskve Ukrajini, za poslednje 23 godine „nezavisnosti“, mere stotinama milijardi dolara, uglavnom za isporučene energente po sniženim cenama. Takve troškove niko na Zapadu niti želi, niti može da pokriva. Zato će kroz tačno mesec dana ovoj igri doći kraj, posle čega će uslediti strašni potresi.

 

DUGO OČEKIVANA PREKRETNICA Putin je podsetio da je Savet Federacije Rusije, Gornji dom parlamenta, dodelio pravo predsedniku da upotrebi Oružane snage Rusije na teritoriji Ukrajine: „Veoma se nadam da neću morati da iskoristim ovo pravo i da ćemo političko-diplomatskim sredstvima uspeti da rešimo sve oštre, da ne kažem najoštrije, probleme današnje Ukrajine.“ Već iz ove formulacije naslućuje se da će Rusija gotovo sigurno upotrebiti silu u zaštiti ruskog stanovništva na istoku Ukrajine, pa zato posetu Bajdena (a prethodno i šefa CIA Brenana) treba tumačiti kao pripremu za nasilni scenario.

Na prvi pogled, stiče se utisak da Amerika uspeva da izoluje Rusiju na međunarodnoj sceni pretnjama uvođenja sankcija. Međutim, da li je baš tako? Gotovo neprimetno u zapadnim medijima protekla je nedavna poseta ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova Pekingu, kao priprema za Putinovu posetu Kini u maju. Upravo ova poseta mogla bi da označi dugo čekanu prekretnicu u čitavom sistemu međunarodnih odnosa posle raspada Sovjetskog Saveza. Ruski izvori, doduše nezvanično, najavili su konačan rasplet u vezi sa strateškim rusko-kineskim gasnim sporazumom, o kojem se već godinama pregovara. Ovoga puta, u odsustvu bilo kakvih zvaničnih informacija, ipak provejava oprezni optimizam da bi nerešeno pitanje cene gasa konačno moglo da bude prevaziđeno i da će rusko-kineska alijansa u Evroaziji konačno u potpunosti zaživeti.

Ako bi se to desilo, Moskva će moći u potpunosti da se oslobodi zavisnosti od evropskih kupaca gasa (izuzimajući, donekle, Nemačku i „Severni tok“) i okrene se potrošačima na Istoku. Sa druge strane, pojavila se i vest o izgradnji novog ruskog gasovoda koji bi, preko Severne Koreje, snabdevao Južnokorejsku Republiku. Realizacijom ova dva projekta, a pre svega sporazumom sa Kinom, Rusija bi u potpunosti diverzifikovala svoje isporuke, a mnogi u Evropi bi se tek onda uhvatili za glavu, jer bi i oni izgubili preferencije u snabdevanju ruskim gasom, na sličan način kao što se to desilo Ukrajini. Zato će narednih mesec dana biti ključni za energetsku i sveukupnu bezbednost Evrope. Po svemu sudeći, pred nama je period u kojem će biti ispisane važne stranice istorije za čitav 21. vek.

[/restrictedarea]