Русија се окреће Истоку

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Да ли ће мајска посета Владимира Путина Кини означити дуго очекивану прекретницу у читавом систему међународних односа после распада Совјетског Савеза и стварање нове алијансе у Евроазији?

Пуштајте поново Бајдена – по трећи пут у последњих пет година завапио је амерички председник Барак Обама. Тако је Џозеф Бајден, потпредседник САД-а, поново „пуштен“, а овога пута његова дестинација била је Украјина – само недељу дана после посете шефа ЦИА Џона Бренана овој земљи. Бајден, превејани вашингтонски лисац, потврђује репутацију Обаминог бул-теријера, човека спремног да загризе кад је важно. И кад је густо. А сада је густо за Америку. Његов задатак је да убеђује, притиска, а по потреби и да теши, обећава, и све то са позиције „човека број два“. Овог пута, у Кијев је донео прегршт нових обећања, и финансијских, и војнотехничких, и оних о новим санкцијама за Владимира Путина, а заузврат има само један захтев – не поклекнути под притиском Москве, па шта кошта нека кошта. А коштаће, наравно, грађане Украјине, док ће Обама и Бајден то посматрати са безбедне удаљености. Ко би Бајдену одолео?

 

НЕУСПЕШНО „ПУШТАЊЕ“ БАЈДЕНА Први пут Бајден је „пуштен“ 2009. године, одмах после посете тадашњег руског председника Дмитрија Медведева Београду. Идеје о развоју и усавршавању архитектуре међународних односа које је Медведев изнео у српској престоници у америчким круговима оцењене су као „први плотун који најављује отварање новог фронта борбе за утицај на Балкану и у Европи“. Бајден се истог тренутка запутио у Источну Европу и уговорио формирање америчких војних база у Румунији и Бугарској, као и прикључење Пољске и Чешке новом плану противракетне одбране у Европи. То је била порука Русима, да САД желе да остану у Централној Европи и својеврсно „привијање мелема на ране озлојеђених савезника“, а све у функцији убеђивања да Америка није дигла руке од њих.

Друга деликатна мисија америчког потпредседника одиграла се у марту 2011. године. Тачно годину дана уочи председничких избора у Русији 2012, Бајден је започео одлучујућу офанзиву са циљем − спречити да се Владимир Путин врати у Кремљ. Бајден је на састанку са Путином тражио да се повуче и препусти место председника Дмитрију Медведеву, иначе ће у Русији горети ватра револуције, као у Египту и Либији. Према тврдњама московске штампе, потпредседник САД-а нудио је Путину место председника Међународног олимпијског комитета, под условом да уопште не учествује на изборима. Путин је, наравно, ове и сличне предлоге глатко одбио, и већ кроз неколико недеља отпочела је „обојена револуција“ у Русији, али се ипак завршила неславно.

Како се може видети, прва два „пуштања Бајдена“ нису донела жељени резултат, имајући у виду да је његов циљ оба пута био да заустави Путина. Сада је окушао срећу трећи пут у Кијеву, али његове иницијативе више личе на потезе у крајњој оскудици, попут избацивања воде из брода који тоне, него на тријумфални поход потпредседника „једине светске суперсиле“. Чак је и необично видети тако високу политичку фигуру у сасвим чудним околностима, окруженог екстремистима које себе називају „украјинска власт“. Таква посета би пре приличила некаквом помоћнику заменика државног секретара, него „савладару“ планете. Али, мора се, изгледа. Вода све више продире у прозападни украјински брод и упркос свим обећањима, подстицајима и притисцима, он се више не може усправити обичним средствима.

 

ПОД АМЕРИЧКИМ МАМУЗАМА Да ли је Бајден заправо дошао да изда директиве за напад на „Руску Републику“ на истоку Украјине? То ће се веома брзо знати, али је очигледно да је амерички потпредседник у Кијеву наступио као да је он шеф државе, а не његов „колега“, председник Врховне раде Александар Турчинов. Посматрачима није промакло да је Бајден, приликом сусрета са лидерима прозападних парламентарних група, сео на место које припада спикеру Раде, који је формацијски и вршилац дужности председника Украјине. Све то указује да су Украјинци, све бежећи од „руске чизме“, добровољно подметнули слабине под америчке мамузе. А да њихов ужитак буде потпун, осим што су већ платили чудовишну економску цену, сада желе лојалност да докажу и слањем војника у бој против сопствених грађана са истока. Нема, заправо, никакве дилеме да је крајњи циљ западних „јахача“ да се Украјина потпуно уништи и да, по могућству, повуче са собом и Русију.

[restrictedarea]

О свему томе говорио је и Владимир Путин, у свом прошлонедељном четворочасовном обраћању нацији, готово у целости посвећеном дешавањима у Украјини и на Криму. Путин је још једном подсетио да је свргнути председник Виктор Јанукович одбио да потпише споразум са ЕУ зато што је тај документ, у облику какав је понуђен, водио наглом погоршању социјално-економског стања Украјине. Истини за вољу, то нису могли да сакрију ни сами бриселски чиновници, па су на директна питања о овом проблему морали да признају: да, Украјина ће имати економске тешкоће, али само првих неколико година, док се не прилагоди „европским стандардима“. А када је Јанукович затражио паузу и додатне преговоре, на улице Кијева су изашли „проевропски демонстранти“ и запалили пола града.

 

СУМАНУТА РАЧУНИЦА Тако је „европска“ Украјина, уместо двоструко ниже цене за руски гас и 15 милијарди долара директне финансијске помоћи из Москве – изабрала рат против својих сународника и економски колапс. А Вашингтон, уместо обећаних пара, послао је 300.000 ланч-пакета украјинским војницима. Путин то објашњава: „Шта ми сада видимо од САД-а? Обећали су милијарду. Милијарду чега? Гаранција. То није новац, то су гаранције оним банкама које ће дати новац Украјини. Где су те банке? Нема никога за сада.“ Међутим, украјински дуг за руски гас приближава се цифри од 2,5 милијарди долара, а Кијев већ два месеца није уплатио ни цента. „Спремни смо још да истрпимо, ми ћемо трпети још један месец. Ако ни за месец дана, ни за следећи месец, не буде никаквих уплата, ми ћемо у складу са уговором прећи на такозване авансне испоруке. То значи да је Украјина дужна да нам уплати новац за месец унапред, а ми ћемо им испоручити тачно онолико гаса колико су они уплатили новца“, рекао је Путин.

У преводу, то значи да ће за месец дана Русија обуставити испоруке гаса Украјини. У Кијеву су ову поруку схватили као позив на бесплатни гас у наредних месец дана и почели протекле недеље да повлаче максималне количине овог енергента, наравно, не уплаћујући и даље ни цента. Овим гасом пуне се бројна подземна складишта у Украјини, што уз строгу штедњу може овој земљи бити довољно за неколико месеци. А до тада, како се надају, њихови западни пријатељи ће већ пронаћи начин како да им обезбеде наставак „бесплатног“ снабдевања. Међутим, потпуно је јасно да ова суманута рачуница Кијева неће издржати пробу времена на дужи рок. Јер, нити они имају новца да плате за „европски“ гас, нити је Запад спреман да издваја милијарде долара за њих. Јер, Путин је проценио да се директне субвенције Москве Украјини, за последње 23 године „независности“, мере стотинама милијарди долара, углавном за испоручене енергенте по сниженим ценама. Такве трошкове нико на Западу нити жели, нити може да покрива. Зато ће кроз тачно месец дана овој игри доћи крај, после чега ће уследити страшни потреси.

 

ДУГО ОЧЕКИВАНА ПРЕКРЕТНИЦА Путин је подсетио да је Савет Федерације Русије, Горњи дом парламента, доделио право председнику да употреби Оружане снаге Русије на територији Украјине: „Веома се надам да нећу морати да искористим ово право и да ћемо политичко-дипломатским средствима успети да решимо све оштре, да не кажем најоштрије, проблеме данашње Украјине.“ Већ из ове формулације наслућује се да ће Русија готово сигурно употребити силу у заштити руског становништва на истоку Украјине, па зато посету Бајдена (а претходно и шефа ЦИА Бренана) треба тумачити као припрему за насилни сценарио.

На први поглед, стиче се утисак да Америка успева да изолује Русију на међународној сцени претњама увођења санкција. Међутим, да ли је баш тако? Готово неприметно у западним медијима протекла је недавна посета руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова Пекингу, као припрема за Путинову посету Кини у мају. Управо ова посета могла би да означи дуго чекану прекретницу у читавом систему међународних односа после распада Совјетског Савеза. Руски извори, додуше незванично, најавили су коначан расплет у вези са стратешким руско-кинеским гасним споразумом, о којем се већ годинама преговара. Овога пута, у одсуству било каквих званичних информација, ипак провејава опрезни оптимизам да би нерешено питање цене гаса коначно могло да буде превазиђено и да ће руско-кинеска алијанса у Евроазији коначно у потпуности заживети.

Ако би се то десило, Москва ће моћи у потпуности да се ослободи зависности од европских купаца гаса (изузимајући, донекле, Немачку и „Северни ток“) и окрене се потрошачима на Истоку. Са друге стране, појавила се и вест о изградњи новог руског гасовода који би, преко Северне Кореје, снабдевао Јужнокорејску Републику. Реализацијом ова два пројекта, а пре свега споразумом са Кином, Русија би у потпуности диверзификовала своје испоруке, а многи у Европи би се тек онда ухватили за главу, јер би и они изгубили преференције у снабдевању руским гасом, на сличан начин као што се то десило Украјини. Зато ће наредних месец дана бити кључни за енергетску и свеукупну безбедност Европе. По свему судећи, пред нама је период у којем ће бити исписане важне странице историје за читав 21. век.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Sve je dobrodoslo sto je upereno protiv Amerike. Ja I’m nikad necu oprostiti Kosovo bombardovanje Srba u Bosni i u Srbiji.
    Anything against USA is welcome. I will never forgive Kosovo and bombing Serbs in Bosnia and Serbia

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *