Policentrična agresija

Piše Dragomir Anđelković

U sklopu eskalacije ukrajinske krize aktuelni udar na „Južni tok“, sa svim implikacijama koje ima i po Srbiju, iznova pokazuje ko su sve žrtve atlantističke agresivne politike

Dok sukobi na jugoistoku Ukrajine uzimaju maha, ratoborni evroatlantski krugovi sve glasnije prete Moskvi znatno žešćim sankcijama. Uporedo, i drugačije poruke stižu iz Berlina. Pre nekoliko dana je odjeknuo stav nemačkog ministra spoljnih poslova Štajnmajera, koji se na uvijen i izbalansiran, ali nedvosmislen način, zalaže za izbegavanje daljeg jačanja tenzija u odnosima EU – Rusija. Tu se ne radi samo o nemačkoj zabrinutosti zbog moguće ugroženosti svestrane ekonomske saradnje sa Ruskom Federacijom već i o suštinskom uviđanju karaktera evroatlantske politike čiji je, za sada, i Nemačka prateći element, htela to ili ne.

 

RUINIRANJE „SAVEZNIKA“  O tome šta je agresija ne treba ni govoriti. No, važno je podsetiti se da uz primarne žrtve – one protiv kojih je oružani ili postmoderni (meki) udar usmeren – agresija neretko ima i sekundarne žrtve. To su države koje su, navodno, kao saveznice uvučene u poduhvat kako bi istrošile svoje resurse, proćerdale šanse ili pak dospele pod još snažniju dominaciju vodeće sile sa kojom su „partnerskim“ sponama povezane. Sekundarne žrtve su neka vrsta topovskog mesa i neretko snose posledice poduhvata čiji su deo i duže od onih na koje su padale bombe i rakete. Njihove rane vremenom mogu i da zacele, a hegemonistički udav se sve čvršće privija uz svoje „saveznike“. Štaviše, nekada se agresivne akcije i pokreću baš sa skrivenim ciljem da se najviše naudi „saveznicima“.

U tom svetlu ima smisla baciti pogled i na dešavanja na postjugoslovenskom prostoru tokom 90-ih godina. NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru svakako je imala za cilj i uvlačenje američkih „saveznika“ u Evropi u zločinački poduhvat drastičnog kršenja međunarodnog prava. Tako, u uslovima kada su objektivni razlozi sa dominaciju SAD na našem kontinentu nestajali, ta velesila ne samo što je našla način da potvrdi svrhu postojanja Atlantskog pakta već je i u duhu mafije navela svoje „saveznike“ da veze sa njom cementiraju učešćem u krvlju zalivenom kriminalnom delu. A još pre toga, i to drastičnije, na Balkanu je demonstrirano kako prolaze američki „saveznici“. Bosanskohercegovačke muslimane, obećavajući im „kule i gradove“,  Vašington je iskoristio da zapali rat u BiH. U njemu su oni em najviše postradali, em ništa nisu dobili.

Danas se, i dalje obuzeti unitarističkim iluzijama, BH muslimani koprcaju u polovini BiH koja je paralisana podelama na brojne kantone. Svi u našem regionu grade, makar i marionetske, nacionalne države, dok oni snuju besmislene velikodržavne snove. I tako će biti dok ih neko eventualno ne probudi i radi svojih računa ponovo ne gurne u novu opasnu avanturu. Da se o takvom razvoju događaja, i to u dogledno vreme, kalkuliše – uzgred budi rečeno – ukazuju nedavna ulična komešanja u BiH. Pa onda, kako naš narod kaže, „Jovo nanovo“.

 

UKRAJINSKI RULET Opisana matrica primenjuje se sada u Ukrajini. Pri tome, neću sada govoriti o Ukrajincima, koji su najveće žrtve. Ekonomska i politička emancipacija Evrope – od kojih dugoročno zavisi njena budućnost u okolnostima kada se težišta globalne moći postepeno izmeštaju ka Pacifiku – umnogome zavisi od produktivnosti povezivanja sa Rusijom. A anglosaksonski faktori, u nastojanju da spreče udaljavanje država Stare Evrope, uz pomoć antiruski nastrojenih zemalja Nove Evrope i svog svuda prisutnog ideološkog tj. propagandnopolitičkog aparata (koji postoji i unutar Nemačke, Francuske i drugih evropskih zemalja tj. gde i u vrhu vlasti postoji takva „peta kolona“) „zakuvavaju“ situaciju na istoku Evrope.

[restrictedarea]

O tome sam već više puta pisao pa je sada dovoljno još dodati da se time ne stvara, što je jasno i „na prvu loptu“, samo sanitarni koridor oko Rusije i krizna zona između nje i vodećih država EU (koja je barijera za njihovu saradnju) – odnosno mnoge evropske države se nevoljno guraju u konfrontaciju sa Moskvom i sa druge strane u zagrljaj Vašingtona iz kojega pokušavaju da se iskobeljaju – već sve ima i ciničniju dimenziju. Evropski bedem koji se gradi zapadno od Ruske Federacije zapravo je zatvorski zid koji treba da spreči beg Nemačke i drugih država Stare Evrope iz kruga dominacije Vašingtona. Oni koji ne žele Rusiju u velikom evropskom domu i sve su činili da je gurnu što dalje na Istok, u stvari neće ni Evropu van svog dvorišta, tj. orijentisanu na način koji je za nju, u skladu sa globalnim trendovima, najproduktivniji.

Sadašnja antiruska politika je takva tek u vezi sa tim što Rusija sebe doživljava kao deo evropske porodice i boli je guranje van tog konteksta. Ekonomska i politička šteta koja odatle proizlazi za Rusku Federaciju je kratkoročna. Potencijalno je i katalizator njenog daljeg uspona kojem, čisto racionalno, bez civilizacijskih sentimenata gledano, više doprinosi potpunija orijentacija na Pacifik nego na Evropu. Konačno, možda u RF dođe i do prihvatanja novog obrasca razvoja, po uzoru na azijske „tigrove“. Rusija, nastojeći da obezbedi sebi mesto u zapadnom društvu, do sada je, bez obzira na njegovu devalvaciju, robovala neoliberalnom modelu. Uz to je iz istih pobuda na Zapadu držala mnogo više kapitala nego što je za njenu ekonomiju svrsishodno (Kina za to ima pragmatičnu podlogu jer održava tražnju za svojom robom). Kremlj je odolevao zahtevima velikog dela svojih privrednika da se okrenu intervenciji i sredstvima koja bi povukao iz inostranstva podstaknu reindustrijalizaciju na temelju novih tehnologija. Ako sada Moskva, podstaknuta sankcijama, prestane da iz političkih razloga plaća takav ekonomski ceh, ruskoj privredi će sigurno brže da svanu bolji dani.

 

JUŽNI UDAR Rusija bez EU, čisto ekonomski gledano, čini se da može i bolje nego kada je na toj strani težište njenog razvoja. Nekoliko godina teškoća povezanih sa preorijentacijom za istoriju je obična tačka. Opet, EU bez Rusije može da krene samo po sebe nepovoljnijim putem. Tu se ne radi o kraćem lutanju, već o sistematskom kretanju stranputicom. Baš tome doprinosi ponašanje anacionalne briselske birokratije. Ponovo se – u vezi sa sabotiranjem „Južnog toka“ i drugim nastojanjima da se EU, protivno svojim interesima, svede na sredstvo američke geopolitike – to jasno vidi!

EU birokratija (makar njen veći deo) umesto da štiti interese evropskih država, žrtvuje ih u ime tzv. evroatlantskog partnerstva. Da je tako, frapantno svedoči činjenica da se iz čisto političkih razloga podriva izgradnja magistralnog gasovoda „Južni tok“, kojim bi se obezbedilo dugoročno snabdevanje gasom velikog dela članica EU. Ne radi se tu o tome da se tako otvara prostor za masovnu prodaju američkog tečnog gasa u Evropi ili pak o izgradnji nekog drugog gasovoda. Sve to je još u domenu planova i ne predstavlja održivu zamenu za ruski gas. Za konvencionalno snabdevanje gasom iz drugih izvora ne postoje odgovarajuća nalazišta pod kontrolom Zapada, odnosno nisu obezbeđeni adekvatni putevi za njegov transport. Što se tiče američkog i evropskog potencijala za proizvodnju gasa iz škriljaca, od ekoloških do tehnoloških pitanja, mnogo toga je još pod znakom pitanja. S druge strane, već sada su dostupni ruski, odnosno „Gazpromovi“ gasni kapaciteti. Ukratko, odbacivanjem „Južnog toka“ pravi se „od sigurnog veresija“. Ko bi dobronameran to radio?

Tako mogu da postupaju samo oni koji imaju neprijateljske namere prema državama čije interese navodno štite. Iz toga proizlazi da je oficijelni Brisel neprijatelj mnogih evropskih zemalja. Diskretni iskaz nemačkog ministra spoljnih poslova pokazuje da se to i tamo zna ali je okupacioni zagrljaj snažan i kada se radi o evropskim silama prvog reda a ne samo o maloj Srbiji. (Geo)politika je pozorište gde se igraju razne uloge i recituju laži, dok se, pre nego što dođe vreme da se otvori bar neki „sef istine“, po nijansama raspoznaju dubinski procesi.

 

SRPSKA ZAMKA Ovih dana je ofanziva – formalno protiv Rusije a zapravo protiv emancipacije Evrope – ušla u novi stadijum. Napad na „Južni tok“ je poprimio zamah u susednoj Bugarskoj. Tu su uklonjene cevi koje su svojevremeno, uz dosta pompe, postavljene kao znak početka gradnje magistralnog gasovoda. Jedan simbolični gest je zamenjen drugim, ali se realnost nije izmenila. „Južni tok“ je potreban Evropi mnogo više nego Rusiji! Sada više nema neke sile tipa Japana sa početka 20. veka (rusko-japanski rat 1904−1905) koja bi velikoj slovensko-pravoslavnoj zemlji zatvorila kapije Pacifika. No, malo je verovatno da će i evropske sile, od Italije do Nemačke, dopustiti da im Brisel i Vašington trajno prepreče, u dogledno vreme jedinu održivu trasu energetske bezbednosti.

U pozorištu lažnih savezništava i prikrivenog neprijateljstva, Stara Evropa će, uz raznovrsna pretvaranja, na kraju naći načina da zaštiti svoje energetske interese. Rusija, iz osećanja evropske pripadnosti, za to će imati strpljenja i tome će asistirati. Tek uz izvesno kočenje, „Južni tok“ će biti izgrađen. I tu smo stigli do Srbije. Naša zemlja će se, kao i Bugarska, naći pod pritiskom da privremeno zamrzne svoje učešće u aktivnom delu realizacije tog projekta. Na to ne sme da pristane ni po koju cenu. Ako ruska strana bude voljna, a verujem da će biti, da gradi gasovod kroz Srbiju bez obzira na zastoj na drugim deonicama, Beograd u tome mora svojski da učestvuje. Time ne samo što dodatno produbljujemo poverenje i strateško partnerstvo sa Rusijom – a šta ono za nas znači, od sfere ekonomije preko odbrane RS i KiM, ne treba sada ni govoriti – već poboljšavamo i svoju pregovaračku poziciju u odnosu na evropske i atlantske centre moći.

Za Srbiju, koja se krotko prepušta volji Zapada, to smo već videli, nema milosti. Kada hoće, otimaju nam ono što žele. Kao kontrast tome, dok god negde držimo liniju odbrane, štitimo i mnogo toga što, površinski gledano, nije sa tim „bojištem“ povezano. Srbija, koja ruku pod ruku sa Rusijom gradi „Južni tok“, brani i ono malo preostalih pozicija na KiM, te RS. Sada je stanje takvo da, braneći svoje energetske i geopolitičke interese, mi delujemo i u prilog potrebama Stare Evrope.

Tako radimo ono što iz nekog razloga tamošnje sile direktno ne čine. To one dubinski mogu samo da pozdrave, makar na površini stavljale primedbe. Unutar evropskog kruga moći, uz svu mimikriju, ipak je snažnija autentična evropska frakcija od atlantske „pete kolone“. Uzimajući to u obzir, Beograd će pre unaprediti i svoje odnose sa Berlinom, Rimom i Parizom ako se u domenu „Južnog toka“ bude ponašao državotvorno nego slepim ispunjavanjem naloga Brisela. Taj, samo naizgled paradoks valja dobro shvatiti i u skladu sa njim postupati i na drugim poljima. U protivnom, čeka nas novi nacionalni debakl i neminovni sunovrat onih čija politička zvezda je sada zasijala punim sjajem. Ako su sekundarne žrtve atlantske agresije i moćnici u Berlinu, šta je tek namenjeno Srbiji i srpskim političarima, ma koliko pomislili da su moćni?

[/restrictedarea]