Полицентрична агресија

Пише Драгомир Анђелковић

У склопу ескалације украјинске кризе актуелни удар на „Јужни ток“, са свим импликацијама које има и по Србију, изнова показује ко су све жртве атлантистичке агресивне политике

Док сукоби на југоистоку Украјине узимају маха, ратоборни евроатлантски кругови све гласније прете Москви знатно жешћим санкцијама. Упоредо, и другачије поруке стижу из Берлина. Пре неколико дана је одјекнуо став немачког министра спољних послова Штајнмајера, који се на увијен и избалансиран, али недвосмислен начин, залаже за избегавање даљег јачања тензија у односима ЕУ – Русија. Ту се не ради само о немачкој забринутости због могуће угрожености свестране економске сарадње са Руском Федерацијом већ и о суштинском увиђању карактера евроатлантске политике чији је, за сада, и Немачка пратећи елемент, хтела то или не.

 

РУИНИРАЊЕ „САВЕЗНИКА“  О томе шта је агресија не треба ни говорити. Но, важно је подсетити се да уз примарне жртве – оне против којих је оружани или постмодерни (меки) удар усмерен – агресија неретко има и секундарне жртве. То су државе које су, наводно, као савезнице увучене у подухват како би истрошиле своје ресурсе, проћердале шансе или пак доспеле под још снажнију доминацију водеће силе са којом су „партнерским“ спонама повезане. Секундарне жртве су нека врста топовског меса и неретко сносе последице подухвата чији су део и дуже од оних на које су падале бомбе и ракете. Њихове ране временом могу и да зацеле, а хегемонистички удав се све чвршће привија уз своје „савезнике“. Штавише, некада се агресивне акције и покрећу баш са скривеним циљем да се највише науди „савезницима“.

У том светлу има смисла бацити поглед и на дешавања на постјугословенском простору током 90-их година. НАТО агресија на Србију и Црну Гору свакако је имала за циљ и увлачење америчких „савезника“ у Европи у злочиначки подухват драстичног кршења међународног права. Тако, у условима када су објективни разлози са доминацију САД на нашем континенту нестајали, та велесила не само што је нашла начин да потврди сврху постојања Атлантског пакта већ је и у духу мафије навела своје „савезнике“ да везе са њом цементирају учешћем у крвљу заливеном криминалном делу. А још пре тога, и то драстичније, на Балкану је демонстрирано како пролазе амерички „савезници“. Босанскохерцеговачке муслимане, обећавајући им „куле и градове“,  Вашингтон је искористио да запали рат у БиХ. У њему су они ем највише пострадали, ем ништа нису добили.

Данас се, и даље обузети унитаристичким илузијама, БХ муслимани копрцају у половини БиХ која је паралисана поделама на бројне кантоне. Сви у нашем региону граде, макар и марионетске, националне државе, док они снују бесмислене великодржавне снове. И тако ће бити док их неко евентуално не пробуди и ради својих рачуна поново не гурне у нову опасну авантуру. Да се о таквом развоју догађаја, и то у догледно време, калкулише – узгред буди речено – указују недавна улична комешања у БиХ. Па онда, како наш народ каже, „Јово наново“.

 

УКРАЈИНСКИ РУЛЕТ Описана матрица примењује се сада у Украјини. При томе, нећу сада говорити о Украјинцима, који су највеће жртве. Економска и политичка еманципација Европе – од којих дугорочно зависи њена будућност у околностима када се тежишта глобалне моћи постепено измештају ка Пацифику – умногоме зависи од продуктивности повезивања са Русијом. А англосаксонски фактори, у настојању да спрече удаљавање држава Старе Европе, уз помоћ антируски настројених земаља Нове Европе и свог свуда присутног идеолошког тј. пропаганднополитичког апарата (који постоји и унутар Немачке, Француске и других европских земаља тј. где и у врху власти постоји таква „пета колона“) „закувавају“ ситуацију на истоку Европе.

[restrictedarea]

О томе сам већ више пута писао па је сада довољно још додати да се тиме не ствара, што је јасно и „на прву лопту“, само санитарни коридор око Русије и кризна зона између ње и водећих држава ЕУ (која је баријера за њихову сарадњу) – односно многе европске државе се невољно гурају у конфронтацију са Москвом и са друге стране у загрљај Вашингтона из којега покушавају да се искобељају – већ све има и циничнију димензију. Европски бедем који се гради западно од Руске Федерације заправо је затворски зид који треба да спречи бег Немачке и других држава Старе Европе из круга доминације Вашингтона. Они који не желе Русију у великом европском дому и све су чинили да је гурну што даље на Исток, у ствари неће ни Европу ван свог дворишта, тј. оријентисану на начин који је за њу, у складу са глобалним трендовима, најпродуктивнији.

Садашња антируска политика је таква тек у вези са тим што Русија себе доживљава као део европске породице и боли је гурање ван тог контекста. Економска и политичка штета која одатле произлази за Руску Федерацију је краткорочна. Потенцијално је и катализатор њеног даљег успона којем, чисто рационално, без цивилизацијских сентимената гледано, више доприноси потпунија оријентација на Пацифик него на Европу. Коначно, можда у РФ дође и до прихватања новог обрасца развоја, по узору на азијске „тигрове“. Русија, настојећи да обезбеди себи место у западном друштву, до сада је, без обзира на његову девалвацију, робовала неолибералном моделу. Уз то је из истих побуда на Западу држала много више капитала него што је за њену економију сврсисходно (Кина за то има прагматичну подлогу јер одржава тражњу за својом робом). Кремљ је одолевао захтевима великог дела својих привредника да се окрену интервенцији и средствима која би повукао из иностранства подстакну реиндустријализацију на темељу нових технологија. Ако сада Москва, подстакнута санкцијама, престане да из политичких разлога плаћа такав економски цех, руској привреди ће сигурно брже да свану бољи дани.

 

ЈУЖНИ УДАР Русија без ЕУ, чисто економски гледано, чини се да може и боље него када је на тој страни тежиште њеног развоја. Неколико година тешкоћа повезаних са преоријентацијом за историју је обична тачка. Опет, ЕУ без Русије може да крене само по себе неповољнијим путем. Ту се не ради о краћем лутању, већ о систематском кретању странпутицом. Баш томе доприноси понашање анационалне бриселске бирократије. Поново се – у вези са саботирањем „Јужног тока“ и другим настојањима да се ЕУ, противно својим интересима, сведе на средство америчке геополитике – то јасно види!

ЕУ бирократија (макар њен већи део) уместо да штити интересе европских држава, жртвује их у име тзв. евроатлантског партнерства. Да је тако, фрапантно сведочи чињеница да се из чисто политичких разлога подрива изградња магистралног гасовода „Јужни ток“, којим би се обезбедило дугорочно снабдевање гасом великог дела чланица ЕУ. Не ради се ту о томе да се тако отвара простор за масовну продају америчког течног гаса у Европи или пак о изградњи неког другог гасовода. Све то је још у домену планова и не представља одрживу замену за руски гас. За конвенционално снабдевање гасом из других извора не постоје одговарајућа налазишта под контролом Запада, односно нису обезбеђени адекватни путеви за његов транспорт. Што се тиче америчког и европског потенцијала за производњу гаса из шкриљаца, од еколошких до технолошких питања, много тога је још под знаком питања. С друге стране, већ сада су доступни руски, односно „Газпромови“ гасни капацитети. Укратко, одбацивањем „Јужног тока“ прави се „од сигурног вересија“. Ко би добронамеран то радио?

Тако могу да поступају само они који имају непријатељске намере према државама чије интересе наводно штите. Из тога произлази да је официјелни Брисел непријатељ многих европских земаља. Дискретни исказ немачког министра спољних послова показује да се то и тамо зна али је окупациони загрљај снажан и када се ради о европским силама првог реда а не само о малој Србији. (Гео)политика је позориште где се играју разне улоге и рецитују лажи, док се, пре него што дође време да се отвори бар неки „сеф истине“, по нијансама распознају дубински процеси.

 

СРПСКА ЗАМКА Ових дана је офанзива – формално против Русије а заправо против еманципације Европе – ушла у нови стадијум. Напад на „Јужни ток“ је попримио замах у суседној Бугарској. Ту су уклоњене цеви које су својевремено, уз доста помпе, постављене као знак почетка градње магистралног гасовода. Један симболични гест је замењен другим, али се реалност није изменила. „Јужни ток“ је потребан Европи много више него Русији! Сада више нема неке силе типа Јапана са почетка 20. века (руско-јапански рат 1904−1905) која би великој словенско-православној земљи затворила капије Пацифика. Но, мало је вероватно да ће и европске силе, од Италије до Немачке, допустити да им Брисел и Вашингтон трајно препрече, у догледно време једину одрживу трасу енергетске безбедности.

У позоришту лажних савезништава и прикривеног непријатељства, Стара Европа ће, уз разноврсна претварања, на крају наћи начина да заштити своје енергетске интересе. Русија, из осећања европске припадности, за то ће имати стрпљења и томе ће асистирати. Тек уз извесно кочење, „Јужни ток“ ће бити изграђен. И ту смо стигли до Србије. Наша земља ће се, као и Бугарска, наћи под притиском да привремено замрзне своје учешће у активном делу реализације тог пројекта. На то не сме да пристане ни по коју цену. Ако руска страна буде вољна, а верујем да ће бити, да гради гасовод кроз Србију без обзира на застој на другим деоницама, Београд у томе мора својски да учествује. Тиме не само што додатно продубљујемо поверење и стратешко партнерство са Русијом – а шта оно за нас значи, од сфере економије преко одбране РС и КиМ, не треба сада ни говорити – већ побољшавамо и своју преговарачку позицију у односу на европске и атлантске центре моћи.

За Србију, која се кротко препушта вољи Запада, то смо већ видели, нема милости. Када хоће, отимају нам оно што желе. Као контраст томе, док год негде држимо линију одбране, штитимо и много тога што, површински гледано, није са тим „бојиштем“ повезано. Србија, која руку под руку са Русијом гради „Јужни ток“, брани и оно мало преосталих позиција на КиМ, те РС. Сада је стање такво да, бранећи своје енергетске и геополитичке интересе, ми делујемо и у прилог потребама Старе Европе.

Тако радимо оно што из неког разлога тамошње силе директно не чине. То оне дубински могу само да поздраве, макар на површини стављале примедбе. Унутар европског круга моћи, уз сву мимикрију, ипак је снажнија аутентична европска фракција од атлантске „пете колоне“. Узимајући то у обзир, Београд ће пре унапредити и своје односе са Берлином, Римом и Паризом ако се у домену „Јужног тока“ буде понашао државотворно него слепим испуњавањем налога Брисела. Тај, само наизглед парадокс ваља добро схватити и у складу са њим поступати и на другим пољима. У противном, чека нас нови национални дебакл и неминовни суноврат оних чија политичка звезда је сада засијала пуним сјајем. Ако су секундарне жртве атлантске агресије и моћници у Берлину, шта је тек намењено Србији и српским политичарима, ма колико помислили да су моћни?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.