I opet ti derviši!

Piše Darko Tanasković

U samo prividno paradoksalnom sazvučju i sadejstvu, zapadnjački borci za vrednosti „slobodnog sveta“, zajedno s ekstremistima raznih boja, od islamskih do neonacističkih, glasno prozivaju nepoćudne remetioce njihovog imaginarnog, idiličnog bosanskog vilajeta, gde bi se jednoglasno „okujisalo“ i derviški saborno odlučivalo

Sastade se zbor derviša,

dina radi,

 a u novoj, u Medini,

gdje se silna nafta vadi

i mudrosti naftalini!

Od hašiša iz kamiša

dim se vije.

Sude jednom efendiji,

jer na svojoj, vele, šiji

perčin šiša,

bradu brije!

To u skladu s vjerom nije,

on je gori neg Nasrudin,

kamišom ga treba u din!

Navedenim stihovima počinje već zaboravljena parodijska poema Skendera Kulenovića „Zbor derviša“, objavljena, sa šaljivim ilustracijama Zulfikara Zuke Džumhura, kao posebno izdanje beogradske „Politike“, 1949. godine. Povod za ovaj duhoviti pesnički obračun s agresivnim jednoumljem tadašnje boljševičke „političke korektnosti“ bila je Konferencija Informbiroa, održana u Bukureštu, juna 1948, gde je doneta prva rezolucija protiv KPJ i revizionističkog puta kojim su, pod vođstvom Josipa Broza Tita, navodno krenuli jugoslovenski komunisti. Zbor derviša zahteva nemilosrdan obračun s „efendijom“ koji odstupa od svetih pravila ponašanja što ih nalaže Svevišnji:

Pa hor sveti tad zagrakta

uz talambas: tan-ta-lamba,

tan-ta-rakta, tan-ta-rakta,

čuj, počujte, muslimani,

ova fakta ova fakta.

diž‘te bunu na Kordunu

dok je vakta,

dok je vakta!

Poslednjih godina postaje sve očiglednije da Medina svakog, pa i ovog današnjeg vakta na svoj zbor derviša računati može i da je takav zbor spreman da sudi i presudi svakom „efendiji“ koji se drzne da naruši disciplinu i odrekne poslušnost ovovremenom halifi, gospodaru dobra i, naročito, zla.

[restrictedarea]

DERVIŠI I BOSNA Ne tako davno, Kulenovićeve parodije se, posle mnogo godina, prvi prisetio britki komentator podviga vašingtonskog halifata i njegovih šejhova, Dejan Lukić, a povodom okupljanja „prijatelja Sirije“ u Tunisu, februara 2012. godine: „Okupila je u Tunisu nova Internacionala sedamdeset svojih derviša, svakom perčin štucovan po američkom fazonu, svi u jedan glas okujišu jednu američku ¸bismilu‘ i svi u zanosu padaju ničice na asure, poređani iza stražnjice Sultanije, Hilari Hanum. Sedamdeset derviša kukurikalo je dva dana i složilo se da Bašir efendija u Damasku ¸perčin šiša i bradu brije‘, da to ¸u skladu nije‘ sa američkim šerijatom, da je, zato, Bašir efendija ¸gori neg Nasrudin‘, pa da ga, zato, ¸treba u din‘. Što u svetovnom prevodu znači da treba ubiti boga u njemu“. Bašar al-Asad je, međutim, i posle dve godine od tuniskog zikra, još uvek u Damasku, i šiša i brije na svoj način… Derviši se sada usrdno bave Ukrajinom. Oterali su Janukoviča, ali… No, nećemo sada o tome. Zanimaju nas neki manje važni, dežurni derviši koji se u poslednje vreme, kao negda oni bukureštanski, ali sada u ime slobode, demokratije i „evropskih vrednosti“, a zabrinuti za sudbinu „nefunkcionalne“ Bosne i Hercegovine, izdaleka i još uvek u svojim tekijama, kao po komandi počinju oglašavati i zahtevati dovođenje u red onih koji bi od Drine do Kozare i od Save do Trebinja sami da odlučuju o svojoj sudbini, i državi. A država je već odavno sudbina. U samo prividno paradoksalnom sazvučju i sadejstvu, na koje smo se, valjda, već navikli, zapadnjački borci za vrednosti „slobodnog sveta“, zajedno s ekstremistima raznih boja, od islamskih do neonacističkih, glasno prozivaju nepoćudne remetioce njihovog imaginarnog, idiličnog bosanskog vilajeta, gde bi se jednoglasno „okujisalo“ i derviški saborno odlučivalo.

Mnogo je istovremenih pokazatelja ove obnovljene revnosti da bi se moglo govoriti o slučaju ili pukoj koincidenciji. Dok su se šefovi diplomatija EU spremali da u Luksemburgu usvoje predloge za „preuređenje Ustava i rešavanje ekonomsko-socijalne krize u BiH“, u bošnjačkim političkim krugovima u Sarajevu počelo se ozbiljno (i zabrinuto) spekulisati o tome da bi bivši reis-ul-ulema Mustafa Cerić mogao osnovati političku stranku i čak se kandidovati za bošnjačkog člana Predsedništva BiH, u čemu bi ga podržao sandžački politički gubitnik, muftija Muamer Zukorlić. Računa, valjda, da bi bilo taktički dobro učvrstiti pozicije u Sarajevu, pa onda, s novim Ustavom IZ, obnoviti zalaganje za prekogranično organizaciono jedinstvo svih (bošnjačkih) muslimana pod jurisdikcijom Rijaseta na Miljacki. Ali, znaju njega dovoljno dobro i u Sarajevu, a tek Mustafu Cerića… Ako bivšem reisu kod kuće baš mnogo ne veruju i sumnjičavo vrte glavom na pomen njegovog političkog vaskrsenja (po nekima povampirenja) podršku mu svesrdno pruža jedan drugi provereni član novoderviškog zbora, Toni Bler, koji ga je pozvao da se prihvati „visoke dužnosti“ člana Religijskog savetodavnog veća njegove kontroverzne „Fejt fondacije“, osnovane 2008. godine, radi „borbe protiv ekstremizma“. Cerić, savetnik u borbi protiv verskog ekstremizma! S obzirom na svoje osvedočeno bliske veze s Jusufom Kardavijem, najuticajnijim duhovnim vođom radikalnog jezgra organizacije Muslimanske braće, verovatno je za to i kvalifikovan, tim više što je Blerova fondacija optužena za saradnju s muslimanskim ekstremistima, u vezi s čime je premijer Dejvid Kameron, navodno, naložio hitnu istragu.

MISLIOCI DANAŠNJICE Uslovno rečeno, s leve strane derviškog zbora, akciju za „bolju Bosnu i Hercegovinu“ podržava i „jedan od najvećih mislilaca današnjice“ (prema „Dnevnom avazu“) Bernar Anri Levi. On se, ovoga puta, oglašava kao dramski pisac. To i nije neko iznenađenje, pošto je celokupno njegovo dosadašnje patetično javno zalaganje za postradalu Bosnu i Bošnjake bilo neuporedivo bliže teatru nego filozofiji. O etici da i ne govorimo. Levijev dramski prvenac naslovljen je „Hotel Evropa“, režiraće ga Dino Mustafić, a pretpremijera je predviđena za kraj juna, naravno u Sarajevu, gradu za koji ovog estradnog intelektualca, kako kaže, vezuju silne emocije. Komad bi, zapravo, trebalo da bude svojevrsno suđenje Evropi, zbog sramne izdaje Bosne. Zamišljen je kao događanje prilikom komemoracije Francu Ferdinandu, 27. juna 2014. godine u Sarajevu, gde jedan pisac dobija zadatak da u roku od dva sata napiše govor o Evropi, o njenim vrednostima i budućnosti, stalno pogledajući na časovnik… „I istina je da sadašnje stanje stvari u Evropi, duboka kriza koja je prožima, uspon populizma u većini njenih država članica, posebno u Francuskoj, ukrajinska kriza, kukavičluk Evropljana naspram Putina, rasizam posvuda, antisemitizam, čine to izlaganje, kako reći, vrlo, vrlo teškim za pisanje“, ispoveda svoju stvaralačku muku novopečeni Arto. U svom prepoznatljivom maniru idejnog galimatijasa i vrednosne pometnje, Levi smatra da je politički korektno osuditi Putina, ali, za svaki slučaj, i antisemitizam i rasizam… Bilo bi zanimljivo videti ga kako na kijevskom Majdanu humanistički prevaspitava antisemitski zabludele Putinove dušmane iz „Svobode“ i „Desnog sektora“. Podseća, naravno, Levi i na Miloševićeva zlodela, najavljuje peticiju pod nazivom „Milion potpisa za ulazak BiH u EU“, ali se posebno oštro obrušava na Emira Kusturicu. Uzdižući umetničke i moralne vrline Dina Mustafića i Danisa Tanovića, neprikosnoveni arbitar Levi žali Kusturicu koji je „prokockao svoj veliki talenat“ i srozao se do uloge „patetičnog umetnika propagande, igrajući lažnog divljaka i službenog pobunjenika“. Simptomatično (i ohrabrujuće!) posebno mu smeta Kusturičin odnos prema Andrićevom delu i projekat Andrićgrada, što „nadrealistički“ naziva „zločinom protiv sigurnosti duhovnog zdravlja“! Levijeva isprazna verbalna akrobatika ne bi bila vredna pomena da se nekako u isto vreme derviškom zboru ne pridružuju i britanski „Gardijan“ i „Internešenel biznis tajm“ tvrdnjama da je Andrićgrad podignut na mestu glavnog višegradskog koncentracionog logora za Bošnjake od 1992. do 1995. godine. Zanimljivo je da ove optužbe uverljivo demantuje Bilal Memišević, imam IZ u Višegradu, čovek koji je, inače, u ratu izgubio roditelje. Patentirani derviši bi morali da promene uvežbanu ilahiju. Nepoćudnog „efendiju“ ostavlja ravnodušnim, a razumnim muslimanima van tekije već pomalo ide na živce.

U očekivanju nekih novih Skendera i Zuke, da se još jednom podsetimo:

Đaurija – ni habera,

pravo tjera!

Il je sveta, il iz basne,

il su njojzi zbilja sklone

i klasične zv‘jezde jasne!

[/restrictedarea]