И опет ти дервиши!

Пише Дарко Танасковић

У само привидно парадоксалном сазвучју и садејству, западњачки борци за вредности „слободног света“, заједно с екстремистима разних боја, од исламских до неонацистичких, гласно прозивају непоћудне реметиоце њиховог имагинарног, идиличног босанског вилајета, где би се једногласно „окујисало“ и дервишки саборно одлучивало

Састаде се збор дервиша,

дина ради,

 а у новој, у Медини,

гдје се силна нафта вади

и мудрости нафталини!

Од хашиша из камиша

дим се вије.

Суде једном ефендији,

јер на својој, веле, шији

перчин шиша,

браду брије!

То у складу с вјером није,

он је гори нег Насрудин,

камишом га треба у дин!

Наведеним стиховима почиње већ заборављена пародијска поема Скендера Куленовића „Збор дервиша“, објављена, са шаљивим илустрацијама Зулфикара Зуке Џумхура, као посебно издање београдске „Политике“, 1949. године. Повод за овај духовити песнички обрачун с агресивним једноумљем тадашње бољшевичке „политичке коректности“ била је Конференција Информбироа, одржана у Букурешту, јуна 1948, где је донета прва резолуција против КПЈ и ревизионистичког пута којим су, под вођством Јосипа Броза Тита, наводно кренули југословенски комунисти. Збор дервиша захтева немилосрдан обрачун с „ефендијом“ који одступа од светих правила понашања што их налаже Свевишњи:

Па хор свети тад загракта

уз таламбас: тан-та-ламба,

тан-та-ракта, тан-та-ракта,

чуј, почујте, муслимани,

ова факта ова факта.

диж‘те буну на Кордуну

док је вакта,

док је вакта!

Последњих година постаје све очигледније да Медина сваког, па и овог данашњег вакта на свој збор дервиша рачунати може и да је такав збор спреман да суди и пресуди сваком „ефендији“ који се дрзне да наруши дисциплину и одрекне послушност ововременом халифи, господару добра и, нарочито, зла.

[restrictedarea]

ДЕРВИШИ И БОСНА Не тако давно, Куленовићеве пародије се, после много година, први присетио бритки коментатор подвига вашингтонског халифата и његових шејхова, Дејан Лукић, а поводом окупљања „пријатеља Сирије“ у Тунису, фебруара 2012. године: „Окупила је у Тунису нова Интернационала седамдесет својих дервиша, сваком перчин штуцован по америчком фазону, сви у један глас окујишу једну америчку ¸бисмилу‘ и сви у заносу падају ничице на асуре, поређани иза стражњице Султаније, Хилари Ханум. Седамдесет дервиша кукурикало је два дана и сложило се да Башир ефендија у Дамаску ¸перчин шиша и браду брије‘, да то ¸у складу није‘ са америчким шеријатом, да је, зато, Башир ефендија ¸гори нег Насрудин‘, па да га, зато, ¸треба у дин‘. Што у световном преводу значи да треба убити бога у њему“. Башар ал-Асад је, међутим, и после две године од туниског зикра, још увек у Дамаску, и шиша и брије на свој начин… Дервиши се сада усрдно баве Украјином. Отерали су Јануковича, али… Но, нећемо сада о томе. Занимају нас неки мање важни, дежурни дервиши који се у последње време, као негда они букурештански, али сада у име слободе, демократије и „европских вредности“, а забринути за судбину „нефункционалне“ Босне и Херцеговине, издалека и још увек у својим текијама, као по команди почињу оглашавати и захтевати довођење у ред оних који би од Дрине до Козаре и од Саве до Требиња сами да одлучују о својој судбини, и држави. А држава је већ одавно судбина. У само привидно парадоксалном сазвучју и садејству, на које смо се, ваљда, већ навикли, западњачки борци за вредности „слободног света“, заједно с екстремистима разних боја, од исламских до неонацистичких, гласно прозивају непоћудне реметиоце њиховог имагинарног, идиличног босанског вилајета, где би се једногласно „окујисало“ и дервишки саборно одлучивало.

Много је истовремених показатеља ове обновљене ревности да би се могло говорити о случају или пукој коинциденцији. Док су се шефови дипломатија ЕУ спремали да у Луксембургу усвоје предлоге за „преуређење Устава и решавање економско-социјалне кризе у БиХ“, у бошњачким политичким круговима у Сарајеву почело се озбиљно (и забринуто) спекулисати о томе да би бивши реис-ул-улема Мустафа Церић могао основати политичку странку и чак се кандидовати за бошњачког члана Председништва БиХ, у чему би га подржао санџачки политички губитник, муфтија Муамер Зукорлић. Рачуна, ваљда, да би било тактички добро учврстити позиције у Сарајеву, па онда, с новим Уставом ИЗ, обновити залагање за прекогранично организационо јединство свих (бошњачких) муслимана под јурисдикцијом Ријасета на Миљацки. Али, знају њега довољно добро и у Сарајеву, а тек Мустафу Церића… Ако бившем реису код куће баш много не верују и сумњичаво врте главом на помен његовог политичког васкрсења (по некима повампирења) подршку му свесрдно пружа један други проверени члан новодервишког збора, Тони Блер, који га је позвао да се прихвати „високе дужности“ члана Религијског саветодавног већа његове контроверзне „Фејт фондације“, основане 2008. године, ради „борбе против екстремизма“. Церић, саветник у борби против верског екстремизма! С обзиром на своје осведочено блиске везе с Јусуфом Кардавијем, најутицајнијим духовним вођом радикалног језгра организације Муслиманске браће, вероватно је за то и квалификован, тим више што је Блерова фондација оптужена за сарадњу с муслиманским екстремистима, у вези с чиме је премијер Дејвид Камерон, наводно, наложио хитну истрагу.

МИСЛИОЦИ ДАНАШЊИЦЕ Условно речено, с леве стране дервишког збора, акцију за „бољу Босну и Херцеговину“ подржава и „један од највећих мислилаца данашњице“ (према „Дневном авазу“) Бернар Анри Леви. Он се, овога пута, оглашава као драмски писац. То и није неко изненађење, пошто је целокупно његово досадашње патетично јавно залагање за пострадалу Босну и Бошњаке било неупоредиво ближе театру него филозофији. О етици да и не говоримо. Левијев драмски првенац насловљен је „Хотел Европа“, режираће га Дино Мустафић, а претпремијера је предвиђена за крај јуна, наравно у Сарајеву, граду за који овог естрадног интелектуалца, како каже, везују силне емоције. Комад би, заправо, требало да буде својеврсно суђење Европи, због срамне издаје Босне. Замишљен је као догађање приликом комеморације Францу Фердинанду, 27. јуна 2014. године у Сарајеву, где један писац добија задатак да у року од два сата напише говор о Европи, о њеним вредностима и будућности, стално погледајући на часовник… „И истина је да садашње стање ствари у Европи, дубока криза која је прожима, успон популизма у већини њених држава чланица, посебно у Француској, украјинска криза, кукавичлук Европљана наспрам Путина, расизам посвуда, антисемитизам, чине то излагање, како рећи, врло, врло тешким за писање“, исповеда своју стваралачку муку новопечени Арто. У свом препознатљивом маниру идејног галиматијаса и вредносне пометње, Леви сматра да је политички коректно осудити Путина, али, за сваки случај, и антисемитизам и расизам… Било би занимљиво видети га како на кијевском Мајдану хуманистички преваспитава антисемитски заблуделе Путинове душмане из „Свободе“ и „Десног сектора“. Подсећа, наравно, Леви и на Милошевићева злодела, најављује петицију под називом „Милион потписа за улазак БиХ у ЕУ“, али се посебно оштро обрушава на Емира Кустурицу. Уздижући уметничке и моралне врлине Дина Мустафића и Даниса Тановића, неприкосновени арбитар Леви жали Кустурицу који је „прокоцкао свој велики таленат“ и срозао се до улоге „патетичног уметника пропаганде, играјући лажног дивљака и службеног побуњеника“. Симптоматично (и охрабрујуће!) посебно му смета Кустуричин однос према Андрићевом делу и пројекат Андрићграда, што „надреалистички“ назива „злочином против сигурности духовног здравља“! Левијева испразна вербална акробатика не би била вредна помена да се некако у исто време дервишком збору не придружују и британски „Гардијан“ и „Интернешенел бизнис тајм“ тврдњама да је Андрићград подигнут на месту главног вишеградског концентрационог логора за Бошњаке од 1992. до 1995. године. Занимљиво је да ове оптужбе уверљиво демантује Билал Мемишевић, имам ИЗ у Вишеграду, човек који је, иначе, у рату изгубио родитеље. Патентирани дервиши би морали да промене увежбану илахију. Непоћудног „ефендију“ оставља равнодушним, а разумним муслиманима ван текије већ помало иде на живце.

У очекивању неких нових Скендера и Зуке, да се још једном подсетимо:

Ђаурија – ни хабера,

право тјера!

Ил је света, ил из басне,

ил су њојзи збиља склоне

и класичне зв‘језде јасне!

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Odusevljena sam ogromnim znanjem Dr Darka Tanaskovica. Nisam znala da je toliki poznavalac likovnih umetnosti. A da je bolji od likovnih kriticara najbolji dokaz je to, sto je sinoc otvorio izlozbu u Narodnom muzuje posvecenu slikaru Vlahu Bukovcu

  2. Ja sam mislio da je Tanasakovic patriota a gledajte on kaze da srspki nacionalizam ne moze imati pozitivnu konotaciju

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/460951/Mladobosanci-su-bili-elita

    • Pa sta vi hocete. Blic je objavio da je Darko Tanaskovic clan Trilateralne komisije. Zar vi mislite da bi ga Rokfeler i Bzezinski primili u tu organizaciju da ne znaju da njihov istomisljkenik

      • “Blic” je inače čudo od merodavnosti i objektivnog informisanja. Kako te nije sramota da čitaš tu papazjaniju od tabloida pa još i citiraš bulažnjenja odatle.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *