Anatomija kukavičluka

Suočen sa ljutnjom nekoga koga nije poznao, Janko Baljak ostao je bez one svoje vajne hrabrosti – tačnije, drskosti, kojom već deceniju i po iz krivice za smrt 16 radnika RTS-a izuzima NATO – i pobegao, snishodljivo ponavljajući beznačajno izvinjavanje

Prijateljica je bila potpuno zatečena kada sam počeo da vičem na čoveka koji se ponudio da nam pokaže put. U mrklom mraku nedeljne noći, iz kojeg je on bio izronio samo dopola, nije uspela da ga prepozna, pa je zato bila zbunjena kada sam njegovu očiglednu ljubaznost presekao naglom, naizgled ničim izazvanom srdžbom.

Tek kada je videla koliko se čovek uplašio, koliko žurno je pohitao nazad u mrak, prijateljica je počela da uviđa da to čemu prisustvuje jeste neka vrsta svođenja starih računa, i da u tom svođenju prepadnuti neznanac nije nevin. Bilo je sasvim očigledno, naime, da neznanca ne izazivam telesno i da nemam nameru da ga ugrozim ikako drugačije osim da ga uznemirim osudama što sam ih izgovarao. On je na to uzvratio obaranjem obrva, zatim i pogleda, pa konačno cele glave, koja kao da ga je celog zanela u što neprimetnije bekstvo: tako se ne ponaša čovek koji nije kriv. Naročito ako je samo tren ranije bio ponosit na sebe zbog toga što je rešio da pomogne slučajnim prolaznicima.

 

HVALA, NE TREBA Sve se to odigravalo u najstrožem jezgru Beograda, na tački koja, čim zađe Sunce, deluje kao da ju je središte prestonice pozajmilo iz nekog od prigradskih naselja. To je uličica Kondina, što „Radio Beograd“ spaja sa zgradom „Večernjih novosti“. Preko dana, tim sokakom struji nebrojen radni svet, ali je zato večerima uličica sablasno pusta. Zbog toga bi bilo očekivano da nas dvoje osećamo čistu zahvalnost prema svakom ko bi u takvoj urbanoj bestragiji bio rad da nas uputi ka traženom lokalu. Uostalom, po našem glasnom presabiranju i pratećem mlataranju rukama po vazduhu, bilo je više nego jasno da smo se malko zagubili i da sami nećemo naći to mesto. Zato nam je pomoć bila dobrodošla, pogotovo što nam je u istu, pre nego što smo je i zatražili, samostalno pritekao neznani dobrovoljac:

„To vam je ovamo, malo niže, tu neg…“, smireno nam se obratio naš dobročinitelj, pre nego sam ga prepoznao i grubo prekinuo, zaledivši mu ruku u vazduhu, na pola puta ka položaju kojim je hteo da nas uputi na pravu stranu:

„Neka, hvala! Od vas mi ne treba ništa! Od vas mi sigurno nije potrebna nikakva pomoć“, sasuo sam dobročinitelju, hvatajući krajičkom oka već opisanu zaprepašćenost moje prijateljice. To što ga ona nije poznala, međutim, bilo je manje važno od toga da li je on poznao mene. A ne bi bilo čudo da sam mu poznat, jer sam na ovom istom mestu više puta pisao o njemu, i to svaki put u izrazito pogrdnom smislu. Ako je čitao te članke, i ako se u međuvremenu nisam dodatno ugojio – a trudim se da održavam „liniju“! – onda je lako mogao da zna ko je taj bradonja što mu se obraća povišenim glasom.

Avaj, u strahu su velike oči, što ne znači da uplašeni bolje vidimo. Naprotiv, te velike oči najčešće iskrivljuju sliku i sprečavaju nas da razmišljamo. Tako je bilo i ovom prilikom, kada se moja ljutnja obrušila na čoveka koji se tih dana šepurio sa mnogih televizijskih ekrana. Čovek je bio Janko Baljak, režiser slavan po neslavnim dokumentarcima, predavač na Fakultetu dramskih umetnosti i umetnički direktor Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma – ukratko, neko ko je zaslužio da se nađe na svakom spisku onih koji su se besramno okoristili o nesreće i stradanja Srbije.

 

VIDIMO SE NA ULICI Baljak je postao poznat pre dvadesetak godina, kada je, zajedno sa novinarima „Crne hronike“, Aleksandrom Kneževićem i Vojislavom Tufegdžićem, kameru uperivao u tadašnje viđenije beogradske kriminalce, a ovi, pričljivi kakve ih bog dao, spremno mu nabrajali svoje smrtonosno živopisne dogodovštine. Te snimke su Baljak, Knežević i Tufegdžić oblikovali u dokumentarni film pod nazivom „Vidimo se u čitulji“, što je, do dana današnjeg, jedino delo u celokupnom stvaralaštvu Janka Baljka koje bi uopšte moglo da zavredi kakav ozbiljniji osvrt. Sve ostalo što je ovaj vajni stvaralac sastavio, predstavlja izrugivanje ili zdravom razumu, ili dobrom ukusu, ili – što je najčešće slučaj – i jednom i drugom.

Baljak je opsednut smrću kao temom: posle filma o kriminalcima (na kraju kojeg su, valjda uverljivosti radi, pobrojani svi sagovornici stradali u gangsterskim obračunima pre nego što je film završen) bavio se pogibijom 16 radnika RTS-a tokom NATO bombardovanja, o čemu je snimio dva dokumentarca („Anatomija bola“, prvi i drugi deo) kao i smrću Josipa Broza Tita, tako što je u igranom filmu „Plavi voz“ (i istoimenoj TV seriji) koje je snimio po sopstvenom scenariju, opisao doživljaje skupine beogradskih srednjoškolaca baš na dan kada je jugoslovenski diktator preminuo.

[restrictedarea]

PARALISANI „HEROJ“ Pretpostavilo bi se da stvaralac toliko puta zagledan u zaživot, neće da premre od straha kada mu se na ulici, u neposrednoj blizini policijske stanice u Majke Jevrosime, obrati neko ko se uz to nalazi u ženskom društvu – ma koliko to obraćanje bilo žustro i neprijatno. Ali, kada mu je moja malenkost odbrusila na već opisan način, Baljak je u prvi mah delovao kao paralisan. Sve što je izustio bilo je otužno:

„Molim?!“

„Nemojte vi ništa mene da molite“, nastavio sam paljbu, još više obodren panikom svoje žrtve, a takođe i činjenicom da me nije prepoznao. Znao sam da će neprepoznavanje ishodovati samo još većim Baljkovim strahom, jer se takvi kao on nikoga i ničega ne plaše kao običnog, poštenog sveta. „Lepo vam kažem da mi od vas ništa ne treba, ni pomoć, ni da me molite. Previše ste vi zla naneli ovom narodu da bih od vas išta primio. Treba da vas je sramota za sve to što snimate i za sve kako ružite ovu zemlju.“

Baljak se do tada već oslanjao samo na potpunu kapitulaciju: „Izvinite, gospodine“, izustio je dok se, sav nagnut napred, davao u beg, motajući na levo, možda ka svom odredištu, a možda nagonski ka policijskoj stanici. Bilo je dovoljno, eto, da se „smeli“ i „odvažni“ filmski stvaralac susretne sa kritikom isporučenom nasred ulice, pa da mu iščili sva ta vajna hrabrost i da se njegov odgovor svede na snishodljivo izvinjenje kojem, da je imalo bio iskren u svim delovanju, nikada ne bi bilo mesta.

Meni, međutim, nije bilo dovoljno, već sam nastavio da ga podučavam kulturi dijaloga. Osobama poput mene ništa slađe nego kada im same prilike potvrđuju da rade pravu stvar:

„Nemate šta vi meni da se izvinjavate“, dobacio sam za njim, „već se izvinite porodicama onih nesrećnih ljudi pobijenih u NATO bombardovanju, kojima besramno manipulišete. Sram da vas bude za sve što ste snimili o tom zločinu, a da nijednog trenutka niste smeli da kažete da je NATO pobio te ljude. Prvo njihovim porodicama morate da se izvinite.“

Već sasvim iz mraka, u kojem se jedva nazirala njegova i dalje pognuta prilika, Janko Baljak je samo još jednom prozborio: „Izvinite, gospodine“. Možda je pomislio da ga malopre nisam bio čuo, te da će se on svoje nenadane nevolje spasiti samo ako ponovi svoje otužno izvinjenje dovoljno glasno.

 

SVRHA U NEVOLJAMA Mene se tada, istina, spasao, mada ne zbog toga što mi se napadno izvinjavao (to je, istini za volju, moglo samo još više da me ražesti), već zato što mi odista ni na kraj pameti nije bilo da ga telesno ugrožavam, pa zato nije bilo nikakve potrebe da jurim za njim. Od svojih nevolja, pak, Baljak teško da će pobeći, jer će ga one pratiti svuda gde su razaranje donosili ti NATO projektili koje on pravda.

Samo u takvim sredinama Baljak i može da ima svrhu. On nema šta da radi u Americi, Francuskoj ili Nemačkoj: imaju oni tamo sopstvene nestručne filmadžije, koji će im pa đavo da iz Srbije uvoze vajne umetnike čija je darovitost još manjkavija?! Ne, Baljak se tim hlebom može hraniti samo u društvima koje je Novi svetski poredak opustošio toliko da su izgubili svaku predstavu o tome šta je pristojno, a šta neljudski. Utoliko bolje za njega ako mu se nudi tragedija koju može da izrabljuje bez ikakvog obzira, kao što je to ubistvo 16 radnika RTS-a stradalih u pogotku NATO „tomahavka“ 23. aprila 1999. godine.

 

ASANŽ NE ĆUTI Svaka druga priča o glasilima, o propagandi, o kakvoći televizijskog sadržaja, morala bi da zanemi istog časa kada se prisetimo tog zločina. Niko od nas koji, u neprestanim medijskim podelama u Srbiji, kukumavčemo jedni na druge, nije ostao spržen i zgromljen u ruševinama svog radnog mesta koje je nečija zverska narav proglasila legitimnim vojnim ciljem. Zato nam ljudskost nalaže da se sa dužnim poštovanjem odnosimo prema najtežem medijskom zločinu ikada zabeleženom na ovim prostorima, i prema 16 stradalnika koje je te kobne noći pre 15 godina bezdušno usmrtila naredba Veslija Klarka i njegovih pretpostavljenih. Da, može se raspravljati i o tome da li postoji još nečija odgovornost za tih 16 ugašenih života, ali ako se to radi bez ikakvog pominjanja NATO-a kao vrhovnog krvnika i vinovnika zlodela – kao što to radi Baljak već deceniju i po – onda je reč o besprizornoj manipulaciji jedne tragedije u nečasne, verovatno političke i debelo plaćene, svrhe.

Za razliku od Janka Baljka, Džulijan Asanž to zna, kao što smo videli protekle sedmice. Pokretač „Vikiliksa“ dao je video izjavu beogradskom izdavaču svoje knjige Urošu Balovu, koji je tu izjavu darivao emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ na „B92“. Izbor emisije je, da se ne lažemo, više nego neobičan, kao i odluka autora da prilog sa Asanžom gurne tek na kraj emisije, ali da zanemarimo sada sve to i da se usredsredimo na to šta je Asanž rekao:

„Kao što svi znaju, pre samo 15 godina, NATO je iz vazduha bombardovao i pobio srpske novinare. To je bio jedini slučaj da je NATO priznao da je ciljano pobio novinare. Jeste, srpski novinari bili su ubijani pod Miloševićem, ali je srpske novinare ubijao i NATO.“

Na prvi pogled, može da upada u oči to što Asanž pominje srpske novinare koji su „ubijani pod Miloševićem“. Treba, međutim, imati u vidu da je Asanž tehnički u pravu: dvoje novinara zaista je ubijeno za vreme vladavine Slobodana Miloševića, odnosno „pod Miloševićem“, što ne znači da je sam Milošević ili njegov režim imao išta sa tim ubistima – isto tako se može reći da je Milan Pantić ubijen „pod Đinđićem“, na primer. Takođe, valja držati na umu da istrage o ubistima Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije još nisu završene, tako da ni Asanž ni bilo ko drugi ne može sa sigurnošću da tvrdi ko stoji iza tih zločina. Ali, ono što svako zna, a samo Asanž sme da pomene na nacionalnoj frekvenciji u Srbiji, jeste da je NATO pobio 16 televizijskih radnika u Srbiji. Niko drugi, pa ni „smeli“ i „odvažni“ Janko Baljak, ne sme ni da pomene NATO u vezi sa tim monstruoznim zločinom, počinjenim kako bi se uništio studio iz kojeg su strani dopisnici slali u svet po NATO opasne snimke dejstva agresorskih bombi po Srbiji.

 

BEŠČASNE POSLEDICE Stoga bi zaista trebalo da zanemi svaka druga priča o glasilima i novinarskim pravima i slobodama, čim dođe vreme da se govori o svirepom ubistvu 16 radnika RTS-a od pre 15 godina. Kad ono, naprotiv: kako se pomene to ubistvo, zanemi čovek koji je na dotičnom zločinu, odnosno, na prikrivanju i pravdanju glavnog krvnika, gradio karijeru i zgrtao slavu. Taj čovek, Janko Baljak, sposoban je samo da ponavlja „Izvinite, gospodine“, ukoliko ga suočite sa beščasnim posledicama njegovog rada.

I to je, možda, rešenje za odnos prema svima onima koji nastavljaju da gaze preko mrtvih, ranjenih, prognanih, Kosova i Metohije, Republike Srpske, krajiških stradalnika, spaljenih kuća i crkava… Možda je to način na koji bi običan svet trebalo da se ophodi prema pojedincima, makar oni bili i u vlasti, koji, zarad svojih unosnih lagarija i obmana o „evropskoj budućnosti“, dolivaju so na žive rane po tkivu ovog naroda. Na ulici, u restoranu ili kafiću, u prodavnici, u bioskopu, gde god da ih sretnete, jasno i glasno im recite šta mislite o njihovim sramotnim gozbama na našoj šteti. Kada ustuknu, a to će im uvek biti prva misao, možda Srbija i neće biti slobodnija nego dotle, ali vi hoćete.

[/restrictedarea]