Siromašni rođaci

Piše Predrag Radonjić

Dok u Prištini Miki Manojlović u saradnji sa svojim albanskim kolegama radi na komadu „Romeo i Julija“, srpski deo pozorišta proteran je i očišćen bez ostatka

Odavno jedan događaj iz kulture nije izazvao toliko reakcija kao nedavni boravak Mikija Manojlovića u Prištini, gde je u saradnji sa svojim kosovskim (albanskim) kolegama započeo rad na komadu „Romeo i Julija“. Manojlović je istakao kako je razočaran što do ovakve saradnje na „neutralnom projektu“ nije došlo mnogo ranije: „Ovo se nije desilo već 14 godina, a trebalo je da se dogodi pre 100 godina. Predstava neće imati dodira sa nacionalnim. Porodice Kapuleto i Montegi su porodice koje govore dva jezika, koje se ne razumeju i koje se mrze do smrti.“

 

JEZIK ARGUMENATA Ovaj događaj i izjava verovatno bi i prošli prilično nezapaženo u obilju evrougodnih i jalovih kultur-pomiriteljskih projekata na Balkanu da nije bilo reakcije novinara Živojina Rakočevića pod ironično intoniranim naslovom „Sto godina Mikija Manojlovića u Prištini“ u „Politici“. Članak je izazvao brojne reakcije čitalaca koji su se podelili u dva tabora: na one (brojnije) koji podržavaju Rakočevićevu kritiku i one koji se zgražavaju na primisao da se umetnik u agitprop akciji pomirenja zakrvljenih balkanskih naroda može izložiti bilo kakvom preispitivanju. Sve ovo ne bi bilo predmet analize da se time ne otvaraju i pitanja ne samo u vezi sa kulturom već se u njima simbolički ogleda i problematika srpskog odnosa prema Kosovu i Metohiji. Pa da damo, po pravilima pozitivne diskriminacije, reč onim malobrojnijima, iako ne i manje uticajnima. Njihovi argumenti mogu se svesti na sledeće: kako bilo ko može biti protiv pokušaja zbližavanja naroda putem kulture, protiv igranja predstave, uz primedbu da Rakočević podstiče mržnju između Srba i Albanaca, čak i da je ovaj pesnik prepreka pomirenju naroda.

Ako ćemo govoriti jezikom argumenata, stvar je jednostavna: već u podnaslovu članka Rakočević ističe: „Nije sporno što je gospodin Manojlović u Prištini i što radi predstavu s Albancima, to je za podršku. Sporno je što je srpski deo pozorišta proteran i počišćen bez ostatka.“ I zaista, izgleda kao da oni što napadaju Rakočevića i nisu čitali tekst. To ih u krajnjem i ne interesuje. Iz svoje dogmatske kule „fingirane multietičnosti“ napadaju svakoga ko se ne uklapa u njihov koncept, bez obzira na to šta ima da kaže i kakvim argumentima to da potvrdi.

[restrictedarea]

Sporno je, dakle, proterivanje Srba i srpskog pozorišta iz Prištine. Pa ako se zbog Fajgelja i njegove zabrane izlaganja jednog studentskog rada podigla tolika halabuka i prosvećena kulturna javnost stala u zajednički front bojkota Kulturnog centra u Novom Sadu, zar slično ne bi trebalo očekivati u slučaju proterivanja čitavog jednog naroda, njegove kulture i pozorišta iz jednog grada? Zar je Rakočević prepreka izmirenju ili oni što prebajavaju preostale srpske babe u Prištini? Oni zbog kojih četiri srpske starice u Đakovici policija danonoćno, po službenoj dužnosti, štiti? A da ne pričamo o tome što ni sam projekat nije baš toliko „neutralan“, već je reč o kulturnoj saradnji „prestonica“ država u regionu, čemu se Priština odnedavno priključila.

 

GROTESKNA UZVIŠENOST BEDE Ali, koga interesuju argumenti? Bitne su ideologije. Rad proterane Srpske drame Narodnog pozorišta u Prištini poznajem veoma dobro. Sa njima sam više puta putovao po selima i enklavama, manastirskim portama i spaljenim domovima kulture, gde su se igrale predstave za nekoliko ili u najboljem slučaju za nekoliko desetina staraca. O radu ovog pozorišta strane televizije snimile su desetine priloga, dok za nas same, čast izuzecima, u sveopštoj akciji stigmatizacije kosovskih Srba kao primitivnih socijalnih slučajeva u odnosu na koje ćemo savest umiriti makaronima, brašnom, uljem i konzervama, to nikada nije bilo dovoljno atraktivno i značajno. O njemu sam snimio i dokumentarni film „Pozorište iz kutije za cipele“  gde se ogleda ova groteskna uzvišenost bede i nesreće u kojima se nalaze Srbi i njihova kultura na Kosovu i Metohiji, kao i sudbina onih mislećih i angažovanih pojedinaca neuklopljenih u stereotipe i klišee beogradske percepcije.

Suština je u sledećem, u rečenicama donedavnog direktora ovog pozorišta Nenada Todorovića iskazanim u emisiji „Dogovor“ KiM radija, koga je Beograd za neobičan i neuobičajen rad nagradio otkazom, a citira ih i Rakočević: „Fini ljudi iz Beograda imaće duge, fine razgovore sa finim ljudima iz Prištine, ali će nekako u tim razgovorima da zaborave na Srbe s Kosova i srpske institucije kulture s Kosova; fini ljudi iz Beograda uporno će zaboravljati nas koji nismo pozvani da budemo fini i mi koji nismo pozvani da budemo fini ostaćemo kao neka, da kažem, subcivilizacijska vrednost, odnosno ‚Srbi s Kosova‘.“

Ozbiljna tema o kojoj gotovo niko, makar ne javno, i ne razmišlja. Narod kojem se svih ovih godina iz Beograda govorilo da izdrži i sačuva identitet i državu sada postaje narod kojeg se moramo stideti, gomila zatucanih i arhaičnih rođaka sa sela neuklopljenih u multietičnu sliku sa opštehumanističkim porukama.

Najjasnija poenta čitavog slučaja sadrži se u izjavi osobe potpisane kao Mirko Slavkov u komentatorskoj debati koja se rasplamsala nakon Rakočevićevog teksta: „Ne radi se ovde o nadgornjavanju ko je kome više zla naneo, već o očekivanom razlazu ‚Beograđana‘  sa Srbima sa Kosova. Autoru teksta, baš kao ni nama ostalima koji dole živimo, ne pada na pamet da se mirimo sa ‚državom‘ Kosovo u kojoj ima mesta samo za Srbe iz Beograda i koja je svoj mehanizam opstanka zasnovala na getoizaciji ovdašnjih Srba.“

 

Autor je urednik KiM radija

[/restrictedarea]