Док у Приштини Мики Манојловић у сарадњи са својим албанским колегама ради на комаду „Ромео и Јулија“, српски део позоришта протеран је и очишћен без остатка
Одавно један догађај из културе није изазвао толико реакција као недавни боравак Микија Манојловића у Приштини, где је у сарадњи са својим косовским (албанским) колегама започео рад на комаду „Ромео и Јулија“. Манојловић је истакао како је разочаран што до овакве сарадње на „неутралном пројекту“ није дошло много раније: „Ово се није десило већ 14 година, а требало је да се догоди пре 100 година. Представа неће имати додира са националним. Породице Капулето и Монтеги су породице које говоре два језика, које се не разумеју и које се мрзе до смрти.“
ЈЕЗИК АРГУМЕНАТА Овај догађај и изјава вероватно би и прошли прилично незапажено у обиљу евроугодних и јалових култур-помиритељских пројеката на Балкану да није било реакције новинара Живојина Ракочевића под иронично интонираним насловом „Сто година Микија Манојловића у Приштини“ у „Политици“. Чланак је изазвао бројне реакције читалаца који су се поделили у два табора: на оне (бројније) који подржавају Ракочевићеву критику и оне који се згражавају на примисао да се уметник у агитпроп акцији помирења закрвљених балканских народа може изложити било каквом преиспитивању. Све ово не би било предмет анализе да се тиме не отварају и питања не само у вези са културом већ се у њима симболички огледа и проблематика српског односа према Косову и Метохији. Па да дамо, по правилима позитивне дискриминације, реч оним малобројнијима, иако не и мање утицајнима. Њихови аргументи могу се свести на следеће: како било ко може бити против покушаја зближавања народа путем културе, против играња представе, уз примедбу да Ракочевић подстиче мржњу између Срба и Албанаца, чак и да је овај песник препрека помирењу народа.
Ако ћемо говорити језиком аргумената, ствар је једноставна: већ у поднаслову чланка Ракочевић истиче: „Није спорно што је господин Манојловић у Приштини и што ради представу с Албанцима, то је за подршку. Спорно је што је српски део позоришта протеран и почишћен без остатка.“ И заиста, изгледа као да они што нападају Ракочевића и нису читали текст. То их у крајњем и не интересује. Из своје догматске куле „фингиране мултиетичности“ нападају свакога ко се не уклапа у њихов концепт, без обзира на то шта има да каже и каквим аргументима то да потврди.
[restrictedarea]Спорно је, дакле, протеривање Срба и српског позоришта из Приштине. Па ако се због Фајгеља и његове забране излагања једног студентског рада подигла толика халабука и просвећена културна јавност стала у заједнички фронт бојкота Културног центра у Новом Саду, зар слично не би требало очекивати у случају протеривања читавог једног народа, његове културе и позоришта из једног града? Зар је Ракочевић препрека измирењу или они што пребајавају преостале српске бабе у Приштини? Они због којих четири српске старице у Ђаковици полиција даноноћно, по службеној дужности, штити? А да не причамо о томе што ни сам пројекат није баш толико „неутралан“, већ је реч о културној сарадњи „престоница“ држава у региону, чему се Приштина однедавно прикључила.
ГРОТЕСКНА УЗВИШЕНОСТ БЕДЕ Али, кога интересују аргументи? Битне су идеологије. Рад протеране Српске драме Народног позоришта у Приштини познајем веома добро. Са њима сам више пута путовао по селима и енклавама, манастирским портама и спаљеним домовима културе, где су се играле представе за неколико или у најбољем случају за неколико десетина стараца. О раду овог позоришта стране телевизије снимиле су десетине прилога, док за нас саме, част изузецима, у свеопштој акцији стигматизације косовских Срба као примитивних социјалних случајева у односу на које ћемо савест умирити макаронима, брашном, уљем и конзервама, то никада није било довољно атрактивно и значајно. О њему сам снимио и документарни филм „Позориште из кутије за ципеле“ где се огледа ова гротескна узвишеност беде и несреће у којима се налазе Срби и њихова култура на Косову и Метохији, као и судбина оних мислећих и ангажованих појединаца неуклопљених у стереотипе и клишее београдске перцепције.
Суштина је у следећем, у реченицама донедавног директора овог позоришта Ненада Тодоровића исказаним у емисији „Договор“ КиМ радија, кога је Београд за необичан и неуобичајен рад наградио отказом, а цитира их и Ракочевић: „Фини људи из Београда имаће дуге, фине разговоре са финим људима из Приштине, али ће некако у тим разговорима да забораве на Србе с Косова и српске институције културе с Косова; фини људи из Београда упорно ће заборављати нас који нисмо позвани да будемо фини и ми који нисмо позвани да будемо фини остаћемо као нека, да кажем, субцивилизацијска вредност, односно ‚Срби с Косова‘.“
Озбиљна тема о којој готово нико, макар не јавно, и не размишља. Народ којем се свих ових година из Београда говорило да издржи и сачува идентитет и државу сада постаје народ којег се морамо стидети, гомила затуцаних и архаичних рођака са села неуклопљених у мултиетичну слику са општехуманистичким порукама.
Најјаснија поента читавог случаја садржи се у изјави особе потписане као Мирко Славков у коментаторској дебати која се распламсала након Ракочевићевог текста: „Не ради се овде о надгорњавању ко је коме више зла нанео, већ о очекиваном разлазу ‚Београђана‘ са Србима са Косова. Аутору текста, баш као ни нама осталима који доле живимо, не пада на памет да се миримо са ‚државом‘ Косово у којој има места само за Србе из Београда и која је свој механизам опстанка засновала на гетоизацији овдашњих Срба.“
Аутор је уредник КиМ радија
[/restrictedarea]