Kraj udobne istorije

Milorad Vučelić, glavni urednik

Srbija bi trebalo da najenergičnije podrži teritorijalni integritet Ukrajine da bi se kvalifikovala da se na evropskom putu odrekne svoje teritorijalne celovitosti i slavodobitno prizna secesiju nezavisnog Kosova. Pošto je Ukrajina sa EU potpisala politički deo Sporazuma o pridruživanju, onda će Brisel, poznat po svojoj principijelnosti, primorati Ukrajinu da prizna pripajanje nezavisnog Krima Rusiji, baš onako kako primorava Srbiju da prizna nezavisno Kosovo. Trebalo bi žestoko da se suprotstavimo Rusiji ne bi li je kako primorali da se odrekne svog prava veta u SB UN. Trebalo bi da podučimo i nagovorimo Ruse da priznaju Kosovo kao državu da bi im se priznalo pravo na Krim a i nama olakšalo priznanje Kosova i tako dalje.

Ali kako zvanični Beograd sve to neće da učini, mediji koji deluju u našoj zemlji svakodnevno čine svojevrsno antirusko huškanje sa naizgled naivnim neprekidnim pitanjima: zašto se naša vlada ne izjasni i ne iskaže punu podršku Ukrajini. Nije tu reč o strepnji da li ćemo izdržati na poziciji neutralnosti koja je u našem najboljem interesu, nego o nečemu sasvim drugom. Osnovni medijski interes je da se podrži EU „koja je postala klon NATO-a“, kako kaže bivši šef Nemačke obaveštajne službe, admiral Elmar Ludvig Šmeling, u intervjuu „Pečatu“– pod rečitim naslovom „NATO je problem, ne Putin“.

Nezavisno od ovog relativno spoljnopolitičkog i geopolitičkog problema, valjalo bi se upitati o legitimaciji onih koje bi Srbija trebala da podrži. Govoreći u Bundestagu o situaciji u Ukrajini i na Krimu, lider nemačke levice Gregor Gizi upućuje nemačkoj kancelarki sledeće reči:

„Gospođo Merkel! Zamenik premijera, ministri odbrane, poljoprivrede, životne sredine, državni tužilac, to su fašisti. Šef Saveta za nacionalnu bezbednost je jedan od osnivača fašističke partije Svoboda‘. Fašisti su dobili važne funkcije i dominiraju bezbednosnim aparatom. Da li su fašisti ikada u istoriji čovečanstva dobrovoljno predali vlast koju su već jednom osvojili? Barem je nemačka vlada trebalo da odredi crvenu liniju, naročito imajući u vidu našu istoriju“. ( Pročitajte govor Gregora Gizija u ovom broju „Pečata“). Zar odista nekome pada na pamet da u ovakvim slučajevima ne veruje Nemcima?

Bivša premijerka i sada jedna od političkih liderki Ukrajine, Julija Timošenko, u razgovoru sa zamenikom sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Nestorom Šufričem kazala je da je „vreme da se pobiju prokleti Rusi“ i da njihovom lideru kao „skotu treba pucati u čelo“. Preostalih „osam miliona Rusa u Ukrajini treba ubiti nuklearnim oružjem“ a „tamo gde je Rusija, neće ostati ni spaljena zemlja“. Pošto je naknadno Timošenkova potvrdila da se razgovor odigrao, ali porekla da je baš to sve izgovorila, bilo bi zanimljivo saznati koji je deo ovog monstruoznog razgovora za nju prihvatljiv, a koji nije.

Dovoljno je već poznat presretnuti i potvrđeni razgovor Keti Ešton sa estonskim ministrom inostranih poslova Urmasom Paetom, u kojem se iskazuje osnovano uverenje da su snajperiste koji su pucali na demonstrante i policiju na Majdanu organizovali lideri nove vladajuće koalicije u Kijevu. Obećanje da će se to istražiti Eštonova naravno nije održala pa je u nemačkom Bundestagu zvanično zatraženo da se organizuje istražna komisija koja bi ustanovila punu istinu o ovim ubistvima.

[restrictedarea]

Sadašnji ukrajinski premijer Arsenij Jacenjuk je u svom promotivnom spotu još prošle godine izbrisao Srbiju sa karte Evrope i pripojio je Hrvatskoj nezavisnoj državi. Verovatno je mapa u ovom spotu rađena po uzoru na endehazijsku Pavelićevu mapu iz 1941. Godine, koju je neki ustaški legionar ostavio zajedno sa kostima pod Staljingradom. Osnovano se postavlja pitanje kako bi nepostojeća država Srbija priznavala vlast na čijem se čelu nalazi vođa neonacističkog „Desnog sektora“ Dmitri Jaroš,  čiji lik nam se smeši sa naslovne strane „Pečata“,  i zašto je to nama potrebno. Inače, likovi koji „krase“ našu naslovnicu su više nego zasluženo našli mesto na njoj.

Portparolka NATO-a Rumunka Oana Lungesku je u ime svoje vojne organizacije onako ponižavajuće pokušala da opljune srpske žrtve agresije na našu zamlju. Od njenog retvitovanja se ogradila čak i kompanija „Najk“, ali i pored naših  zvaničnih protesta, zapadna vojna alijansa nije.

Hilari Klinton je u nekoliko navrata, sa besprizornim cinizmom i otvoreno se rugajući desetinama miliona Rusa koji su se žrtvovali za pobedu nad zapadnim fašizmom, upoređivala predsednika Rusije sa Adolfom Hitlerom. Samo nas je podsetila  da je njena zemlja sve do Perl Harbura tesno ekonomski sarađivala sa nacističkim režimom u Nemačkoj. Slika postaje potpunija u svetlu najnovijih američkih javnih podataka i dokumenata o tome koliko je ukrajinskih nacista našlo utočište u njenoj domovini. Danas i Klintonka i Mekejn i Obama vrše snažan ekonomski i vojni pritisak na Moskvu a pomoću država tzv. nove Evrope aktivno i grubo guraju Nemačku u dalju konfrontaciju sa Rusijom. Američki predsednik i nobelovac Barak Obama naknadno otkriva nekakav legalni i legitimni albanski referendum za otcepljenje Kosova ne bi li opravdao oružani pokušaj njegove amputacije od Srbije.

Najveći deo trezvene nemačke i ne samo nemačke nego i evropske intelektualne, privredne i političke elite ne prihvata ovakvu američku politiku i aktivno joj se odupire.

U vršenju pritiska na Rusiju nisu izostali ni stari dobri Britanci na čelu sa Dejvidom Kameronom koga je komentator „Mejla“ Piter Hičins, kritikujući njegove histerične antiruske stavove,  nazvao  „naduvanim žabcem“ koji nanosi štetu Engleskoj, što možete takođe pročitati u ovom broju „Pečata“ u tekstu Dejana Lukića „Slučaj selektivnog slepila“.

Nekadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder je naknadno  priznao da je agresija NATO-a na Srbiju bila otvoreno kršenje međunarodnog prava i Povelje UN.  Na scenu je odmah stupila „demokratska“ inkvizicija u nameri da preko odluke Evropskog parlamenta „začepi usta“ Šrederu i svakome drugom ko pokuša da kaže istinu. Takva rezolucija je sa neznatnom većinom odbačena. O svemu tome se možete iscrpnije informisati čitajući tekst Miroslava Stojanovića: „Priznanje bez pokajanja“, u ovom broju „Pečata“.

Ipak je na ukrajinske događaje najupečatljivije reagovanje Adama Mihnjika, nekadašnjeg lidera poljske Solidarnosti, napisano specijalno za „Danas“. To je prava paradigma neprikrivenih resantimana i manifestacija najgore, prave endemske poljske mržnje prema svemu ruskom, a onako uzgred i svemu srpskom. U tekstu pod naslovom „Silom protiv Putina“, on ruskog predsednika naziva mafijaškim bosom i priziva mu „nesrećnu sudbinu“ kakva uobičajeno prati većinu ljudi od te  vrste. Prizivaju se i „Ruski krvoločni despoti – Katarina II, Nikolaj I i Staljin“. On cinično i bez ikakvih osnova podvlači „sličnost između Putinovog apela na etničku solidarnost kada je reč o pripajanju Krima i Hitlerovog stava za vreme anšlusa i sudetske krize 1938.“.

Sasvim logično Mihnjik se, kao svaki saučesnik u zločinu, vraća na mesto počinjenog zločina, na Srbiju za čije se bombardovanje otvoreno zalagao:

„Šta Kosovo, gde su Albanci bili žrtve progona i etničkog čišćenja, ima zajedničko sa situacijom na Krimu, čiji narod Ukrajinci nikada nisu ugnjetavali? Šta je svrha pokazivanja otvorenog prezira prema ukrajinskoj vladi, parlamentu i narodu? Zašto etiketirati ukrajinske vlasti kao fašističke i antisemitske‘?“ Ni on iz svog poljskog ugla ne vidi fašizam!

I naravno, šta je prirodnije od toga nego da centralnoevropski intelektualac, odajući se ko je i šta je, prozove Dostojevskog. Putinov govor je, kaže Mihnjik, „bio simbol grozničavog, paranoičnog sveta Demona‘ Fjodora Dostojevskog, koji kao i on, dočarava obmanjujući alternativni univerzum, mesto koje ne postoji i nikada nije postojalo“.

Prisećamo se ocene o centralnoevropskom nacionalizmu i njegovom odnosu prema Rusiji, koju je svojevremeno dao Milorad Ekmečić: „ Rusija ima nešto drukčiji nacionalizam nego što su nacionalizmi malih centralnoevropskih nacija – koji su jedno trajno plakanje zbog nemoći svog naroda poredanog uz magistralni drum kojim putuju veliki. Rusija je domovina, a ne izletište velikih gradova… Nacionalni književnik Centralne Evrope, to je većinom, nešto mračno sa svoje provincijalne isključivosti.“

Možda bi ovom zasluženom ocenom moglo i završiti komentarisanje Mihnjikove kolumne da nam u sećanju nije i slučaj Milana Kundere koji se pre dvadesetak godina u jednoj svojoj literarno-političkoj varijaciji takođe ustremio na ruske tenkove i – Dostojevskog! To je kod centralnoevropskih intelektualaca više nego zakonomerno: „Ponovo sam pročitao Idiota‘ i shvatio da čak i kada bih gladovao, ne bih mogao da obavim posao dramatizacije tog dela. Svet Dostojevskog sa razlivenim gestovima, mutnim dubinama i agresivnom sentimentalnošću odbijao me je“. Kundera se s pravom upitao nije li to „antiruski refleks Čeha, traumiranog okupacijom svoje zemlje“, ali je izostao pravi odgovor.

Ali je zato dobio antologijski i razorni odgovor Josifa Brodskog, inače sovjetskog disidenta i emigranta. Odgovor je stigao pod naslovom „Zašto je Milan Kundera nepravedan prema Dostojevskom“. Između ostalog, Brodski je s pravom izrekao istinu da je „poslednji svetski rat, u svakom pogledu, bio građanski rat zapadne civilizacije“, u kojoj su Rusi bili samo masovne žrtve i na kraju prisiljeni da pobede zlo. Brodski je ukazao i na tu nekad Kunderinu težnju da „bude veći Evropljanin od samih Evropljana“. Sada se i kod Mihnjika manifestuje težnja da bude veći zapadnjak od zapadnjaka i da na tragovima etnički inferiorne mržnje postane veći Natovac od samog NATO-a, prizivajući na upotrebu sile protiv  Rusije. Mihnjik sasvim sigurno zna za to kako se u toj polemici proveo Kundera ali njegova antiruska, pa i antisrpska mržnja je tolika, da je ona jača od svake opomene i nauka koji bi se morao izvući.

Brodski u svom višeslojnom tekstu podseća i na ovu činjenicu: „Većina romana Dostojevskog je u suštini rasplet događaja čiji se početak zbio van Rusije, na Zapadu. Upravo se sa Zapada vraća duševno oboleli knez Miškin; upravo je tamo Ivan Karamazov pokupio svoje ateističke ideje; za Verhovenskog Mlađeg Zapad je bio izvor njegovog političkog radikalizma i skrovište za konspirativno delovanje“.

Na kraju, Brodski je s pravom ukazao da se u slučaju Kundere i „njegove istočnoevropske sabraće“ radi o nevoljnim žrtvama koncepcije podele sveta na Istok-Zapad i pomalo ironično dodao: „I zaista, o kakvom Severu-Jugu može da razmišlja jedan Čeh (Poljska? Nemačka? Mađarska?)“. S izvesnim  malim geografskim prilagođavanjima to se može odnositi i na  Mihnjika.

Mihnjikov tekst je i otvoreno svedočanstvo o tome kako se njegova vrsta ljudi u poslednjih četvrt veka komforno razbaškarila u unipolarnom svetu u kojem su žrtve bili mnogi narodi, pa među njima i naš, i u kojem je Rusija bila bačena na pod ili na kolena. Današnje slabljenje apsolutizma jedine Imperije i njene bahate samovolje te ponovno uspostavljanje ravnoteže u kojoj će mnoge države imati više prilika i mogućnosti za samostalnost i bezbedniji život, Mihnjik vidi kao smak sveta: „To je pravi kraj istorije – istorije snova o svetu koji je rukovođen demokratskim vrednostima i tržišnom ekonomijom“.  Udobna istorija.

Kako se stizalo do te udobne istorije u kojoj je Mihnjik sa svojom „istočnoevropskom sabraćom“ obitavao i podržavao, tražio i traži oružane agresije protiv evropskih i drugih naroda, možete pročitati u nesumnjivo ekskluzivnom i dragocenom intervjuu general-pukovnika Leonida Ivašova: „Černomirdin, prijatelj Ala Gora, izdao je na Kosovu i Srbiju i Rusiju“. To obavezno pročitajte i prosledite dalje.

[/restrictedarea]