Izložba slobodana sotirova u holu NBS – Proleće kada mu vreme jeste

Piše Dejan Đorić

Slikarska postavka jednog od naših najstarijih umetnika − pod nazivom „Proleće u Srbiji“- prikazuje četrdesetak dela a reč je o svojevrsnoj obnovi slike stvaraoca koji dobro poznaje istoriju umetnosti

Među beogradskim galerijama sve je važniji velelepni Izložbeni hol Narodne banke Srbije na Slaviji, prostor u kojem su održane neke od najboljih novijih izložbi. „Proleće u Srbiji“ je naziv slikarske postavke Slobodana Sotirova, jednog od najstarijih naših umetnika. Njegovih četrdesetak dela mogu se videti od 12. marta do 7. aprila i reč je o svojevrsnoj obnovi slike stvaraoca koji dobro poznaje istoriju umetnosti jer ima osamdeset osam godina. Do prošle godine slikao je kao u najboljim danima, većina izloženih eksponata nastali su nedavno a taj podatak je bitan ako znamo da kod mnogih, neuporedivo mlađih od njega, najčešće dolazi do pada u kvalitetu likovnog izraza, što je kao fenomen opšte mesto naše novije umetnosti. Sotirov očigledno nema nikakve stvaralačke probleme. U njegovom opusu dogodio se bitan obrt u vidu prožimanja apstrakcije i realizma, ali ne formalnih, već poetičkih vrednosti te dve možda jedino važne paradigme kada je reč o umetnosti. Vasilij Kandinski je tvrdio da „postoji samo veliki realizam i velika apstrakcija“. Sotirov uzima najbolje iz ovih vidova umetnosti a eliksir koji stvara čista je likovnost, odsustvo priče i spoljašnjih uticaja. Na početku njegovog stvaralaštva su izvanredne apstraktne kompozicije koje nisu našle mesto u našim muzejima, a na kraju je poetski realizam koji ne isključuje apstraktnost. Možemo se upitati da li su njegova ulja slika života ili život slike u najboljem vidu? Priroda i predmeti na njegovim platnima govore sami sobom, nemuštim i svima razumljivim jezikom. Ako kod njega nema naracije, već samo slikarstva koje umetnik teži da uzdigne do apsolutnog, ne znači da nema simbolike, istorije i sećanja kao vrlih umetničkih kategorija. Njegovo slikarstvo nije moderno ni tradicionalno, već nadmoderno, otvara tajnu ljudskosti, umetnosti u kojoj ne preteže osećajni niti idejni element, ukoliko se slikarstvo uopšte može razdeliti na te dve ključne pretpostavke.
Ovaj beogradski, srpski i bugarski slikar kao da se rukovodi devizom Mila Milunovića da „Ne postoji stara ni nova umetnost, već samo dobra i loša“. Usredsređen na unutrašnji horizont vrednosti, u monaškoj usamljenosti ateljea slika kao što priroda stvara, spontano i lako, ali ne bez ogromnog udela iskustva, ili kako je Veljko Petrović rekao: „Najbolji način da improvizujemo je da se što bolje pripremimo“. Slikar kao da svija gnezdo, peče hleb, gaji sviloprelju ili pušta leptire sa svojih platna. Svestan je da liniju prave ptica u letu, balerina, grom i mrav na svojoj stazi. To je bela, nevidljiva, ili imaginarna linija, na čijem kraju počinju crtačev rez i slikarev potez. Kao mahune u jesen otvaraju se šljive na belom ubrusu Sotirovljevih kompozicija; umetnika interesuju jedrina i čistota, vedrina i snaga, život u najdubljem smislu. Taj veliki poznavalac tajni predstavljanja mrtve prirode i portreta svoje predmetne postavke sagledava odozgo, skoro iz ptičje perspektive, jer oko slikara pripada nebeskom svetu, to je ono Albertijevo „krilato oko“ koje putuje po svetu i vidi što drugi ne umeju.
Tajna ovog majstora nije samo u moći prikazivanja već i viđenja, jer uočava beskrajno fine razlike lokalnog tona i nijansi na modelu. Kao i Velaskez i drugi slikari, radi isključivo po predlošku iz stvarnosti, ništa ne prepuštajući slučajnosti. On je slikar osetljivog duševnog sastava, ali čvrsto povezan sa realnošću, zna da vida ljubavne jade ali i da razume decu, jer pripada sada izumirućoj drevnoj rasi pravih umetnika. Gaji ljubav prema jednom cvetu, danima ga slikajući, kao i poetične portrete svoje supruge; kod njega pozadina nije manje bitna od prvog plana a voće, povrće, hleb i predmeti uzdignuti su na najviši bivstveni nivo. Samo slikar koji toliko poštuje svet ima pravo da ga predstavlja; lokalno i balkansko sa njim postaje univerzalno, poezija života i drama nestajanja vide se na svakom deliću platna.
Kao i Hokusaj, otelovljuje pravog stvaraoca, slično japanskom majstoru, izuzetno slika i u poznoj dobi. Ako u sadašnjoj srpskoj umetnosti postoji uzor koji nalikuje starim majstorima, ukoliko tražimo nekog ko poznaje mnoge tajne slikarstva, onda je to ovaj umetnik. Možda će tek neki posvećeni znalac mnogo kasnije otkriti kakvi su umetnici stvarali u Srbiji na prelomu dva veka, kada stručnjaci i savremenici nisu posvetili dovoljno pažnje takvim sjajnim slikarima kakav je Slobodan Sotirov.