Изложба слободана сотирова у холу НБС – Пролеће када му време јесте

Пише Дејан Ђорић

Сликарска поставка једног од наших најстаријих уметника − под називом „Пролеће у Србији“- приказује четрдесетак дела а реч је о својеврсној обнови слике ствараоца који добро познаје историју уметности

Међу београдским галеријама све је важнији велелепни Изложбени хол Народне банке Србије на Славији, простор у коjем су одржане неке од најбољих новијих изложби. „Пролеће у Србији“ је назив сликарске поставке Слободана Сотирова, једног од најстаријих наших уметника. Његових четрдесетак дела могу се видети од 12. марта до 7. априла и реч је о својеврсној обнови слике ствараоца који добро познаје историју уметности јер има осамдесет осам година. До прошле године сликао је као у најбољим данима, већина изложених експоната настали су недавно а тај податак је битан ако знамо да код многих, неупоредиво млађих од њега, најчешће долази до пада у квалитету ликовног израза, што је као феномен опште место наше новије уметности. Сотиров очигледно нема никакве стваралачке проблеме. У његовом опусу догодио се битан обрт у виду прожимања апстракције и реализма, али не формалних, већ поетичких вредности те две можда једино важне парадигме када је реч о уметности. Василиј Кандински је тврдио да „постоји само велики реализам и велика апстракција“. Сотиров узима најбоље из ових видова уметности а еликсир који ствара чиста је ликовност, одсуство приче и спољашњих утицаја. На почетку његовог стваралаштва су изванредне апстрактне композиције које нису нашле место у нашим музејима, а на крају је поетски реализам који не искључује апстрактност. Можемо се упитати да ли су његова уља слика живота или живот слике у најбољем виду? Природа и предмети на његовим платнима говоре сами собом, немуштим и свима разумљивим језиком. Ако код њега нема нарације, већ само сликарства које уметник тежи да уздигне до апсолутног, не значи да нема симболике, историје и сећања као врлих уметничких категорија. Његово сликарство није модерно ни традиционално, већ надмодерно, отвара тајну људскости, уметности у којој не претеже осећајни нити идејни елемент, уколико се сликарство уопште може разделити на те две кључне претпоставке.
Овај београдски, српски и бугарски сликар као да се руководи девизом Мила Милуновића да „Не постоји стара ни нова уметност, већ само добра и лоша“. Усредсређен на унутрашњи хоризонт вредности, у монашкој усамљености атељеа слика као што природа ствара, спонтано и лако, али не без огромног удела искуства, или како је Вељко Петровић рекао: „Најбољи начин да импровизујемо је да се што боље припремимо“. Сликар као да свија гнездо, пече хлеб, гаји свилопрељу или пушта лептире са својих платна. Свестан је да линију праве птица у лету, балерина, гром и мрав на својој стази. То је бела, невидљива, или имагинарна линија, на чијем крају почињу цртачев рез и сликарев потез. Као махуне у јесен отварају се шљиве на белом убрусу Сотировљевих композиција; уметника интересују једрина и чистота, ведрина и снага, живот у најдубљем смислу. Тај велики познавалац тајни представљања мртве природе и портрета своје предметне поставке сагледава одозго, скоро из птичје перспективе, јер око сликара припада небеском свету, то је оно Албертијево „крилато око“ које путује по свету и види што други не умеју.
Тајна овог мајстора није само у моћи приказивања већ и виђења, јер уочава бескрајно фине разлике локалног тона и нијанси на моделу. Као и Веласкез и други сликари, ради искључиво по предлошку из стварности, ништа не препуштајући случајности. Он је сликар осетљивог душевног састава, али чврсто повезан са реалношћу, зна да вида љубавне јаде али и да разуме децу, јер припада сада изумирућој древној раси правих уметника. Гаји љубав према једном цвету, данима га сликајући, као и поетичне портрете своје супруге; код њега позадина није мање битна од првог плана а воће, поврће, хлеб и предмети уздигнути су на највиши бивствени ниво. Само сликар који толико поштује свет има право да га представља; локално и балканско са њим постаје универзално, поезија живота и драма нестајања виде се на сваком делићу платна.
Као и Хокусај, отеловљује правог ствараоца, слично јапанском мајстору, изузетно слика и у позној доби. Ако у садашњој српској уметности постоји узор који наликује старим мајсторима, уколико тражимо неког ко познаје многе тајне сликарства, онда је то овај уметник. Можда ће тек неки посвећени зналац много касније открити какви су уметници стварали у Србији на прелому два века, када стручњаци и савременици нису посветили довољно пажње таквим сјајним сликарима какав је Слободан Сотиров.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *