Da li su Srbi idolopoklonički narod?

Piše Dragomir Anđelković

U modernoj epohi Srbi su povremeno imali a i sada imaju snažne lidere. Oni to za mnoge građane (ali ne i sve) postaju na osnovu objektivne potrebe, proizašle iz velikih teškoća i sa njima skopčanih narodnih frustracija

Od kada je, na krilima Vučićeve lične popularnosti, SNS trijumfovao na nedavnim izborima, naši mediji se ponovo mnogo bave već hiljadu puta eksploatisanom temom: navodnim kultom vođa među Srbima. To se, po pravilu, radi vrlo površno i krajnje uprošćeno, uz obilje stereotipa od kojih su najprisutniji oni (1) da su Srbi više od drugih naroda skloni vođama, te da je u tom kontekstu (2) Tito bio oličenje svetlosti, a Milošević mraka.

 

PREKRAJANJE PROŠLOSTI  U nastojanju da se dokaže kako smo, gotovo genima na to osuđeni, slepi sledbenici lidera kojima olako poveravamo svoju sudbinu, često se navode primeri iz prošlosti, od Nemanjića pa do predvodnika naših oslobodilačkih ustanaka sa početka 19. veka: vožda Karađorđa i kneza Miloša. Tako nešto spada u domen potpunog nepoznavanja društvenih odnosa u prošlosti. Na nju se – i to ne samo od stane novinara već i navodnih eksperata čije mišljenje se navodi – projektuju današnji odnosi i vrednosti.

To je nedopustivo! U predmoderno doba bitno se razlikovalo poimanje vlasti i države u odnosu na sadašnje stanje. Sve je imalo ličnu dimenziju. Sama naša reč država izvedena je iz glagola držati. Naravno, držala se vlast, tj. kontrola nad ljudima, zemljom i drugim resursima a područje nad kojim je to neko u svojstvu vrhovnog gospodara činio bila je njegova država.

Rečeno važi i za druga podneblja a ne samo za naše. Ko u hiljadugodišnjem feudalnom razdoblju, pa i u osvit modernog doba, nije imao vođe u klasičnom smislu? Srbi tu suštinski nisu ni gori, ni bolji od drugih evropskih naroda. Zar su Karlo Veliki ili Napoleon bili demokratski izabrani lideri koji su – za razliku od našeg samodršca Nemanje ili autokrate Miloša – delovali pod budnim okom kritički naoštrene javnosti?

U nekim stvarima smo kasnili zbog diskontinuiteta samostalnog državnog razvoja usled otomanskog osvajanja, odnosno, posredstvom Turaka, uvlačenja iz naše izvorno evropske u orijentalnu civilizacijsku sferu. No, tu se radilo o površinskim elementima (koji su čak imali i neke pozitivne strane). Daleko je od toga da smo postali ropski narod, kakve besmislice se ponekad čuju.

 

VOĐSTVO BEZ SVASTIKE Ako se pogleda odnos prema vođama u savremenoj epohi, Srbi su čak i bolji od mnogih drugih naroda. Naše „vođe“ bar nisu imale svastike, što je bio slučaj, kako generalno u velikom delu Evrope, tako i u mnogim zemljama našeg regiona. Da sada ne pričamo o Adolfu Hitleru i njegovom nedelu, odnosno kako to da je on postao gotovo božanstvo za mnoge Nemce, o čijim civilizacijskim dometima se toliko priča. Nećemo se baviti ni Benitom Musolinijem i njegovim „podanicima“ sa rimskim pedigreom, već da samo pomenemo kako je bilo u našem okruženju.

Tu smo imali ne samo ozvaničene fašističke vođe već su u nekim slučajevima i u doba komunizma oficijelno korišćene takve „titule“. Tako su se u susednoj Rumuniji i Hitlerov saveznik, maršal Jon Antonesku, i crveni samodržac, Nikola Čaušesku, nazivali vođama (Conducător). A Hrvati su na čelu svoje, posle vekova strane vladavine, obnovljene tzv. nezavisne države, imali poglavnika Antu Pavelića. I mnogi od njih su ga obožavali iako se radilo o zlikovcu kakvi su retki i u najmračnijim totalitarnim sistemima.

Razume se, neću da kažem da narodi našeg regiona i ostatka Evrope, kod kojih je do krajnosti eskalirao kult vođa, imaju nekakav kulturološki ili bilo kakav drugi kod koji ih je osudio na takvu sudbinu. Radilo se o vrlo složenom spletu okolnosti koji je rezultirao takvim razvojem događaja. Tamo gde su vođe „rađane“ i na pijedestal podizane unutar autentičnog društvenopolitičkog miljea (a ne instalirane spolja) uvek su postojale velike frustracije. Vođe su iz nekog razloga prepoznavane kao oni koji mogu naciju da povedu stazom spasa.

[restrictedarea]

SRPSKE MODERNE „VOĐE“  Bez obzira na sve izazove, Srbi takve vođe nisu imali. Čak ni Tito to nije bio. Prvo, pitanje je da li bi on zavladao Srbijom, pa i mnogim drugim srpskim krajevima, bez stranog faktora, tj. koliko je izvorno bio naš vođa (pri tome ne govorimo o njegovom poreklu jer to nije presudno). Drugo, i kada je uz pomoć sveobuhvatnog državnog ideološkog aparata, u izrazito autoritarnim uslovima, stvoren njegov kult, on je u našem slučaju ipak imao specifičnu komponentu, o kojoj ćemo nešto kasnije govoriti.

Drugi naši političari moderne epohe – pre svega Milošević i Vučić – popularno nazvani vođama, to zapravo nisu. Radi se liderima kakvi postoje i u drugim demokratskim zemljama. Setimo se samo Anglosaksonaca i njihovih stalnih, neretko patetičnih priča o našim i njihovim liderima.

Milošević je, doduše, došao na vlast u okolnostima kada je još postojao autoritarni sistem, makar on i bio u fazi zalaska. No, on se ni tada nije ponašao kao diktator. Kamoli da je to radio, ma koliko bio zlonamerno nabeđivan, kasnije kada je i u Srbiji uveden višepartijski i demokratski sistem. O Vučiću da ni ne govorimo. On je lider partije koja je ubedljivo pobedila na slobodnim izborima, a ako je to kriterijum za vođu, onda svog firera ima i Nemačka a on(a) se zove Angela Merkel. Tako stvari u tom slučaju stoje i u drugim zemljama sa popularnim političarima i strankama koje postižu dobre izborne rezultate.

 

SNAŽNI LIDERI Srbi su u modernoj epohi povremeno imali, a i sada imaju takve, tj. snažne lidere. Oni to za mnoge građane (ali ne i sve) postaju na osnovu objektivne potrebe, proizašle iz velikih teškoća i sa njima skopčanih narodnih frustracija. Slobodan Milošević je bio srpski odgovor na rasparčavanje srpskog državnog i etničkog prostora u doba vladavine J. B. Tita, onda kada je definitivno postalo jasno da se ne radi o bolnoj srpskoj žrtvi u ime jugoslovenstva sa kojom su se mnogi Srbi identifikovali, već o opakoj manipulaciji kako bi naš narod bio oslabljen, a njegovi suparnici ojačani na srpski račun.

Miloševićev odgovor na završne poteze u cilju konačnog komadanja Srpstva nije dao adekvatan rezultat zbog mešanja prema nama neprijateljskih velikih sila. Ipak, makar stvaranje Republike Srpske i reintegrisanje Vojvodine u okvire matične republike, pokazuju da nije bio ni potpuno neuspešan. Zato je nešto drugo imalo karakter svestranog fijaska. To je kretanje putem kojim smo pošli – umorni od suprotstavljanja prikrivenoj i otvorenoj agresiji tokom 90-ih godina – 5. oktobra 2000. godine.

Kao posledica dubinske pljačke Srbije i deinstaliranja državnih mehanizama, Vučić je prepoznat kao lider od strane velikog dela nacije. Srbi su jako razočarani zbog onoga što su dobili posle dvanaest godina lažnih reformi i traže političke aktere koji bi mogli da ih izvedu iz voda ekonomskog, socijalnog i svakog drugog sunovrata. Nada – zasnovana na nekim karakteristikama političkog delovanja koje respektabilan deo populacije pozitivno vrednuje – da je to sadašnji lider SNS-a, njega je vinula do nebesa. Međutim, i zbog prirode našeg poretka, i zbog nekih drugih činilaca, daleko je on od vođe.

 

SRBI I TITO Srbi vole jake ljude u politici, ali nisu skloni njihovom pretvaranju u zemaljska božanstva. Čak i za Tita, u uslovima kada je totalitarna država decenijama stvarala njegov kult, i kada su Srbi bili deo šireg mozaika „naroda i narodnosti“ od kojih su neki u nedavnoj istoriji pokazali viši stepen političkog idolopoklonstva od našeg (setimo se samo skoro opštenarodne hrvatske opčinjenosti vođama, od Radića preko Mačeka do Pavelića) naš narod je očuvao duh kritičnosti.

Retko gde je, u sistemima do kraja 80-ih godina nalik našem, bilo toliko viceva i anegdota na račun vođe. To važi i za rane vidove tihog opozicionog delovanja i pasivnog prezira. Jedni su Tita doživljavali kao nepogrešivog oca, ali ne tako mali broj drugih ga je mrzeo. Većina je bila negde između toga, pragmatično mereći kakvu korist ima od sistema koji je oličavao maršal (nažalost, prečesto previđajući njegove nacionalne  implikacije).

Srpski odnos prema Titu, kao i prema drugim državnim i političkim prvacima, umnogome je bio i ostao obeležen našim egalitarizmom. On je od ključnog značaja za ovu temu.

 

NAŠ EGALITARIZAM Vratimo se istoriji. Otomanski model feudalizma – ako turski sistem uopšte tako i možemo da nazovemo – ostavljao je mnogo prostora za samoupravu hrišćanskog stanovništva. Sve što se turskih vlasti direktno nije ticalo, prepuštano je institucijama crkveno-kulturne autonomije, lokalne samouprave i patrijarhalne zajednice. Tu su, osim baš na nivou najviše crkvene hijerarhije, vladali prilično intimni odnosi. Nije se radilo o svemoćnoj ličnoj i nedodirljivoj vlasti odvojenoj od zajednice, već o segmentu autoriteta koji se doživljavao kao nešto svoje i prema njemu je zauziman aktivan stav.

Tako se shvatala i politika, onda kada su Srbi, preko svojih ustaničko-narodnih pokreta, ponovo u nju ušli. U svetlu patrijarhalne intimnosti, naše vođe su doživljavane kao svojevrsni očevi porodice, i kao takvi su voljeni ili pak, ako su (a u nekoj meri uvek jesu) dovodili „podanika“ do razočaranja, od jednog dela naroda bili su omraženi. O uvreženoj patrijarhalnoj intimnosti, a ona predstavlja bitno ograničenje klasičnog autoritarnog kulta, govori i to kako Srbi oslovljavaju vođe, čak i kada se radi o uvaženim ljudima. Kralja Petra I narod je zvao Pera a za Tita mnogi su govorili Stari.

Kada prema nekome postoji intiman odnos, ne radi se o klasičnoj idolatriji tj. obožavanju vođe. Prema njemu postoji ljubav, kao prema istaknutom članu proširene porodice, ali tu ostaje i više prostora za kritičko prosuđivanje. Takav vođa se do neke granice voli i kada greši, ali prema njemu postepeno i te kako sazrevaju i negativne emocije ako se nakupi mnogo minusa. I za sina jedinca koji pređe neku crvenu liniju naš narod kaže: „Nije mi iz oka izašao“. Tim pre to važi za vođe, pa ih Srbi kao retko koji narod odbacuju kada ne zadovolje očekivanja. Sve to previđaju oni što tvrde da smo kao retko ko klimoglavci. Nismo! Samo nas kao i za mnogo toga drugog olako nabeđuju razni aktivni srbomrsci ili bar pasivni nacionalmazohisti.

 

MALICIOZNE LAŽI Kada je neki francuski novinar 1989. godine, povodom dvestogodišnjice od Francuske revolucije, pitao predsednika kineske vlade šta o njoj misli, dobio je odgovor da je suviše rano o tom epohalnom događaju suditi. Verovatno se tu radi o preteranoj dalekoistočnoj obazrivosti, ali je stvarno potrebno mnogo više vremena i intelektualnog poštenja da se stvari sagledaju objektivnije nego što to rade mnogi naši pozerski zastupnici evropskih vrednosti, pa i racionalnosti.

Razni, kako se predstavljaju i njima bliski mediji ih „prodaju“, nepristrasni stručnjaci tzv. evropske provenijencije, već duže vreme bez ikakvih ozbiljnih argumenata blate Miloševića a sve češće nipodaštavaju i Vučića, iako je vreme već mnogo toga opralo što se prvom lideru stavljalo na dušu, dok je pred drugim tek period  kada treba da pokaže šta ume te je iracionalno sada davati zaokružene sudove. No, to se u oba slučaja radi u malicioznom vidu.

Preko ocrnjivanja pomenutih političara cilj je omalovažavanje srpskog naroda,  po principu: kakve su nam „vođe“ takvi smo i mi. S druge strane, ti samozvani vlasnici „naučnog pristupa“ društvenopolitičkoj zbilji, po pravilu, za Tita i savremene evroatlantske centre moći – čije ruke su do lakata u krvi a Srbima su naneli veću nacionalnu štetu od Turaka i mnogih drugih minulih okupatora zajedno – nalaze samo lepe reči. Sve to, uistinu, mnogo govori baš o njima i njihovom animozitetu prema Srbima, kojima bez osnova pripisuju i da su idolopoklonički narod.

[/restrictedarea]