Sve je isto, samo Informbiroa nema

Piše Miodrag Zarković

Prema nasilju u BiH, ovdašnje TV stanice su popustljive onako kako nikada nisu bile prema bilo kojoj vrsti čvrstog otpora u Srbiji, ali su zato prema Sočiju i Rusiji daleko oštrije i strože nego i prema jednom domaćinu nekog sportskog takmičenja

Ne začu se reč „ultradesnica“ niti jednog trenutka, u svim onim izveštajima beogradskih televizija o uličnim neredima po Bosni i Hercegovini. Čak je i B92, samoproglašeni detektor za „ekstremizam“, izostavio oštrinu u vestima. Niko od onih koji su po Tuzli, Zenici, Sarajevu i drugim mestima palili ustanove i kamenovali policiju, nije počašćen ocenom da je vandal, ekstremni desničar ili klerofašista – uvrh glave se išlo do toga da je reč o „najljućim demonstrantima“. Štaviše, kamere B92 su na licu mesta beležile izjave demonstranata, od kojih je jedan, primera radi, vrlo jasno pravdao nasilje:

„Nažalost, ima nešto što se zove nužno zlo. U svakom slučaju, ako su ovo privatne institucije vladajućih oligarhija koje su dovele narod do propasti, sve što ne vredi nije loše ni zapaliti, samo im ne treba dati da ih renoviraju našim novcem.“

Reč „huligan“ je doduše iskorišćena, ali samo da bi B92 pojasnila kako u huligane ne mogu da spadaju ovi što kidišu na policijske snage i bacaju zapaljive koktele na javna zdanja. Spiker je, naime, u vestima izgovorio da protesti traju „dok huligani koriste haotično stanje i pljačkaju trafike, radnje i demoliraju sve objekte“. Dakle, huligani su samo oni koji „koriste situaciju“ da bi pljačkali, ali ne i oni koji ruše grad.

Jednako bezbolan rečnik mogao se čuti i u izveštaju B92 sa uličnih sukoba u Prištini, gde su se studenti krvnički mlatili sa policijom. I odande su isključivo pristizali pomirljivi izrazi kao što su „demonstranti“ i „protestanti“.

Ova nagla promena prosto bode oči. U prethodnih šest godina, tj. za vreme dve poslednje vlade, svako ko se u Srbiji javno pobunio protiv pogubne politike državnog vrha i zbog toga bio suočen sa policijskom represijom, bivao je na B92 i ostalim televizijama sa nacionalnom frekvencijom izložen jednoglasnim, najtežim osudama, ili jednostavno ismevan.

 

***

Dok smo u izveštajima iz BiH bili uskraćeni za etikete koje su lepljene u sličnim prilikama ranije, dotle smo u izveštajima sa Olimpijskih igara u Sočiju imali sasvim suprotan slučaj: dobili smo nešto što u javljanjima sa prethodnih sportskih događaja ovolikih razmera nikada nije bilo prisutno.

Reč je o preziru prema Rusiji i Rusima, primetnom prvenstveno u prenosu svečanog otvaranja, koje su komentarisali Radoslav Simić i Svetlana Danilović. Posebno je Svetlana Danilović bila spremna da neukusno i neprikladno vređa domaćine Igara, čemu je bila posvećena tokom cela tri sata programa. Primeri: već na početku je rekla da će iz predstave koja prikazuje rusku istoriju biti izostavljene „crne, mračne strane te istorije“ (nikada ni o jednoj zemlji domaćinu nekog sportskog takmičenja nije bila izgovorena ovakva uvreda, pa još u direktnom prenosu); zlurado se iščuđavala svakom ćiriličnom natpisu koji se zadržao u kadru duže od sekunde; ocenjujući da su reditelji otvaranja želeli da pokažu kako je Rusija urbana i kako je savremena tehnologija stigla čak i u najzabačenije krajeve zemlje, nije odolela a da ne doda: „Da li se slažemo sa tim ili ne, to je individualna stvar“; na samom kraju prenosa, još je i zakukala da je vreme da se sve završi pošto su „sportisti već umorni“ – što je komentar koji se takođe ne pamti, iako su svečana otvaranja i ranijih olimpijskih igara, kako zimskih tako i letnjih, trajala približno ovoliko.

Sve je isto, samo Informbiroa nema.

[restrictedarea]

***

Sadašnji gradonačelnik Leskovca, SNS-ov kadar, Goran Cvetanović, prilikom podnošenja kandidature za predstojeće izbore pročitao je svoju biografiju a snimak je postao hit na internetu, pošto nijedna TV stanica ne sme da prikaže taj urnebes, a naprednjačka mašinerija ponovo redom skida snimke sa društvenih mreža. Evo šta je genijalni Cvetanović, sve pomažući se sa papira, doslovce rekao o sebi:

„Rođen sam 11. marta 1965. godine. Usavršavao se u Velikoj Britaniji, u Londonu, godinama, u raznim koledžima: Kembridž, Hensings (sic) Hentenberi (sic) Oksford. Radno iskustvo: već od svojih tinejdžerskih dana, paralelno sa učenjem, edukacijom, obrazovanjem, pomagao sam svojim roditeljima koji su se bavili privatnim poslom. Sa ponosom i ljubavlju mogu da kažem da sam zajedno svojim roditeljima, a i sam, učestvovao u mnogim privatnim poslovima koji su bili prvi na ovim teritorijama, od prvih mesara, odnosno proizvodnja roštih (sic) mesa, i dao idejama mnogim uspešnim privrednicima. Sećam se recimo, kada je bila proizvodnja sokova, upravo vlasnik Peđa `Zlatnog traga` je bio u susednom lokalu i radio je trgovinu, tako da, juče u razgovoru sa njim kaže: `Šteta što nisi ostao da se baviš privatnim poslom, jer si imao i više ideje i više potencijala, a i materijalne mogućnosti, da postigneš mnogo više nego mi koji smo uspeli u ovom privatnom poslu`. Na `Roštiljadi` sam prvi koji je uspeo da Grke dovede ovde i da neke proizvode iz Grčke, od girosa do sličnih specijaliteta, pružim u ono vreme sankcija i izolacije naše zemlje. To je otprilike, onako, radno iskustvo kad je u pitanju svi mogući poslovi. Pa čak mogu s ponosom da kažem da sam u ono vreme, sa jednim od najboljih ortopeda Srđanom Stamenkovićem, prodavali grožđe na leskovačkoj pijaci, bili smo treća godina Medicinskog fakulteta, i grožđe sa mog privatnog vinograda – afusali, hamburg, kardinal, kraljica i slične sorte – gde je u ono zlatno vreme groz` i do dva kilograma iznosio… Kasnije sam radio kao republički sanitarni inspektor, vrlo kratko, jedno šest meseci, nije mi se dopao način na koji se taj posao u to vreme radilo.“

Jedini deo ove ispovesti koji je Cvetanović izgovorio bez zamuckivanja i zastajkivanja jeste onaj za grožđe. To je verovatno i jedini koji je potpuno tačan, pa, za razliku od ostatka balade, ne mora da ga se stidi.

[/restrictedarea]