Ni Ustanka, ni Ustava

Milorad Vučelić, glavni urednik

Ocena dosadašnje izborne kampanje mogla bi se lako sažeti u onu narodsku zbrda-zdola. Nikakve središnje ili osnovne teme ni problema tu nema, mlati šta i kako kome i kog dana padne na pamet.

Jasno se izdvajaju samo dve izborne liste. Lista SNS-a nastupa kao osnovano izvesni i budući pobednik na izborima i u skladu s tim predlaže rešenja, promene i projekte a kao deo dosadašnje vlasti trpi sve kritike. Njeni koalicioni partneri okupljeni oko SPS-a kao da nisu odavde nego iz neke nedođije, jer se ni za šta ne osećaju odgovornim. U svoju zaslugu broje samo ono što su radili u Briselu, i što su propustili da urade na Kosovu, u Srbiji, i već šest godina najdirektnije u Ministarstvu unutrašnjih poslova gde je stolovao Ivica Dačić.

DSS nastupa odlučno, opoziciono jasno i razgovetno, zastupajući svoju politiku neutralnosti i ustavobraniteljstva. Pored svega toga DSS jedina ima i napisan i potpisan ekonomski program.

I to je ono što se može razabrati i na čijem tragu bi se mogla voditi izborna kampanja o stvarnim problemima Srbije. Medijima na pamet ne pada da u ovim izborima učestvuju tako što bi u centar razmatranja stavili suštinske probleme, nego se iz petnih žila trude da, tobože iz razloga objektivnosti i vernog odražavanja političke stvarnosti, dodatno proizvode zabune, privide, haos i pometnju. Ovo zapažanje ne odnosi se na tabloide, nego na centralne nacionalne informativne kuće, jer one čak suštinski prednjače u ovom poslu.

Ako se u tom metežu uopšte nešto racionalno može zapaziti i zaključiti, onda je to da se, izuzev u slučaju pomenutih stranaka, ovde vodi borba za golo preživljavanje. Akteri ove ponižavajuće gužve na sve načine pokušavaju da se spasu pre svega finansijskog, što privatnog što partijskog bankrotstva. Mnogi od njih se bore i da ne dopadnu apsa. Svi se nude Vučiću s kojim bi da rade. Ne nude mu se samo oni koji znaju da Vučić neće sa njima, ali iz prikrajka motre i spremni su da već 17. marta kažu puj pike ne važi. Doduše, nije ovde reč o nekom suštinskom osporavanju, nego više i pre o ogovaranju. Kako neko već dobro reče, ostaje samo nejasno to da li u ovoj predizbornoj halabuci naši političari razgovaraju izlazeći ili ulazeći u neku birtiju.

[restrictedarea]

Umesto da se svi skupa prepuste merenju na nekom blesimetru oni jedni druge upućuju na poligraf na koji Palma inače i odlazi. Licitira se u stilu: ako glasate za mene, dobićete ništa, ali ako glasate za druge, imaćete duplo ništa. Onda se to ništa, koje nije duplo ništa, u Dinkićevim rukama pretvara u papriku u jednoj i ajvar u drugoj ruci. Salata tek prispeva. Bivši ministar Radulović juri neke Slovake da bi stigao do Amerikanaca i MMF-a, koji ga traže. Dačić juri nekakve dželate Srbije i predstavlja se kao kočničar reformi, za šta je inače bio optužen Vučić a što je on „mudro“ oćutao. Krkobabić Mlađi hvali javni sektor i povećava javnu potrošnju. Čeda Jovanović pretvara lude Srbe u svoju ciljnu grupu i obećava da će pokušati da ih unormali da bi svi bili normalni kao on. Nemušta obećanja ne mogu se čak dovinuti ni do socijalne demagogije. Tadić nam slavodobitno saopštava da je posle velikih međunarodnih obaveza rešio da se vrati u naš unutrašnji život. Kako je i šta je radio u našoj unutrašnjoj i spoljnoj politici dok je bio Predsednik Srbije, to  znamo, a šta je u ovih godinu i po tajno radio na spoljnom planu nepoznato je. Pa neće valjda biti da je Vuk Jeremić imao manje međunarodnih obaveza nego Tadić, pa se opet ne vraća u politički život Srbije. Da li je moguće da je Jeremić toliko nesenzibilniji od Tadića i da ne oseća koliko nam je teško bez njega?

Podeljeni žuti kartel je posebna priča. Đilasov deo kartela ne može da održi na okupu ni kandidate sa izborne liste a sam njegov  čelnik pokazuje da uopšte ne zna šta bi i kako bi. I ne može mu tu pomoći ni Vesna Pešić ili Srbijanka Turajlić. Đilas više misli šta li će biti sa njegovim zloupotrebama u vezi cene Mosta na Adi, sa Bulevarom kralja Aleksandra ili Bus plusom, lažima o prodatoj firmi, nego o politici. Slično je sa nobelovcem Dačićem, koji više misli o svedočenju Branka Lazarevića, „Galenici“, „Dunav osiguranju“, Veterinarskom zavodu i „Srbijagasu“ nego o socijalnoj pravdi, patriotizmu i levici. Tih reči ne može da se seti čak ni sada kada se time mogu pridobiti glasovi.

Drugi deo žutog kartela, onaj na čelu sa Borisom Tadićem, na svoju izbornu listu stavio je svoje ključne kabinetske i finansijske operativce – od Mikija Rakića do Rankovića. Akteri tajnih sivih i crnih operacija konačno su morali biti izvedeni na svetlo dana, i to je bar neka korist. Brinu zbog kritika predsednika Tome Nikolića na Tadićev račun ne zbog toga što je tobože prekršen neki zakon o ovlašćenjima predsednika Republike, nego što ih to možda udaljava od toga da ih Aleksandar Vučić posadi na svoje krilo i pomazi. Po priči koju sami šire oni su Vučićev fiks. Uzgred budi rečeno, Nikolić se ničim nije ogrešio o bilo koje pravilo jer u trenutku njegove kritike Tadić je bio samo običan građanin, stranku nije ni imao, ako je i sada uopšte ima.

Jasno je : Svako se o svojem jadu zabavio i na Srbiju zaboravio. Pobegoše na Sretenje što dalje od Karađorđa i Prvog srpskog ustanka a sve sa geslom – što dalje od Orašca to bliže srpskim korenima. Neko bi pomislio da ne treba zveckati oružjem i bunom, nego se treba koncentrisati na Sretenjski ustav kako i dolikuje ovakvim mirotvorcima i evropejcima. Ali tek tu stvari stoje daleko gore, tako da se danas od velike većine političara Ustav tretira kao mrtvo slovo na papiru. Dakle ni Ustanak ni Ustav. Poželjno je da Srbi budu tikva bez korena.

Nema u ovoj izbornoj kampanji ni trunke ideologije ili odgovorne politike. To je, uz retke izuzetke, tužno svedočanstvo o našoj stranačkoj „eliti“. Ali, ne bi ipak iz ocene zbrda-zdola trebalo izvesti neki neškodljivi zaključak.

Jer u tom ludilu svakako ima i opakog sistema.  Na šifru i stvarno značenje viđenog „ludila“ ukazuje, razgovetno i ubedljivo ga tumače naslovna strana, kao i tekst Nikole Vrzića („Predizborno čerečenje Srbije“ ) u ovom broju „Pečata“.

[/restrictedarea]