Istorija i fikcija

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti sa te trake

Goran Skrobonja: Sva Teslina deca
Beograd, 2013.

U širem krugu najboljih prošlogodišnjih romana srpske književnosti našla su se i tri žanrovska. Krimić Žuta kabanica Đorđa Bajića; horor Peščana hronika Pavla Zelića; i fantastička alternativna istorija Gorana Skrobonje s naslovom Sva Teslina deca (Laguna). Sva tri romana odlikuje kultivisanost stila i vrlo zgodno pronađena forma naracije, što samo ukazuje da se srpska žanrovska literatura, u svojim vrhovima, sasvim izjednačila sa najboljim inostranim uzorima. U odnosu na roman Čovek koji je ubio Teslu, u kojem su zacrtane prostorno-vremenske koordinate ove fantastične povesti, radnja romana Sva Teslina deca je pomerena za dve godine pre. Zasnovana na ideji da je u srpskoj istoriji pobedila i zadominirala dinastija Sinđelića, da se Nikola Tesla na predlog srpske vlade iz Amerike doselio u Beograd i otvorio istraživačko-proizvodni centar koji je neverovatno modernizovao Srbiju i obogatio njeno stanovništvo, a da se Prvi svetski rat još uvek nije dogodio, roman Sva Teslina deca prati okolnosti posete čuvenog fizičara Maksa Planka našem glavnom gradu gde, sem nekoliko predavanja na Kolarcu, treba i da se sretne s Nikolom Teslom, koji će jedini biti u stanju da razume neke njegove teorije i konsekvence po budućnost. Ova alternativna istorija omogućila je romansijeru da na početku prikaže razgovor prvog srpskog modernog policajca Tase Mladenovića i šefa kontraobaveštajne Dragutina Dimitrijevića Apisa. U daljem toku čitalac će pratiti avanture njihove agentkinje, mlade Anke Cukić, epizodistkinje iz prvog romana s Teslom u naslovu. Zadatak Anke Cukić, koja je vremenom postala neverovatno sposobna špijunka i intimna prijateljica Mate Hari jeste da onemogući zaveru protiv Planka i Srbije i čitalac prati kako njeno borilačko školovanje na istoku, tako i njenu delatnost u Beogradu pre posete Maksa Planka i za vreme njenog trajanja. Sa uzornom dramaturškom veštinom, Skrobonja stvara uzbudljiv avanturistički roman, zasnovan na opsežnoj i ozbiljnoj pripremi, o čemu svedoči i činjenica da se i u oblasti kineskih borilačkih veština i u oblasti kvantne fizike snalazi kao riba u vodi. Ceo projekat su osnažili Igor Kordej, ilustracijama u prepoznatljivom majstorskom maniru, i Rastko Ćirić, kao autor kolaža u kojima se alternativna istorija (čuveni Titanik nije potonuo!) ojačava grafičkim gestovima. Ukratko, reč je o izuzetnom fantastičkom romanu, uzbudljivom i provokativnom.

Tatjana Simonović: Purpurno jagnje
Beograd, 2013.

Tatjana Simonović poseduje raznovrsne talente. Sa puno uspeha se ogleda u muzici, kao pijanistkinja i muzički pedagog; a ne manje vredi njen književni angažman. Počevši kao pesnikinja, Tatjana Simonović je 2007. posle dve lirske zbirke, objavila pripovedačku knjigu Zgazi me nežno, koja je vrednošću većine priča zasluživala mnogo više kritičke pažnje nego što je dobila. Druga zbirka priča, sa dvadesetak proza, pojavila se oko nedavnog Sajma knjiga, potvrđujući da kreacijski uspeh prvenca nije slučajan. I u Purpurnom jagnjetu (izdavač „Tanesi“) beogradska prozaistkinja se oslanja na uspomene iz detinjstva i iz školovanja, na svoja iskustva sa muzikom i muzičarima, ali i na intimni i porodični život. Intimizam ove proze ostaje njeno centralno uporište, pošto Tatjana Simonović očito nije spisateljica koja voli da izmišlja. Njena kreacija u pripovedanju kreće od iskustvenih činjenica, likova i atmosfera a njihova umetnička obrada nikada nije sirova ni neposredna nego se propušta kroz filter godina i uspomena. Da će to biti tako, nagoveštavaju prva i druga priča u knjizi, Venčanica i Sirogojno, gde je patetično i uzbudljivo iskorišćena simbolička moć odeće – koja nas nevidljivim nitima spaja sa našim sadašnjim bićima. Suštinski značaj prošlosti apostrofiraće višedelne proze Iz detinjstva i Klavir, da bi se Tatjanina sposobnost epifanijskog unošenja u razne situacije sjajno ovaplotila u priči o kućnom ljubimcu s naslovom Kad je Leonovo srce stalo. Prateći, možda i nehotice, Singerove reči o značaju ljubavi u životu i umetnosti, spisateljica ispisuje dragulje Slobodan dan i U vinogradu. Ponekad su situacije (ljubavi?) drastične, kao u Leptirovim maglinama, ponekad, kao u naslovnoj priči, Tatjana Simonović uspeva da u kratku formu smesti ceo život protagonistkinje. Dubinski intimizam poslednje priče Februar: Šagal poentira celinu knjige – pokazujući da je izvor ovih priča u srcu.

Dejan Mihailović: Kuke i verige
Beograd, 2013.

Davno, davno u prošlom veku, kada smo bili studenti, pojavili su se apsurdno-ironični Slučajevi Danila Harmsa koje je s ruskog preveo Dejan Mihailović. O njihovom uticaju na srpsku i okolne književnosti moglo bi se mnogo govoriti. Pre skoro četvrt veka, kako svedoči urednik Kuka i veriga, Jovica Aćin, on je imao prilike da čita Mihailovićev rukopis koji se tek danas pojavljuje u formi knjige (u izdanju „Službenog glasnika“). Bio je očaran i nadao se da će svoj utisak podeliti s drugima, kad-tad. Bilo kako bilo, današnji čitaoci mogu da, čitajući ovu kolekciju kratkih priča, prisustvuju neobičnom i uspelom hibridu – ukrštanju elemenata Harmsovih parabola sa formom i oblicima naracije srpske narodne priče. U tri ciklusa Dejan Mihailović inventivno i duhovito spaja ta dva oblika, ispisujući sasvim apartnu pripovedačku zbirku. U prvom ciklusu Šaljive priče pripovedač na početku ispituje mogućnost neobičnog žara u minimalističkim okolnostima, kao da posmatra kakvi su efekti neodređenih hronotopa i akcija antiheroja ispod naslova kakvi su, recimo: Tražio – našao, Pomaganje, Opet to, ali malo drukčije, Drvlje i kamenje… I kad čitalac počne pomalo da se zamara, u kratkoj priči Abrakadabra Mihailović otkriva ključ jezičkog čaranja i očaravanja, kad u sitnim potezima slaganja i nagomilavanja govornih idioma pokreće dinamični narativni motor. Uporedite nekoliko rečenica s početka ove odlične priče: „Bio jedan zoran delija, pa drm-cim povazdan. Gde zgazi, trava ne raste. Kad, dolazi jedna apa-drapa, sve nešto šuć-muć, trte-mrte, ovamte-onamte…“ Od tog momenta pa do kraja uvodnog ciklusa i kroz ceo ciklus Junačkih priča, pisac veoma duhovito gradi primarne životne situacije, ali i o njima piše iz jednog svežeg (a opet tradicijski inspirisanog) jezičkog i oblikotvornog rakursa. Kratka i efektna knjiga završava se Poskočicama, tipa: „A jedan obećavao, obećavao, pa umro u dubokoj starosti. A jedan zaboravio za opšte dobro. A jedan se setio na samrti. A jedan se sam preporučio za vešanje. A jednog oplavili milom. A jedan neće da mu bude bolje. A jednog zamolili da udari čelom o sekiru…“ Neobične i atipične Mihailovićeve Kuke i verige potvrđuju snagu primarnih narativnih oblika i presudnu moć jezika u njima. Originalno i neponovljivo.