Историја и фикција

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

Горан Скробоња: Сва Теслина деца
Београд, 2013.

У ширем кругу најбољих прошлогодишњих романа српске књижевности нашла су се и три жанровска. Кримић Жута кабаница Ђорђа Бајића; хорор Пешчана хроника Павла Зелића; и фантастичка алтернативна историја Горана Скробоње с насловом Сва Теслина деца (Лагуна). Сва три романа одликује култивисаност стила и врло згодно пронађена форма нарације, што само указује да се српска жанровска литература, у својим врховима, сасвим изједначила са најбољим иностраним узорима. У односу на роман Човек који је убио Теслу, у којем су зацртане просторно-временске координате ове фантастичне повести, радња романа Сва Теслина деца је померена за две године пре. Заснована на идеји да је у српској историји победила и задоминирала династија Синђелића, да се Никола Тесла на предлог српске владе из Америке доселио у Београд и отворио истраживачко-производни центар који је невероватно модернизовао Србију и обогатио њено становништво, а да се Први светски рат још увек није догодио, роман Сва Теслина деца прати околности посете чувеног физичара Макса Планка нашем главном граду где, сем неколико предавања на Коларцу, треба и да се сретне с Николом Теслом, који ће једини бити у стању да разуме неке његове теорије и консеквенце по будућност. Ова алтернативна историја омогућила је романсијеру да на почетку прикаже разговор првог српског модерног полицајца Тасе Младеновића и шефа контраобавештајне Драгутина Димитријевића Аписа. У даљем току читалац ће пратити авантуре њихове агенткиње, младе Анке Цукић, епизодисткиње из првог романа с Теслом у наслову. Задатак Анке Цукић, која је временом постала невероватно способна шпијунка и интимна пријатељица Мате Хари јесте да онемогући заверу против Планка и Србије и читалац прати како њено борилачко школовање на истоку, тако и њену делатност у Београду пре посете Макса Планка и за време њеног трајања. Са узорном драматуршком вештином, Скробоња ствара узбудљив авантуристички роман, заснован на опсежној и озбиљној припреми, о чему сведочи и чињеница да се и у области кинеских борилачких вештина и у области квантне физике сналази као риба у води. Цео пројекат су оснажили Игор Кордеј, илустрацијама у препознатљивом мајсторском маниру, и Растко Ћирић, као аутор колажа у којима се алтернативна историја (чувени Титаник није потонуо!) ојачава графичким гестовима. Укратко, реч је о изузетном фантастичком роману, узбудљивом и провокативном.

Татјана Симоновић: Пурпурно јагње
Београд, 2013.

Татјана Симоновић поседује разноврсне таленте. Са пуно успеха се огледа у музици, као пијанисткиња и музички педагог; а не мање вреди њен књижевни ангажман. Почевши као песникиња, Татјана Симоновић је 2007. после две лирске збирке, објавила приповедачку књигу Згази ме нежно, која је вредношћу већине прича заслуживала много више критичке пажње него што је добила. Друга збирка прича, са двадесетак проза, појавила се око недавног Сајма књига, потврђујући да креацијски успех првенца није случајан. И у Пурпурном јагњету (издавач „Танеси“) београдска прозаисткиња се ослања на успомене из детињства и из школовања, на своја искуства са музиком и музичарима, али и на интимни и породични живот. Интимизам ове прозе остаје њено централно упориште, пошто Татјана Симоновић очито није списатељица која воли да измишља. Њена креација у приповедању креће од искуствених чињеница, ликова и атмосфера а њихова уметничка обрада никада није сирова ни непосредна него се пропушта кроз филтер година и успомена. Да ће то бити тако, наговештавају прва и друга прича у књизи, Венчаница и Сирогојно, где је патетично и узбудљиво искоришћена симболичка моћ одеће – која нас невидљивим нитима спаја са нашим садашњим бићима. Суштински значај прошлости апострофираће вишеделне прозе Из детињства и Клавир, да би се Татјанина способност епифанијског уношења у разне ситуације сјајно оваплотила у причи о кућном љубимцу с насловом Кад је Леоново срце стало. Пратећи, можда и нехотице, Сингерове речи о значају љубави у животу и уметности, списатељица исписује драгуље Слободан дан и У винограду. Понекад су ситуације (љубави?) драстичне, као у Лептировим маглинама, понекад, као у насловној причи, Татјана Симоновић успева да у кратку форму смести цео живот протагонисткиње. Дубински интимизам последње приче Фебруар: Шагал поентира целину књиге – показујући да је извор ових прича у срцу.

Дејан Михаиловић: Куке и вериге
Београд, 2013.

Давно, давно у прошлом веку, када смо били студенти, појавили су се апсурдно-иронични Случајеви Данила Хармса које је с руског превео Дејан Михаиловић. О њиховом утицају на српску и околне књижевности могло би се много говорити. Пре скоро четврт века, како сведочи уредник Кука и верига, Јовица Аћин, он је имао прилике да чита Михаиловићев рукопис који се тек данас појављује у форми књиге (у издању „Службеног гласника“). Био је очаран и надао се да ће свој утисак поделити с другима, кад-тад. Било како било, данашњи читаоци могу да, читајући ову колекцију кратких прича, присуствују необичном и успелом хибриду – укрштању елемената Хармсових парабола са формом и облицима нарације српске народне приче. У три циклуса Дејан Михаиловић инвентивно и духовито спаја та два облика, исписујући сасвим апартну приповедачку збирку. У првом циклусу Шаљиве приче приповедач на почетку испитује могућност необичног жара у минималистичким околностима, као да посматра какви су ефекти неодређених хронотопа и акција антихероја испод наслова какви су, рецимо: Тражио – нашао, Помагање, Опет то, али мало друкчије, Дрвље и камење… И кад читалац почне помало да се замара, у краткој причи Абракадабра Михаиловић открива кључ језичког чарања и очаравања, кад у ситним потезима слагања и нагомилавања говорних идиома покреће динамични наративни мотор. Упоредите неколико реченица с почетка ове одличне приче: „Био један зоран делија, па дрм-цим поваздан. Где згази, трава не расте. Кад, долази једна апа-драпа, све нешто шућ-мућ, трте-мрте, овамте-онамте…“ Од тог момента па до краја уводног циклуса и кроз цео циклус Јуначких прича, писац веома духовито гради примарне животне ситуације, али и о њима пише из једног свежег (а опет традицијски инспирисаног) језичког и обликотворног ракурса. Кратка и ефектна књига завршава се Поскочицама, типа: „А један обећавао, обећавао, па умро у дубокој старости. А један заборавио за опште добро. А један се сетио на самрти. А један се сам препоручио за вешање. А једног оплавили милом. А један неће да му буде боље. А једног замолили да удари челом о секиру…“ Необичне и атипичне Михаиловићеве Куке и вериге потврђују снагу примарних наративних облика и пресудну моћ језика у њима. Оригинално и непоновљиво.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *