Američka okupacija Britanije

Piše Filip Rodić

Britanci vole da se hvale kako poslednjih hiljadu godina niko nije uspeo da izvrši invaziju na njihovo ostrvo i okupira ih. Pitanje je, međutim, koliko je ovo istinito, a koliko je u (samo)hvalisanju bilo zapravo reči o volji političke elite da prikrije stvarno stanje i drugačije ga predstavi, jer su širom teritorije bivše imperije raspoređene hiljade stranih vojnika. Sada se stvari, međutim, menjaju

Od normanske invazije 1066. godine, uključujući i petnaestomesečnu holandsku okupaciju Londona 1688. godine, ništa se ne može porediti sa sedamdeset godina dugim prisustvom američkih snaga i sadašnjom mrežom njihovih baza na Ostrvu. Američki vojnici u Britaniju su stigli 1942. da bi se borili protiv nacističke Nemačke. Ali, nisu otišli kući 1945, kada je srušen Treći rajh. Ostali su još tokom 40 godina Hladnog rata da bi, navodno, sprečili sovjetsku invaziju. Čak i kada se SSSR raspao, oni su ostali u Britaniji, pa danas, više od dvadeset godina od nestanka pretnje Varšavskog pakta, na Ostrvu ima desetak hiljada američkih vojnika raspoređenih u više desetina prikrivenih vojnih baza. Najviše ih je raspoređeno u desetak velikih vazduhoplovnih baza koje nominalno pripadaju Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu, ali su u stvarnosti pod punom američkom kontrolom. Iako se prikriva tačan broj vojnih baza pod američkom kontrolom na britanskoj teritoriji, Pentagonov izveštaj o strukturi vojnih instalacija iz 2005. godine procenjuje njihovu vrednost na više od pet milijardi dolara.

Ko nadzire američke baze Britanske snage sada se konačno povlače iz Nemačke, ali nema ni najmanjih naznaka da bi se u skorijoj budućnosti američke snage mogle povući iz Britanije. Britanske vlasti čak ne smeju ovakvo pitanje ni da postave. Ne smeju da pitaju ni koja je istinska svrha takvog vojnog prisustva ili od koga to američki vojnici treba da brane Britaniju. Maksimum koji je sada moguć jeste da poslanici zatraže „veći nadzor“ nad američkim bazama na sopstvenoj teritoriji. Poslanici tri najveće britanske partije zatražili su krajem januara, stavljanje amandmana na Zakon o odbrani koji se trenutno razmatra u Gornjem domu Parlamenta. Amandmanima se traži da vlada uvede kontrolne mere, uključujući i formiranje „grupa za nadzor“ svake američke baze kako bi se osiguralo da su američke vojne aktivnosti na britanskoj teritoriji u skladu sa britanskim zakonima, dok se prema sadašnjim sporazumima ne može tvrditi da su američke baze odgovorne bilo kome drugome, sem Pentagonu.

Do ovog poteza poslanika došlo je nakon otkrića da se napadima američkim bespilotnim letelicama na navodne terorističke položaje upravlja upravo iz baza na britanskoj teritoriji, kao i da se odatle sprovode špijunske akcije usmerene na evropske saveznike. Prošle godine je otkriveno da su vazduhoplovna baza u Kroutonu i relejna stanica u Northemptonšajeru korišćene za slanje Vašingtonu podataka prikupljenih putem špijunskih mreža, uključujući i prisluškivanje mobilnog telefona nemačke kancelarke Angele Merkel. Ustanovljeno je da ove baze imaju i direktnu komandnu vezu sa američkom bazom u Džibutiju iz koje se pokreću napadi bespilotnim letelicama u Jemenu. Britansko ministarstvo odbrane demantovalo je, međutim, da američke baze u Britaniji imaju bilo kakvu ulogu u kontroverznoj kampanji Pentagona u kojoj je, tokom poslednjih pet godina, u Pakistanu, Avganistanu i Jemenu ubijeno više od 2.400 ljudi, među kojima brojni civili.

[restrictedarea]

Pod pritiskom britanske vlade, međutim, ovi amandmani su povučeni 5. februara, svega deset dana od kako su predstavljeni parlamentu. Toliko o suverenitetu nekadašnje imperije koja je danas, po svemu sudeći, postala kolonija svoje bivše kolonije. Zbog čega je do ovoga došlo, može se naslutiti iz prošlonedeljnog upozorenja bivšeg američkog sekretara za odbranu Roberta Gejtsa da se time dovodi u opasnost „ceo spektar britanskog vojnog partnerstva sa SAD“. On, svakako, nije prvi američki zvaničnik što igra na kartu zastrašivanja britanske bezbednosne elite po kojoj je očuvanje ovog jednostranog „specijalnog odnosa“ sa SAD najveća dobrobit za Britaniju. I dok se politička elita na smrt plaši mogućnosti da američki saveznik postane nezadovoljan saradnjom Londona, sve je veća i bojazan da britanski narod neće više tolerisati beskrajno američko ratovanje u koje je, tokom proteklih petnaest godina, bila uvučena i Britanija. Zato ne čudi što vlada u Londonu ograničava pravo demonstriranja pred bazama kao što je Menvit hil, koja je ključna za američke programe raketne odbrane i napada bespilotnim letelicama, i što je britanska javnost, poput same američke javnosti i javnosti u ostalim NATO članicama, sve oštrije protiv zapadnog vojnog intervencionizma.

Od kako je Hladni rat ustupio mesto ratu protiv terorizma, samo su se nizali agresivni ratovi u kojima je Britanija sledila SAD – od Kosova, preko Avganistana i Iraka do Libije – i svaki je imao katastrofalne rezultate. Vojne operacije praćenje su kampanjama kidnapovanja, mučenja i ubilačkih napada bespilotnim letelicama. NATO se transformisao iz „odbrambenog saveza“ u kolonijalnu ekspedicionu armiju što ratuje pod plaštom humanitarne brige.

 

Američki vojni arhipelag Naravno, daleko od toga da je Britanija jedinstven slučaj. Naprotiv, SAD su napravile čitav arhipelag vojnih baza širom sveta. Iznenađujuće je, međutim, što niko ne zna tačan broj američkih vojnih baza u svetu, čak se ne zna tačno u koliko država SAD imaju vojno prisustvo. Ni Pentagon, ni američki predsednik, ni eksperti. Istraživački novinar Nik Tars pokušao je da dođe do odgovora na ovo pitanje konsultujući zvanične izvore i intervjuišući vojne zvaničnike. Svoje istraživanje opisao je kao proživljavanje romana „Proces“ Franca Kafke, jer se brojke razlikuju od kancelarije do kancelarije i od izveštaja do izveštaja. Zasnovane su na različitim kriterijumima u zavisnosti od toga ko prebrojava. Pored očite konfuzije što u vezi s ovim vlada u američkim vojnim strukturama, Tars je došao do zaključka da se određeni podaci namerno skrivaju. I to vrlo nevešto. On ukazuje da u Pentagonovom izveštaju o strukturi vojnih instalacija iz 2010, koji ima 206 stranica, nema ni pomena o bazama u Avganistanu, iako se zna da ih u toj zemlji ima više od 400. U izveštajima se ne pominju ni mnoge druge baze, poput Bondstila na Kosovu, baza u Iraku, Kirgistanu ili Kataru. Prema ovom izveštaju, SAD imaju 662 vojne baze u 38 zemalja. Predsednički kandidat na prethodnim izborima u SAD, Ron Pol, izneo je, međutim, u septembru 2011. podatak da SAD imaju oko 900 vojnih baza i da su „vojno prisutne“ u čak 130 država.

Najozbiljnije istraživanje o ovom pitanju sproveo je 2007. kanadski profesor Džuls Dafur došavši do zaključka da SAD u svetu kontrolišu između 700 i 800 vojnih baza u 63 države, od čega su od terorističkih napada 11. septembra 2001. nove baze izgrađene u sedam država i u njima se nalazi više od 325.000 američkih vojnika. Ove baze zauzimaju oko 270.000 hektara i vrede oko 130 milijardi dolara.

Ponekad i same zemlje skrivaju činjenicu o postojanju američkih vojnih baza na svojoj teritoriji iz straha da bi takvo priznanje moglo privući gnev javnosti ili osudu drugih država. Primera radi, SAD su u Jordanu razmestile pet hiljada vojnika u baze na granicama sa Irakom i Sirijom, ali Aman nastavlja da ističe da nema nikakve specijalne sporazume sa SAD, da nema nikakvih baza, niti američkog vojnog prisustva. Slično je bilo i sa Saudijskom Arabijom, iz koje su 2003. američke snage povučene, ali je Vašington stalno negirao bilo kakvo ranije vojno prisustvo u toj zemlji, uprkos tome što se na aerodromu u Džedi nalazila flota ogromnih i lako uočljivih bombardera B52.

Ako se pogleda šira slika, tačne brojke i nisu toliko bitne. Svejedno da li SAD imaju 600, 800 ili 1.000 baza širom sveta, ono što se ne može poreći je da Vašington raspolaže vojnom mrežom koja je toliko velika i toliko prikrivena da niko, pa čak ni Pentagon, ne zna njenu stvarnu veličinu i obim. Ono što je, međutim, svakome jasno jeste da je jedini cilj i interes SAD vojna i ekonomska dominacija čitavim svetom.

Imperijalistička strategija kroz vekove

Zanimljiv je podatak da SAD trenutno u svetu imaju 38 velikih i srednjih vojnih baza (uglavnom vazdušnih i pomorskih) skoro isto kao i Britanija, koja je u svom imperijalnom zenitu 1898. imala 36 pomorskih baza i garnizona. Rimsko carstvo je na svom vrhuncu 117. godine imalo 37 velikih garnizona odakle je kontrolisalo teritoriju od Britanije do Egipta i od Španije do Jermenije. Izgleda da je za imperijaliste koji žele da kontrolišu svet optimalan broj velikih utvrđenja između 35 i 40.

[/restrictedarea]