Америчка окупација Британије

Пише Филип Родић

Британци воле да се хвале како последњих хиљаду година нико није успео да изврши инвазију на њихово острво и окупира их. Питање је, међутим, колико је ово истинито, а колико је у (само)хвалисању билo заправо речи о вољи политичке елите да прикрије стварно стање и другачије га представи, јер су широм територије бивше империје распоређене хиљаде страних војника. Сада се ствари, међутим, мењају

Од норманске инвазије 1066. године, укључујући и петнаестомесечну холандску окупацију Лондона 1688. године, ништа се не може поредити са седамдесет година дугим присуством америчких снага и садашњом мрежом њихових база на Острву. Амерички војници у Британију су стигли 1942. да би се борили против нацистичке Немачке. Али, нису отишли кући 1945, када је срушен Трећи рајх. Остали су још током 40 година Хладног рата да би, наводно, спречили совјетску инвазију. Чак и када се СССР распао, они су остали у Британији, па данас, више од двадесет година од нестанка претње Варшавског пакта, на Острву има десетак хиљада америчких војника распоређених у више десетина прикривених војних база. Највише их је распоређено у десетак великих ваздухопловних база које номинално припадају Краљевском ратном ваздухопловству, али су у стварности под пуном америчком контролом. Иако се прикрива тачан број војних база под америчком контролом на британској територији, Пентагонов извештај о структури војних инсталација из 2005. године процењује њихову вредност на више од пет милијарди долара.

Ко надзире америчке базе Британске снаге сада се коначно повлаче из Немачке, али нема ни најмањих назнака да би се у скоријој будућности америчке снаге могле повући из Британије. Британске власти чак не смеју овакво питање ни да поставе. Не смеју да питају ни која је истинска сврха таквог војног присуства или од кога то амерички војници треба да бране Британију. Максимум који је сада могућ јесте да посланици затраже „већи надзор“ над америчким базама на сопственој територији. Посланици три највеће британске партије затражили су крајем јануара, стављање амандмана на Закон о одбрани који се тренутно разматра у Горњем дому Парламента. Амандманима се тражи да влада уведе контролне мере, укључујући и формирање „група за надзор“ сваке америчке базе како би се осигурало да су америчке војне активности на британској територији у складу са британским законима, док се према садашњим споразумима не може тврдити да су америчке базе одговорне било коме другоме, сем Пентагону.

До овог потеза посланика дошло је након открића да се нападима америчким беспилотним летелицама на наводне терористичке положаје управља управо из база на британској територији, као и да се одатле спроводе шпијунске акције усмерене на европске савезнике. Прошле године је откривено да су ваздухопловна база у Кроутону и релејна станица у Нортхемптоншајеру коришћене за слање Вашингтону података прикупљених путем шпијунских мрежа, укључујући и прислушкивање мобилног телефона немачке канцеларке Ангеле Меркел. Установљено је да ове базе имају и директну командну везу са америчком базом у Џибутију из које се покрећу напади беспилотним летелицама у Јемену. Британско министарство одбране демантовало је, међутим, да америчке базе у Британији имају било какву улогу у контроверзној кампањи Пентагона у којој је, током последњих пет година, у Пакистану, Авганистану и Јемену убијено више од 2.400 људи, међу којима бројни цивили.

[restrictedarea]

Под притиском британске владе, међутим, ови амандмани су повучени 5. фебруара, свега десет дана од како су представљени парламенту. Толико о суверенитету некадашње империје која је данас, по свему судећи, постала колонија своје бивше колоније. Због чега је до овога дошло, може се наслутити из прошлонедељног упозорења бившег америчког секретара за одбрану Роберта Гејтса да се тиме доводи у опасност „цео спектар британског војног партнерства са САД“. Он, свакако, није први амерички званичник што игра на карту застрашивања британске безбедносне елите по којој је очување овог једностраног „специјалног односа“ са САД највећа добробит за Британију. И док се политичка елита на смрт плаши могућности да амерички савезник постане незадовољан сарадњом Лондона, све је већа и бојазан да британски народ неће више толерисати бескрајно америчко ратовање у које је, током протеклих петнаест година, била увучена и Британија. Зато не чуди што влада у Лондону ограничава право демонстрирања пред базама као што је Менвит хил, која је кључна за америчке програме ракетне одбране и напада беспилотним летелицама, и што је британска јавност, попут саме америчке јавности и јавности у осталим НАТО чланицама, све оштрије против западног војног интервенционизма.

Од како је Хладни рат уступио место рату против тероризма, само су се низали агресивни ратови у којима је Британија следила САД – од Косова, преко Авганистана и Ирака до Либије – и сваки је имао катастрофалне резултате. Војне операције праћење су кампањама киднаповања, мучења и убилачких напада беспилотним летелицама. НАТО се трансформисао из „одбрамбеног савеза“ у колонијалну експедициону армију што ратује под плаштом хуманитарне бриге.

 

Амерички војни архипелаг Наравно, далеко од тога да је Британија јединствен случај. Напротив, САД су направиле читав архипелаг војних база широм света. Изненађујуће је, међутим, што нико не зна тачан број америчких војних база у свету, чак се не зна тачно у колико држава САД имају војно присуство. Ни Пентагон, ни амерички председник, ни експерти. Истраживачки новинар Ник Тарс покушао је да дође до одговора на ово питање консултујући званичне изворе и интервјуишући војне званичнике. Своје истраживање описао је као проживљавање романа „Процес“ Франца Кафке, јер се бројке разликују од канцеларије до канцеларије и од извештаја до извештаја. Засноване су на различитим критеријумима у зависности од тога ко пребројава. Поред очите конфузије што у вези с овим влада у америчким војним структурама, Тарс је дошао до закључка да се одређени подаци намерно скривају. И то врло невешто. Он указује да у Пентагоновом извештају о структури војних инсталација из 2010, који има 206 страница, нема ни помена о базама у Авганистану, иако се зна да их у тој земљи има више од 400. У извештајима се не помињу ни многе друге базе, попут Бондстила на Косову, база у Ираку, Киргистану или Катару. Према овом извештају, САД имају 662 војне базе у 38 земаља. Председнички кандидат на претходним изборима у САД, Рон Пол, изнео је, међутим, у септембру 2011. податак да САД имају око 900 војних база и да су „војно присутне“ у чак 130 држава.

Најозбиљније истраживање о овом питању спровео је 2007. канадски професор Џулс Дафур дошавши до закључка да САД у свету контролишу између 700 и 800 војних база у 63 државе, од чега су од терористичких напада 11. септембра 2001. нове базе изграђене у седам држава и у њима се налази више од 325.000 америчких војника. Ове базе заузимају око 270.000 хектара и вреде око 130 милијарди долара.

Понекад и саме земље скривају чињеницу о постојању америчких војних база на својој територији из страха да би такво признање могло привући гнев јавности или осуду других држава. Примера ради, САД су у Јордану разместиле пет хиљада војника у базе на границама са Ираком и Сиријом, али Аман наставља да истиче да нема никакве специјалне споразуме са САД, да нема никаквих база, нити америчког војног присуства. Слично је било и са Саудијском Арабијом, из које су 2003. америчке снаге повучене, али је Вашингтон стално негирао било какво раније војно присуство у тој земљи, упркос томе што се на аеродрому у Џеди налазила флота огромних и лако уочљивих бомбардера Б52.

Ако се погледа шира слика, тачне бројке и нису толико битне. Свеједно да ли САД имају 600, 800 или 1.000 база широм света, оно што се не може порећи је да Вашингтон располаже војном мрежом која је толико велика и толико прикривена да нико, па чак ни Пентагон, не зна њену стварну величину и обим. Оно што је, међутим, свакоме јасно јесте да је једини циљ и интерес САД војна и економска доминација читавим светом.

Империјалистичка стратегија кроз векове

Занимљив је податак да САД тренутно у свету имају 38 великих и средњих војних база (углавном ваздушних и поморских) скоро исто као и Британија, која је у свом империјалном зениту 1898. имала 36 поморских база и гарнизона. Римско царство је на свом врхунцу 117. године имало 37 великих гарнизона одакле је контролисало територију од Британије до Египта и од Шпаније до Јерменије. Изгледа да је за империјалисте који желе да контролишу свет оптималан број великих утврђења између 35 и 40.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Sta ako, …?
    Velika Mama,
    – je porod(b)ila mnogo dece, sirom sveta,
    – cerka i ucenica, Velike Rimske,
    – uvredjena “revolucijom”, jedva rodjenog ceda, zapadno od
    zapadne obale Atlantika,
    – nije se odrekla “nevaljalca”, a sacekala da poraste za uvodjenje
    u drustvo,
    – organizovala veliku klanicu-kadetski i dobrotvorni bal, da
    svoje cedo pokaze svetu,
    – resila da se povuce u neosvojivu tvrdjavu, svog vec odraslog
    ceda, a njemu organizovala, novi, dobrotvorniji (ah sistnica, i
    krvaviji) bal, tek da se dete poigra,
    – cedu maminom, prepustila i svoju staru kucu, celu Jevropu i
    kuglu, za loptanje (mali je, znate, izrastao, malo hiper-
    aktivan, pa nek sutira i prazni se),
    – vodice o cedu racuna, treba ga upucivati, kontrolisati, …
    – zna majka, da se cedo, ponekad, ne da, al’ “jedna je, majka”,
    – zna, da bas nije ljubljena, stara je, zna, ali da je tu cedo ,
    – pusta sefa posluge stare kuce, da se buni (nije to lose, ..),
    – nije bas, .., kako mislite.
    Zar niste videli da je majka, cedu maminom, kupila (i jos ih
    kompletira) nove olovne vojnike, nove uniforme, oruzja, …?
    Kako je samo lep naziv-NATO, ta igracka dobila?
    Sto da joj dete ne vole?
    – nije luda. Naucila je, bolje od mame svoje, pokoj joj njenoj
    rimskoj, napacenoj, dusi!
    A, da li je bila, ta, “Rimska imperija”?
    Pa, zar nisu pisali (“istoricar”, ne bilo ko) o
    propasti Britanske Imperije?
    C, c, c,…
    Srboljub Savic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *