Užice ukleti grad

Piše Svetislav Tijanić

Kako je nekadašnji politički i ekonomski centar zapadne Srbije od moderne varoši postao ukleti grad i da li je to zasluga „ljudskog faktora“

Grad Užice, politički i ekonomski centar zapadne Srbije, sredina u kojoj su životni oslonac i usputnu stanicu prema Beogradu tražili, i našli, i brojni došljaci, stručnjaci svih profila iz susedne Crne Gore i Bosne i Hercegovine, decenijama je predstavljao  šansu za mnoge mlade i školovane kadrove iz čitavog Zlatiborskog okruga, Raškog okruga i susednih krajeva. Iz predratne kasabe, u drugoj polovini prošlog veka Užice je izraslo u moderan grad mladosti, sa šest srednjih i isto toliko osnovnih škola i dve visokoškolske državne ustanove, sa prestižnim kulturnim institucijama i brojnim sportistima, svetskim, evropskim i domaćim šampionima i, što je bilo najvažnije, sa privrednim gigantima koji su ostvarivali rekordni izvoz u odnosu na gradove slične veličine (60.000 stanovnika) i u kojima je radila čak jedna trećina žitelja sa statusom dobro plaćenih industrijskih radnika.

 

ŠTA SE TO ZAPRAVO DOGODILO? Tada, pogotovu s početka sedamdesetih pa sve do kraja devedesetih, Užice je važilo i za najčistiji grad u Srbiji. Čistoća gradskih ulica „merila“ se svake večeri na gradskom korzou, po jedva vidljivom sloju prašine na kožnim cipelama Balše Govedarice, tadašnjeg predsednika opštine koji je domaćinskim odnosom i ponašanjem davao ton borbi za čisto i moderno Užice. Izgradnjom sistema vodosnabdevanja sa akumulacijom „Vrutci“, na planinskoj reci Đetinji dvadesetak kilometara uzvodno od grada, u koji je uloženo oko 70 miliona dolara i za čiju izgradnju najveće zasluge nosi sada pokojni predsednik opštine Petar Antonijević, Užice je dobilo i najčistiju vodu za piće u Srbiji.

Jedino je, tada, građanima smetalo što je voda stizala na česme kroz azbestne cevi, za koje se govorkalo da su kancerogene. Mira Stojić, penzionisana načelnica Opštinske službe za urbanizam i komunalne poslove, kaže da je lično potpisala odluku da se čuvaru na akumulaciji „Vrutci“ kupi čamac sa dva vesla za kontrolu jezera. Voda i akumulacija su redovno kontrolisane, brinulo se i o vodotocima koji se ulivaju u reku Đetinju i pravili planovi da se ta voda dovede i u seoska naselja u opštini Užice i u rubne delove opštine Čajetina.

Sve je u to vreme dobro funkcionisalo, ali je sve to i „uspavalo“ one koji su u poslednjoj deceniji dobijali befel od birača da rukovode gradom.

Početkom novog milenijuma, naime, zahvaljujući pre svega ljudskom faktoru, to lepo, moderno i čisto Užice se, veoma brzo, sasvim urušilo i postalo, može se slobodno reći, ukleti grad. U nedostatku kvalitetnih sopstvenih kadrova u Republici, koji bi se borili za svoj grad onoliko koliko to i drugi čine, Užicu su u ranoj fazi „demokratskih promena“ oduzete sve ingerencije nad javnim državnim preduzećima i preseljene u susedstvo – Čačak, Kraljevo, Kragujevac… Neko će zaključiti da je gornja ocena o „ukletom gradu“ preteška, ali je jedno sasvim sigurno: prave posledice takvog stanja videće se tek za deceniju ili dve, ako Užice, u kojem se broj žitelja naglo smanjuje, tada i bude egzistiralo kao grad. Šta se to, reklo bi se – nenadano, dogodilo sa političkim i ekonomskim centrom zapadne Srbije? Valja početi redom.

[restrictedarea]

KAO U NEUPEŠNO ORGANIZOVANOJ DEČJOJ IGRI Najmanje voljom zaposlenih, većina užičkih preduzeća je brzopotezno zatvorena a broj industrijskih radnika desetkovan, kako je, uostalom, bilo i u drugim industrijskim centrima širom Srbije. Ali, za Užičane je to bio posebno opasan udarac. Da su užički industrijski radnici zaista bili radnička elita Srbije, govori podatak da i danas pobeđuju na takmičenjima u proizvodnom radu. Istovremeno, za mlade, školovane ljude, pogotovu one koji su želeli da se vrate u roditeljske domove, u struci nije bilo i nema posla, a i tamo gde ga ima „na kašičicu“ ili ga podele deca podobnih ili ga otmu oni sa diplomama raznih, sumnjivih, privatnih fakulteta, obojenih usput političkim bojama, koje danas imaju „veću vrednost“ od diploma stečenih na srpskim državnim fakultetima. Zbog toga se danas u grad vrati tek pet odsto diplomaca sa državnih fakulteta. Užice nije veliko, ljudi se međusobno poznaju, pa je svako u prilici da u slučajnom kontaktu iznese neko svoje, rođakovo ili komšijino neprijatno iskustvo na tu temu.

Na primer, kako je vozač jedne užičke firme „brzo i preko reda“ stigao do diplome privatnog univerziteta, a onda se s njom izborio za visoku političku funkciju, ili kako je to pošlo za rukom jednom užičkom portiru. Primera je napretek. Toliko da propisno školovani mladi ljudi bespomoćno šire ruke i tužnom pošalicom svemu pridodaju dozu – erskog humora. Ona, kao verovatno i diljem Srbije, glasi:

–  Koliko ti je ostalo do kraja studija?

–  Još dve rate!

Sve je, dakle, krenulo naopačke kada su se, od starta „demokratskih promena“, rukovodeća mesta našla na političkoj tacni, služeći za zadovoljavanje nerealnih ambicija pojedinaca i plaćanje stranačkog učinka u borbi za „demokratiju“. Jasno, javna komunalna preduzeća, uvek zaštićena opštinskim budžetom, bila su prva na udaru. Stručnjaci su ustupili fotelje nestručnima i povukli se u duboku ilegalu, a tihi i vredni onim bahatima. Naravno, ne samo iz tih razloga, ali u takvoj situaciji i u takvom Užicu, kao da je ukleto, baš kao na traci, u nekoliko poslednjih godina počele su da se ređaju nevolje i nesreće za koje, začudo, iako su isključivo posledice nemara, niko i nikada nije bio kriv! Niti je odgovarao. Prvo je Užice, 3. septembra 2009. godine, zadesila teška nesreća u Namenskoj industriji, kada je smrtno stradalo sedam osoba (šest mladih žena i jedan muškarac) pa onda, pre četiri godine, razorna poplava sa ogromnom materijalnom štetom, koju je takođe „režirao“ famozni ljudski faktor jer je neko zaboravio, ili prevideo, da ispred ogromnog povodnja na reci Đetinji otvori ustave na akumulaciji gradske plaže. Tadašnja vlast, predvođena kadrovima DS-a, kao u neuspešno organizovanoj dečjoj igri, prvo za poplavu okrivi „Srbijavode“, jer ih navodno nisu obavestili da su vodotoci uzvodno od Užica nadošli, a onda i službenika ustanove kojoj je gradska plaža data na gazdovanje, što se ipak nekako izvukao bez posledica. Tokom protekle godine u užičkoj bolnici se pojavila i smrtonosna bakterija klostridija, koja je bila kobna za jedan broj starijih pacijenata. I u svim ovim slučajevima nikome nije falila ni dlaka s glave.

 

MRLJA VELIČINE 3–5 HEKTARA Pokazao se uzaludnim istina blagi apel Lazara Jovanovića, glavnog projektanta brane i akumulacije „Vrutci“, upućen sa svečanosti u Narodnom pozorištu u oktobru 2010. a povodom obeležavanja četvrt veka puštanja u rad sistema vodosnabdevanja Užica, da se poštuju postojeća dokumenta o sanitarnoj i drugoj zaštiti akumulacije koja je uradio Institut za javno zdravlje „Batut“. Očito, niko ga nije slušao, pa će druga polovina decembra 2013. biti crnim slovima upisana u istoriji Užica. Dok su se građani gušili u smogu, očekujući da vlast nešto preduzme (od oko 8.000 predviđenih priključaka, zbog cene gasa i cene samog priključka, samo 200 domaćinstava koristi taj energent) recimo proglasi vanredno stanje i zabrani saobraćaj automobilima gradskim jezgrom u večernjim satima, jer je zagađenost vazduha zvanično bila skoro četiri puta iznad dozvoljene (a nezvanično čak desetak puta!) saznalo se da je zagađena i voda sa gradskog vodovoda. A čitave jeseni, umesto da se rešavaju problemi koji imaju direktne veze sa zdravljem građana, i vlast i građani u Užicu bavili su se prežvakanom temom treba li, ili ne, vratiti Titov spomenik na Gradski trg!

Problemi sa vodosnabdevanjem oko 60.000 građana predstavljaju, dakle, samo vrh ledenog brega koji je, kao žestoka opomena, iznenada izronio iz decembarske smogom okovane užičke kotline. Neverovatno je šta je sve tih dana isplivalo na površinu. U razložnom revoltu, jedna Užičanka je javno postavila pitanje: „Gde su muževi, očevi, dedovi? Ima li u Užicu muške glave da udari šakom o sto?“

Užice ima dve lokalne televizije i nekoliko radio-stanica. Ali, u nemuštim i kontroverznim saopštenjima o stanju vodosnabdevanja nije se moglo zaključiti, makar ne pouzdano, za šta se zagađena voda sme, a za šta ne sme koristiti. To je i do današnjeg dana ostala nepoznanica. U subotu, 14. decembra, primećena je mrlja na površini akumulacije „Vrutci“, veličine 3–5 hektara (!) i saopšteno je „da se radi o materiji organskog porekla, da nema opasnih materija koje mogu ugroziti kvalitet vode i da snabdevanje stanovništva kvalitetnom vodom za piće nije ugroženo“. Ista ocena stigla je i nakon dva dana, da bi 26. decembra usledilo saopštenje da je voda zagađena algama i da nije za piće.

Nekako istovremeno počeo je javni obračun vlasti i opozicije. Bilo bi zaista i predugačko, i smešno, kada bi se date izjave i saopštenja o stanju sa vodom u Užicu poređali hronološkim redom i kada bi isto postupili sa ratom na relaciji pozicija – opozicija. Ono što je posebno zasmetalo jeste sraman podatak da je neko „podelio“ Užičane na građane prvog i drugog reda. Oni bliski vlasti, ili bliski nadležnim pojedincima iz nekih zdravstvenih i inspekcijskih struktura, bar dve sedmice pre nego što je zabranjena upotreba vode, i javnost obaveštena o tome, znali su da voda nije ispravna! Toliko dugo se, znači, krila ova kataklizma, i to sve nauštrb zdravlja dece i odraslih.

JEZERO NAPADNUTO DIVLJOM GRADNJOM A onda, videvši, po običaju, šansu da i u tome ućare, pojedini trgovci u Užicu volšebno su povećali cene flaširane vode. Bilo je i tuča u marketima. Među političarima ih nije bilo, ali je i u toj po Užice najtežoj situaciji nastavljen rat saopštenjima i delovalo je pomalo komično kada bivši čelnici Užica, iz redova DS-a, čiji su kadrovi „gazdovali“ i JKP „Vodovod“, u njima dostupnim lokalnim medijima kritikuju sadašnje rukovodstvo Užica zbog problema sa vodosnabdevanjem. Kao da je čitav problem od juče. I kao da građani imaju baš toliko kratko pamćenje. I da su baš toliko naivni. Nebriga o akumulaciji „Vrutci“ koja je, navodno, trebalo da reši pitanje vodosnabdevanja Užica u narednih pola veka, ne traje od 14. decembra prošle godine, već deceniju, i duže. Jezero je „napadnuto“ divljom gradnjom i poljskim klozetima, zatrpano otpadom raznih vrsta, po njemu se voze motorni čamci, pliva i jedri, a sve je „začinilo“ izlovljavanje amura i tolstolobika, riba „čistača“, i to zbog famoznog tendera na kojem su, možete zamisliti, Čačani dobili pravo da gazduju užičkim jezerom (?! – iako Užice ima snažno i dobro organizovano ribarsko udruženje). Amur i tolstolobik su izlovljeni do poslednjeg komada i, transparentno, prodavani na čačanskoj pijaci sa jasnom naznakom: riba iz jezera Vrutci, najčistijeg u Srbiji.

Prethodna, ali i sadašnja užička vlast, umesto rigorozne kontrole svojih kadrova u JKP „Vodovod“, a time i kontrole čitavog sistema vodosnabdevanja, spavala je na lovorikama nekoliko decenija stare floskule da „Užičani piju najčistiju vodu u Srbiji“.

Umesto toga, da se vratimo donekle unazad, najvažnije je bilo, zarad političkih poena i dobrog marketinga, napraviti novi gradski stadion, pa mu u ekonomskoj krizi i teškoj besparici još dodati i reflektore za noćne utakmice, zatim sagraditi bazen koji je u proteklih godinu dana duplo duže bio zatvoren nego otvoren i gde će moći, kao i dosad, da se kupaju samo one ne baš brojne imućnije užičke porodice i pojedinci (i mali broj dece običnih ljudi učlanjene u plivačke klubove). I započeti, pa započeto ostaviti da propada, sportsku dvoranu u naselju Krčagovo. I svake godine izdvajati velika sredstva za klizalište na Gradskom trgu, gde opet deca čiji roditelji ne rade ne mogu da se klizaju. Dobro je, naravno, da grad sve to ima, užički fudbaleri i košarkaši su superligaši, ali zar nije bilo bolje izboriti se za bar 300 novih radnih mesta, jer bi to značilo i dovoljno hleba za isto toliko porodica.

Vanredna situacija u Užicu proglašena je 6. januara. Ostalo je sve poznato. Stvar je u svoje ruke preuzela republička vlast i najavila da će alternativni cevovod za snabdevanje Užica vodom biti postavljen do 25. januara, do  kada bi, valjda, trebalo da se očisti oko 300 kilometara gradske vodovodne mreže u Užicu.  Hemijski i bakteriološki ispravna voda uzeta je sa vodozahvata „Sušička vrela“, između sela Mačkat i Tripkova, koji pripada opštini Čajetina, i gde su već bili započeti radovi da se ona odvede na Zlatibor i u susedna sela Tripkova i Šljivovica. Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, nije propustio priliku da „udari ćušku“ Užičanima, jer su dugo i uporno odbijali da zajedno koriste vodozahvat „Sušička vrela“. Stamatović je član DSS-a i, valjda, za Užičane „nije bio pogodan za saradnju“. Sve dok ih muka, i republička vlast, nisu naterali!

O odgovornosti za sve što se događalo i dogodilo u Užicu niko za sada ne govori. Hoće li je biti bar u ovom najnovijem slučaju, ostaje da se vidi.

[/restrictedarea]