Ужице уклети град

Пише Светислав Тијанић

Како је некадашњи политички и економски центар западне Србије од модерне вароши постао уклети град и да ли је то заслуга „људског фактора“

Град Ужице, политички и економски центар западне Србије, средина у којој су животни ослонац и успутну станицу према Београду тражили, и нашли, и бројни дошљаци, стручњаци свих профила из суседне Црне Горе и Босне и Херцеговине, деценијама је представљао  шансу за многе младе и школоване кадрове из читавог Златиборског округа, Рашког округа и суседних крајева. Из предратне касабе, у другој половини прошлог века Ужице је израсло у модеран град младости, са шест средњих и исто толико основних школа и две високошколске државне установе, са престижним културним институцијама и бројним спортистима, светским, европским и домаћим шампионима и, што је било најважније, са привредним гигантима који су остваривали рекордни извоз у односу на градове сличне величине (60.000 становника) и у којима је радила чак једна трећина житеља са статусом добро плаћених индустријских радника.

 

ШТА СЕ ТО ЗАПРАВО ДОГОДИЛО? Тада, поготову с почетка седамдесетих па све до краја деведесетих, Ужице је важило и за најчистији град у Србији. Чистоћа градских улица „мерила“ се сваке вечери на градском корзоу, по једва видљивом слоју прашине на кожним ципелама Балше Говедарице, тадашњег председника општине који је домаћинским односом и понашањем давао тон борби за чисто и модерно Ужице. Изградњом система водоснабдевања са акумулацијом „Врутци“, на планинској реци Ђетињи двадесетак километара узводно од града, у који је уложено око 70 милиона долара и за чију изградњу највеће заслуге носи сада покојни председник општине Петар Антонијевић, Ужице је добило и најчистију воду за пиће у Србији.

Једино је, тада, грађанима сметало што је вода стизала на чесме кроз азбестне цеви, за које се говоркало да су канцерогене. Мира Стојић, пензионисана начелница Општинске службе за урбанизам и комуналне послове, каже да је лично потписала одлуку да се чувару на акумулацији „Врутци“ купи чамац са два весла за контролу језера. Вода и акумулација су редовно контролисане, бринуло се и о водотоцима који се уливају у реку Ђетињу и правили планови да се та вода доведе и у сеоска насеља у општини Ужице и у рубне делове општине Чајетина.

Све је у то време добро функционисало, али је све то и „успавало“ оне који су у последњој деценији добијали бефел од бирача да руководе градом.

Почетком новог миленијума, наиме, захваљујући пре свега људском фактору, то лепо, модерно и чисто Ужице се, веома брзо, сасвим урушило и постало, може се слободно рећи, уклети град. У недостатку квалитетних сопствених кадрова у Републици, који би се борили за свој град онолико колико то и други чине, Ужицу су у раној фази „демократских промена“ одузете све ингеренције над јавним државним предузећима и пресељене у суседство – Чачак, Краљево, Крагујевац… Неко ће закључити да је горња оцена о „уклетом граду“ претешка, али је једно сасвим сигурно: праве последице таквог стања видеће се тек за деценију или две, ако Ужице, у којем се број житеља нагло смањује, тада и буде егзистирало као град. Шта се то, рекло би се – ненадано, догодило са политичким и економским центром западне Србије? Ваља почети редом.

[restrictedarea]

КАО У НЕУПЕШНО ОРГАНИЗОВАНОЈ ДЕЧЈОЈ ИГРИ Најмање вољом запослених, већина ужичких предузећа је брзопотезно затворена а број индустријских радника десеткован, како је, уосталом, било и у другим индустријским центрима широм Србије. Али, за Ужичане је то био посебно опасан ударац. Да су ужички индустријски радници заиста били радничка елита Србије, говори податак да и данас побеђују на такмичењима у производном раду. Истовремено, за младе, школоване људе, поготову оне који су желели да се врате у родитељске домове, у струци није било и нема посла, а и тамо где га има „на кашичицу“ или га поделе деца подобних или га отму они са дипломама разних, сумњивих, приватних факултета, обојених успут политичким бојама, које данас имају „већу вредност“ од диплома стечених на српским државним факултетима. Због тога се данас у град врати тек пет одсто дипломаца са државних факултета. Ужице није велико, људи се међусобно познају, па је свако у прилици да у случајном контакту изнесе неко своје, рођаково или комшијино непријатно искуство на ту тему.

На пример, како је возач једне ужичке фирме „брзо и преко реда“ стигао до дипломе приватног универзитета, а онда се с њом изборио за високу политичку функцију, или како је то пошло за руком једном ужичком портиру. Примера је напретек. Толико да прописно школовани млади људи беспомоћно шире руке и тужном пошалицом свему придодају дозу – ерског хумора. Она, као вероватно и диљем Србије, гласи:

–  Колико ти је остало до краја студија?

–  Још две рате!

Све је, дакле, кренуло наопачке када су се, од старта „демократских промена“, руководећа места нашла на политичкој тацни, служећи за задовољавање нереалних амбиција појединаца и плаћање страначког учинка у борби за „демократију“. Јасно, јавна комунална предузећа, увек заштићена општинским буџетом, била су прва на удару. Стручњаци су уступили фотеље нестручнима и повукли се у дубоку илегалу, а тихи и вредни оним бахатима. Наравно, не само из тих разлога, али у таквој ситуацији и у таквом Ужицу, као да је уклето, баш као на траци, у неколико последњих година почеле су да се ређају невоље и несреће за које, зачудо, иако су искључиво последице немара, нико и никада није био крив! Нити је одговарао. Прво је Ужице, 3. септембра 2009. године, задесила тешка несрећа у Наменској индустрији, када је смртно страдало седам особа (шест младих жена и један мушкарац) па онда, пре четири године, разорна поплава са огромном материјалном штетом, коју је такође „режирао“ фамозни људски фактор јер је неко заборавио, или превидео, да испред огромног поводња на реци Ђетињи отвори уставе на акумулацији градске плаже. Тадашња власт, предвођена кадровима ДС-а, као у неуспешно организованој дечјој игри, прво за поплаву окриви „Србијаводе“, јер их наводно нису обавестили да су водотоци узводно од Ужица надошли, а онда и службеника установе којој је градска плажа дата на газдовање, што се ипак некако извукао без последица. Током протекле године у ужичкој болници се појавила и смртоносна бактерија клостридија, која је била кобна за један број старијих пацијената. И у свим овим случајевима никоме није фалила ни длака с главе.

 

МРЉА ВЕЛИЧИНЕ 3–5 ХЕКТАРА Показао се узалудним истина благи апел Лазара Јовановића, главног пројектанта бране и акумулације „Врутци“, упућен са свечаности у Народном позоришту у октобру 2010. а поводом обележавања четврт века пуштања у рад система водоснабдевања Ужица, да се поштују постојећа документа о санитарној и другој заштити акумулације која је урадио Институт за јавно здравље „Батут“. Очито, нико га није слушао, па ће друга половина децембра 2013. бити црним словима уписана у историји Ужица. Док су се грађани гушили у смогу, очекујући да власт нешто предузме (од око 8.000 предвиђених прикључака, због цене гаса и цене самог прикључка, само 200 домаћинстава користи тај енергент) рецимо прогласи ванредно стање и забрани саобраћај аутомобилима градским језгром у вечерњим сатима, јер је загађеност ваздуха званично била скоро четири пута изнад дозвољене (а незванично чак десетак пута!) сазнало се да је загађена и вода са градског водовода. А читаве јесени, уместо да се решавају проблеми који имају директне везе са здрављем грађана, и власт и грађани у Ужицу бавили су се прежваканом темом треба ли, или не, вратити Титов споменик на Градски трг!

Проблеми са водоснабдевањем око 60.000 грађана представљају, дакле, само врх леденог брега који је, као жестока опомена, изненада изронио из децембарске смогом оковане ужичке котлине. Невероватно је шта је све тих дана испливало на површину. У разложном револту, једна Ужичанка је јавно поставила питање: „Где су мужеви, очеви, дедови? Има ли у Ужицу мушке главе да удари шаком о сто?“

Ужице има две локалне телевизије и неколико радио-станица. Али, у немуштим и контроверзним саопштењима о стању водоснабдевања није се могло закључити, макар не поуздано, за шта се загађена вода сме, а за шта не сме користити. То је и до данашњег дана остала непознаница. У суботу, 14. децембра, примећена је мрља на површини акумулације „Врутци“, величине 3–5 хектара (!) и саопштено је „да се ради о материји органског порекла, да нема опасних материја које могу угрозити квалитет воде и да снабдевање становништва квалитетном водом за пиће није угрожено“. Иста оцена стигла је и након два дана, да би 26. децембра уследило саопштење да је вода загађена алгама и да није за пиће.

Некако истовремено почео је јавни обрачун власти и опозиције. Било би заиста и предугачко, и смешно, када би се дате изјаве и саопштења о стању са водом у Ужицу поређали хронолошким редом и када би исто поступили са ратом на релацији позиција – опозиција. Оно што је посебно засметало јесте сраман податак да је неко „поделио“ Ужичане на грађане првог и другог реда. Они блиски власти, или блиски надлежним појединцима из неких здравствених и инспекцијских структура, бар две седмице пре него што је забрањена употреба воде, и јавност обавештена о томе, знали су да вода није исправна! Толико дуго се, значи, крила ова катаклизма, и то све науштрб здравља деце и одраслих.

ЈЕЗЕРО НАПАДНУТО ДИВЉОМ ГРАДЊОМ А онда, видевши, по обичају, шансу да и у томе ућаре, поједини трговци у Ужицу волшебно су повећали цене флаширане воде. Било је и туча у маркетима. Међу политичарима их није било, али је и у тој по Ужице најтежој ситуацији настављен рат саопштењима и деловало је помало комично када бивши челници Ужица, из редова ДС-а, чији су кадрови „газдовали“ и ЈКП „Водовод“, у њима доступним локалним медијима критикују садашње руководство Ужица због проблема са водоснабдевањем. Као да је читав проблем од јуче. И као да грађани имају баш толико кратко памћење. И да су баш толико наивни. Небрига о акумулацији „Врутци“ која је, наводно, требало да реши питање водоснабдевања Ужица у наредних пола века, не траје од 14. децембра прошле године, већ деценију, и дуже. Језеро је „нападнуто“ дивљом градњом и пољским клозетима, затрпано отпадом разних врста, по њему се возе моторни чамци, плива и једри, а све је „зачинило“ изловљавање амура и толстолобика, риба „чистача“, и то због фамозног тендера на којем су, можете замислити, Чачани добили право да газдују ужичким језером (?! – иако Ужице има снажно и добро организовано рибарско удружење). Амур и толстолобик су изловљени до последњег комада и, транспарентно, продавани на чачанској пијаци са јасном назнаком: риба из језера Врутци, најчистијег у Србији.

Претходна, али и садашња ужичка власт, уместо ригорозне контроле својих кадрова у ЈКП „Водовод“, а тиме и контроле читавог система водоснабдевања, спавала је на ловорикама неколико деценија старе флоскуле да „Ужичани пију најчистију воду у Србији“.

Уместо тога, да се вратимо донекле уназад, најважније је било, зарад политичких поена и доброг маркетинга, направити нови градски стадион, па му у економској кризи и тешкој беспарици још додати и рефлекторе за ноћне утакмице, затим саградити базен који је у протеклих годину дана дупло дуже био затворен него отворен и где ће моћи, као и досад, да се купају само оне не баш бројне имућније ужичке породице и појединци (и мали број деце обичних људи учлањене у пливачке клубове). И започети, па започето оставити да пропада, спортску дворану у насељу Крчагово. И сваке године издвајати велика средства за клизалиште на Градском тргу, где опет деца чији родитељи не раде не могу да се клизају. Добро је, наравно, да град све то има, ужички фудбалери и кошаркаши су суперлигаши, али зар није било боље изборити се за бар 300 нових радних места, јер би то значило и довољно хлеба за исто толико породица.

Ванредна ситуација у Ужицу проглашена је 6. јануара. Остало је све познато. Ствар је у своје руке преузела републичка власт и најавила да ће алтернативни цевовод за снабдевање Ужица водом бити постављен до 25. јануара, до  када би, ваљда, требало да се очисти око 300 километара градске водоводне мреже у Ужицу.  Хемијски и бактериолошки исправна вода узета је са водозахвата „Сушичка врела“, између села Мачкат и Трипкова, који припада општини Чајетина, и где су већ били започети радови да се она одведе на Златибор и у суседна села Трипкова и Шљивовица. Милан Стаматовић, председник општине Чајетина, није пропустио прилику да „удари ћушку“ Ужичанима, јер су дуго и упорно одбијали да заједно користе водозахват „Сушичка врела“. Стаматовић је члан ДСС-а и, ваљда, за Ужичане „није био погодан за сарадњу“. Све док их мука, и републичка власт, нису натерали!

О одговорности за све што се догађало и догодило у Ужицу нико за сада не говори. Хоће ли је бити бар у овом најновијем случају, остаје да се види.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *