Kšištof Varga /pisac/ – Ovo su jalova vremena

razgovarala Nataša Anđelković

Poljaci se najbolje osećaju ili pod okupacijom ili pod nekom nedaćom. Onda su najviše Poljaci. Mislim da u stvari ne možemo ni da izađemo na kraj sa slobodom

Kšištof Varga istaknuti je pisac srednje generacije u Poljskoj. Njegov roman „Trunje“, koji je objavila izdavačka kuća „Plato“, kritika je savremenog doba, života bez smisla i bez duha. U „Trunju“ Varga spaja humoristično pripovedanje sa potresnim ishodom junakove sudbine. O ovom i drugim njegovim romanima, te društvenim i kulturnim tokovima u Poljskoj, Varga koji je nedavno boravio u Beogradu, govori za „Pečat“.

Junak vašeg romana „Trunje“ je neka vrsta modernog mizantropa. Da li je on simbol današnjeg čoveka, nezadovoljnog svojim svetom?

Ne, on ne može biti simbol jer da je tako, ljudi bi se pokokali. Mizantrop je suviše slaba i suviše elegantna reč. On je sociopata, isfrustriran je i mrzi sve živo. Hteo sam da stvorim čoveka svakodnevice, koji ima prosečna primanja, koji je u svakom pogledu prosečan. On ne podnosi stvarnost jer misli da je sadašnje vreme lišeno duhovnosti. Zato on sluša sakralnu muziku, Baha, Hendla, Hildegardu Bingensku. Ne sluša svetovnu muziku, nego samo duhovnu zato što traži duhovnost. I to je za njega enklava u koju se sklanja, njegovo duhovno pribežište. Ja u stvari ne znam da li on stvarno sluša tu muziku ili je to neka njegova fiks-ideja da će time biti produhovljeniji nego što jeste.

Junak nije zadovoljan ni prošlošću. On je pun negacije prema komunističkoj i socijalističkoj prošlosti Poljske?

Kada bi on samo glorifikovao prošlost, imali bismo postkomunističkog nostalgičara. On mrzi savremenu kulturu. On sebe drži za vrlo kulturnu osobu. On je zapravo u nekoj zamci jer je nemoguće da živiš tako da mrziš sve, a i roditelje ne podnosi zato što smatra da su oni ti koji su mu uništili život.

[restrictedarea]

Da li vam je bila namera da prikažete današnji način života i razmišljanja kroz jedan prosečan lik?

Ne, ja ne želim da dajem gotovu informaciju i posebne zaključke. Da sam to hteo, napisao bih esej ili informativni tekst i dao transparentnu poruku, ali ja to nisam hteo. Ono što mene spaja sa njim je što smatra da su ovo jalova vremena. Mislim da živimo u vreme infantilnosti i da sve nekako podetinjuje. Pitam se da se nije i kultura infantilizovala. Ona je danas spoj šou-biznisa sa infantilnošću.

Da li je komunizam bio neka vrsta ostrva u vašoj istoriji ili se to nadovezuje jedno na drugo?

Posle devedesete kad se promenio sistem, pokazalo se da su Poljaci više narod koji nešto stvara, sitni biznismeni, menadžeri, oni koji hoće da zarađuju. Uvek smo mislili da smo narod nekih neponovljivih ustanika, narod koji se bori i žrtvuje za slobodu. A kada smo dobili slobodno tržište, kapitalizam, kada smo počeli da doživljavamo slobodu, onda se pokazalo da smo sitnošićardžijski narod. Poljaci se najbolje osećaju ili pod okupacijom ili pod nekom nedaćom. Onda su najviše Poljaci. U vremenima ustanaka oni mogu da pokažu da su heroji. Mislim da u stvari ne možemo ni da izađemo na kraj sa slobodom. Možda će tako biti i vama kada uđete u EU.

Da li se Poljaci sada osećaju slobodnima?

Kad si u Poljskoj, stalno slušaš kako te je neko okupirao – ili Berlin ili Moskva ili Brisel i ti nikad nisi slobodan. Mislim da će se to promeniti. Mnogo mladih ljudi puno putuje po svetu i pravi karijeru, u Madridu, Londonu, nebitno, i sve više se odvajaju od tradicije martiologije, od mučeništva i stvara se neka vrsta tehnokratije. Gajim nadu da ti ljudi neće doživljavati okupaciju, nego će promeniti odnos prema tome… Samo što oni neće čitati moje knjige.

Pre ovog romana objavili ste roman „Aleja nezavisnosti“, koji će takođe biti objavljen kod nas. To je ime ulice, ali da li je i simbol poljske (ne)slobode?

To je velika aleja u Varšavi i naslov jeste mala igra, to je simbolično mesto. Dvojica momaka, junaka romana, tu su sazrevali pa se zato to povezuje sa nezavisnošću, njihovom ličnom. Ta knjiga je ponajviše autobiografska, ja sam zaista išao u katoličku gimnaziju u toj ulici i danas živim blizu te ulice. Ali ta dvojica junaka ne žive više tu. Njihove sudbine nisu moja sudbina, ja sam ih izmislio i ubacio u sopstvenu topografiju.

Da li su veze između Poljske i Mađarske bile snažnije u prošlosti ili sada? Kakav je vaš utisak o tome s obzirom da ste pola Mađar pola Poljak?

Odnos Mađarske i Poljske je vrlo specifičan u Evropi. Razume se da ne volimo svoje srodnike, ali kako Mađari i Poljaci nisu nikakvi srodnici, onda mogu da se vole. To potiče iz istorije. Imali su zajedničke dinastičke veze i nisu se nikad borili jedni protiv drugih, čak su zajedno i protiv različitih neprijatelja ratovali. Šezdesetih godina pojavio se naraštaj u Mađarskoj pod nazivom autostoperi. To su bili ljudi koji su odlazili u Poljsku stopom, na džez festivale kojih nije bilo u Mađarskoj i to je za njih bila kulturna sredina. Čitava generacija je toliko bila zainteresovana za poljski film, pa se stvorila armija ljudi koji obožavaju tu kulturu.

Da li se vaše kulture i politike danas prožimaju?

Dok nismo bili u Evropskoj uniji, svako je imao svoje interese, ali sada se ponovo odnosi uspostavljaju na čudan način. Spajaju se poljska desnica i mađarska desnica i međusobno se posećuju. U Budimpešti postoji „navijačka prodavnica“. Navijači huligani su rekli da su ponosni na to što su i otvorena je prodavnica gde se prodaje poljska odeća za huligane – maske, štitnici za zube, fantomke… I još bolje, pojavila se u mađarskom jeziku poljska reč „makljaža“ koja nije postojala jer ni pojam nije postojao, pa su uzeli iz poljskog reč koja označava tuču na brisanom prostoru. Tako da je to način kako poljska kultura ulazi u Mađarsku.

[/restrictedarea] častnый zaйm v moskve sročnozaйm deneg bez pasportahoču vzяtь zaйm