U Ukrajini se lomi sudbina Evrope

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Radikalizacija je jedini način da Ukrajina ponovo postane vazal Zapada i time se konačno zaustavi napredak Rusije, koja bi tako zauvek ostala azijska, a ne evroazijska država

Tri nedelje otkako su ukrajinski predsednik Viktor Janukovič i njegova vlada proglasili privremeni moratorijum na evrointegracije i od početka masovnih protesta opozicije, moguće je podvući preliminarnu crtu i jasnije sagledati suštinu ovog procesa. Ukrajina, posle 22 godine od sticanja formalne nezavisnosti, uopšte nije samostalna država. Ona se zaglavila na raskrsnici između Evrope i Evroazije i njeni lideri nisu sasvim sigurni kojim bi se pravcem zaputili. Mešanje evropskih činovnika u unutrašnja, suverena pitanja, postalo je sasvim uobičajena pojava, na koju vlast gotovo više i ne reaguje. Tako će se budućnost Ukrajine odrediti posle obaranja ruke Moskve i Vašingtona, jer je sve očiglednije da Brisel, zbog koga je navodno čitav problem izbio, u svemu tome igra tek drugorazrednu ulogu…

Obuzdavanje Rusije Ni najveštiji propagandni stručnjaci ne mogu da sakriju činjenicu da Ukrajina, kao neuspela državna tvorevina, predstavlja samo potrošni materijal u geopolitičkom obračunu SAD protiv Rusije. „Evropski put“ Ukrajine jeste recept za prinudnu liberalizaciju njene privrede i uvođenje u vrtlog nestabilnosti, što samo po sebi i jeste cilj zapadnih „prijatelja“. Potpisivanje Sporazuma o asocijaciji proizvešće takve ekonomske i socijalne posledice da će Ukrajina postati žarište večite krize, koja će po prirodi stvari imati tendenciju da se preliva u Rusiju. Tako će, sputana ukrajinskim sanitarnim kordonom, Rusija ostati odsečena od Evrope, čime će biti sprečeno intenziviranje i razvoj strateških ekonomskih odnosa RF i EU. Kako zamišljaju u Vašingtonu, ukrajinska „crna rupa“ će za njih odraditi najvažniji zadatak u obuzdavanju Rusije.

Objektivnom analizom dolazi se do zaključka da evropski sporazum vodi Ukrajinu u stanje permanentnog haosa, nemira i buntova, dok o ekonomskom oporavku nema ni govora. Janukovič i njegova vlada proračunali su da su im neophodne desetine milijardi dolara kako bi sve to preživeli, dok im iz Evrope nude stostruko manju sumu. Kada je vlast u Kijevu skupila hrabrost da takvu „ponudu“ odbije, na ulice su izašle već odavno spremne revolucionarne snage, na čelu sa neofašistima Olega Tjagnjiboka, lidera stranke „Sloboda“, ranije poznate i kao Socijalnacionalistička partija. Kada ovi „slobodari“ sruše u centru Kijeva spomenik Lenjinu i pobodu crno-crveni barjak pod kojim su njihovi dedovi polagali zakletvu vernosti Hitleru – podršku im pružaju i Ketrin Ešton i Džozef Bajden.

 

[restrictedarea]

Da li je to čudno? Nije, ako se zna da ekstremna radikalizacija jeste jedini način da Ukrajina, kao i pre sedam decenija, ponovo postane vazal Zapada, u funkciji protiv Rusije. Jedino takav scenario, veruju stratezi iz Vašingtona, može konačno zaustaviti ekonomski napredak Rusije, i zauvek je gurnuti u Aziju. Jer, bez Ukrajine Rusija postaje azijska, a ne evroazijska država. Tako će svi na Zapadu biti zadovoljni: Evropa dobija tržište od skoro 50 miliona ljudi i ogromne površine plodne crnice, dok Amerika stvara sanitarni kordon uz pomoć kojeg planira Rusiju da baci na kolena. Da je SAD, a ne EU, glavni kolovođa dešavanja u Ukrajini i na ulicama Kijeva, vidi se i iz toga što su upravo američki igrači, poput Poljske ili Litvanije, zaduženi da milom ili silom Janukoviča privedu pred evropski oltar.

Proces koji se trenutno odvija na ukrajinskom mikroplanu, jeste borba na život i smrt zavađenih klanova ukrajinske elite – delova okupljenih oko Janukoviča i onih krugova koji finansiraju opozicione snage i njihove mitinge. Od ishoda ove borbe, odnosno dogovora koji budu postignuti, umnogome zavisiće i sudbina samog Janukoviča. Glavni problem sa kojim se on sada suočava jeste potreba da se iznađe neki konsenzus sa političkim protivnicima. Ka tom rešenju gura ga Zapad, dok je Rusija oprezna, s obzirom na to da je Janukovič već izgubio značajan deo svog rejtinga – pre svega zato jer je u protekle tri godine izneverio većinu predizbornih obećanja. Posebno ono da će ukrajinski brod zaokrenuti ka Istoku. Iz samo njemu znanih razloga, već posle nekoliko meseci na vlasti, Janukovič se od „rusofila“ preobratio u glavnog „evrointegratora“ Ukrajine, širom otvarajući kapije svoje zemlje snagama koje su sada ujedinjene protiv njega.

Našao se u delikatnoj situaciji da mora da pristane na neku vrstu kompromisa sa opozicijom, uključujući i zapadnoukrajinske neofašiste, koji bi najradije Janukoviča javno streljali na Trgu nezavisnosti. Suočio se sa izborom koji mu neće doneti ništa dobro: ako pristane na truli kompromis i popusti pred zahtevima opozicije da se ponovo vrati evropskom kursu, njegova politička karijera je gotovo izvesno završena. Na predstojećim predsedničkim izborima, za nešto više od godinu dana, i Vitalij Kličko i Julija Timošenko imaće veće šanse od njega za pobedu u drugom krugu. Ako se odluči za otpor, može se desiti da nasilje eskalira i da ga razulareni demonstranti bukvalno iznesu iz predsedničke rezidencije. Za sada on balansira između ove dve krajnosti, nudeći čas pregovore, čas aktivirajući specijalnu policiju „Berkut“ da demontira barikade po centru Kijeva i potisne gnevnu masu. Na duži rok takva taktika, sa desetinama hiljada ljudi na ulicama koji ne žele da se raziđu, teško može da opstane.

 

Susret u Sočiju U međuvremenu, Janukovič pokušava da poboljša svoju poziciju i na Istoku i na Zapadu. Evropljani su mu odavno rekli šta od njega očekuju ako želi da se smiluju: samo i jedino vraćanje Ukrajine na integracioni kolosek. Vladimir Putin mu za sada ne isporučuje ultimativne zahteve, ali je jasno da je za Moskvu neprihvatljivo okretanje Ukrajine Zapadu i njeno pretvaranje u sanitarni kordon. Zato je Putin, prema nezvaničnim podacima, prilikom njihovog nedavnog susreta u Sočiju (gde se Janukovič obreo „u prolazu“, na povratku iz Kine) ponudio rešenje u vidu sedam milijardi dolara kredita i sniženja cene gasa, sa 400 na 210 dolara za hiljadu kubnih metara. To, naravno, podrazumeva da Ukrajina neće potpisati sporazum sa EU. Opet prema nezvaničnim saznanjima, Kremlj je spreman i na mnogo izdašniju podršku, u slučaju da Kijev potpiše pristupanje Carinskoj uniji (CU) Rusije, Belorusije i Kazahstana. U tom slučaju, kako se tvrdi, Janukovič bi mogao da računa na 20 milijardi povoljnih kredita, uz cenu gasa na nivou 150-160 dolara.

Međutim, i Putin i Janukovič kategorično su odbacili tvrdnje zapadnih medija da su 6. decembra u Sočiju navodno već potpisali sporazum o pristupanju CU. Pre svega zato što takva vest može da deluje razornije od atomske bombe u centru Kijeva, gde borbene grupe Olega Tjagnjiboka samo čekaju povod da pokrenu totalnu ofanzivu. Sa druge strane, pristupanje CU nije moguće razgovorom sa Putinom u Sočiju, jer tako nešto zahteva komplikovane procedure, u kojima moraju učestvovati i Minsk i Astana. Takođe, sve to moraju zvanično da odobre i ukrajinska vlada i parlament, što u ovom trenutku, iz razumljivih razloga, nije moguće. Zato, ako su se Janukovič i Putin i dogovorili oko nečega u Sočiju, to može da bude samo perspektiva ukrajinskog pristupanja CU, ako se i kada se stanje u ovoj zemlji vrati u legalne tokove. Do tada, Moskva može da ponudi samo manju finansijsku pomoć, koja pre liči na humanitarnu.

I Janukovič i opozicija su prinuđeni na kompromis ukoliko žele da izbegnu ekonomski kolaps i preteći raspad države na proruski i proevropski deo. Međutim, prema svemu viđenom, reklo bi se da lideri opozicije žele potpuno potčinjavanje Ukrajine Zapadu, odnosno upravo stvaranje sanitarnog kordona po zamisli Vašingtona. Kompromis se, stoga, mora tražiti u direktnim razgovorima Rusije, SAD i EU, gde je Moskva već stavila do znanja da neće odustati od Ukrajine. U ovom trenutku ruski adut se zove Janukovič, a i njemu je jasno da na Zapadu više nema šta da traži.

Zato je ovog puta Janukovič mnogo spremniji na saradnju sa Moskvom, ali se postavlja pitanje – da li je već kasno? Mnogi su se prisetili njegovih razgovora sa starcem Zosimom, shiarhimandritom donjeckog Svetouspenskog manastira, kod koga je Janukovič odlazio još kao mlad, i koji ga je 1997. venčao sa suprugom Ljudmilom. Kako je sam Janukovič kasnije ispričao, jula 2002, mesec dana pred smrt, starac Zosima ga je pozvao i saopštio da ga u budućnosti „očekuju strašna iskušenja“. I podučio ga: „Nemoj da odustaneš, nemoj da se plašiš, samo idi napred…“ Sada je Janukovič pred najvećim iskušenjem koje je mogao da zamisli. Ako poklekne, i za njega i za Ukrajinu posledice će biti katastrofalne. Ali ovo nije samo njegova borba, na ukrajinskom tlu sada se rešava i sudbina Rusije, ali i čitave Evrope.

[/restrictedarea]