У Украјини се ломи судбина Европе

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Радикализација је једини начин да Украјина поново постане вазал Запада и тиме се коначно заустави напредак Русије, која би тако заувек остала азијска, а не евроазијска држава

Три недеље откако су украјински председник Виктор Јанукович и његова влада прогласили привремени мораторијум на евроинтеграције и од почетка масовних протеста опозиције, могуће је подвући прелиминарну црту и јасније сагледати суштину овог процеса. Украјина, после 22 године од стицања формалне независности, уопште није самостална држава. Она се заглавила на раскрсници између Европе и Евроазије и њени лидери нису сасвим сигурни којим би се правцем запутили. Mешање европских чиновника у унутрашња, суверена питања, постало је сасвим уобичајена појава, на коју власт готово више и не реагује. Тако ће се будућност Украјине одредити после обарања руке Москве и Вашингтона, јер је све очигледније да Брисел, због кога је наводно читав проблем избио, у свему томе игра тек другоразредну улогу…

Обуздавање Русије Ни највештији пропагандни стручњаци не могу да сакрију чињеницу да Украјина, као неуспела државна творевина, представља само потрошни материјал у геополитичком обрачуну САД против Русије. „Европски пут“ Украјине јесте рецепт за принудну либерализацију њене привреде и увођење у вртлог нестабилности, што само по себи и јесте циљ западних „пријатеља“. Потписивање Споразума о асоцијацији произвешће такве економске и социјалне последице да ће Украјина постати жариште вечите кризе, која ће по природи ствари имати тенденцију да се прелива у Русију. Тако ће, спутана украјинским санитарним кордоном, Русија остати одсечена од Европе, чиме ће бити спречено интензивирање и развој стратешких економских односа РФ и ЕУ. Како замишљају у Вашингтону, украјинска „црна рупа“ ће за њих одрадити најважнији задатак у обуздавању Русије.

Објективном анализом долази се до закључка да европски споразум води Украјину у стање перманентног хаоса, немира и бунтова, док о економском опоравку нема ни говора. Јанукович и његова влада прорачунали су да су им неопходне десетине милијарди долара како би све то преживели, док им из Европе нуде стоструко мању суму. Када је власт у Кијеву скупила храброст да такву „понуду“ одбије, на улице су изашле већ одавно спремне револуционарне снаге, на челу са неофашистима Олега Тјагњибока, лидера странке „Слобода“, раније познате и као Социјалнационалистичка партија. Када ови „слободари“ сруше у центру Кијева споменик Лењину и пободу црно-црвени барјак под којим су њихови дедови полагали заклетву верности Хитлеру – подршку им пружају и Кетрин Ештон и Џозеф Бајден.

 

[restrictedarea]

Да ли је то чудно? Није, ако се зна да екстремна радикализација јесте једини начин да Украјина, као и пре седам деценија, поново постане вазал Запада, у функцији против Русије. Једино такав сценарио, верују стратези из Вашингтона, може коначно зауставити економски напредак Русије, и заувек је гурнути у Азију. Јер, без Украјине Русија постаје азијска, а не евроазијска држава. Тако ће сви на Западу бити задовољни: Европа добија тржиште од скоро 50 милиона људи и огромне површине плодне црнице, док Америка ствара санитарни кордон уз помоћ којег планира Русију да баци на колена. Да је САД, а не ЕУ, главни коловођа дешавања у Украјини и на улицама Кијева, види се и из тога што су управо амерички играчи, попут Пољске или Литваније, задужени да милом или силом Јануковича приведу пред европски олтар.

Процес који се тренутно одвија на украјинском микроплану, јесте борба на живот и смрт завађених кланова украјинске елите – делова окупљених око Јануковича и оних кругова који финансирају опозиционе снаге и њихове митинге. Од исхода ове борбе, односно договора који буду постигнути, умногоме зависиће и судбина самог Јануковича. Главни проблем са којим се он сада суочава јесте потреба да се изнађе неки консензус са политичким противницима. Ка том решењу гура га Запад, док је Русија опрезна, с обзиром на то да је Јанукович већ изгубио значајан део свог рејтинга – пре свега зато јер је у протекле три године изневерио већину предизборних обећања. Посебно оно да ће украјински брод заокренути ка Истоку. Из само њему знаних разлога, већ после неколико месеци на власти, Јанукович се од „русофила“ преобратио у главног „евроинтегратора“ Украјине, широм отварајући капије своје земље снагама које су сада уједињене против њега.

Нашао се у деликатној ситуацији да мора да пристане на неку врсту компромиса са опозицијом, укључујући и западноукрајинске неофашисте, који би најрадије Јануковича јавно стрељали на Тргу независности. Суочио се са избором који му неће донети ништа добро: ако пристане на трули компромис и попусти пред захтевима опозиције да се поново врати европском курсу, његова политичка каријера је готово извесно завршена. На предстојећим председничким изборима, за нешто више од годину дана, и Виталиј Кличко и Јулија Тимошенко имаће веће шансе од њега за победу у другом кругу. Ако се одлучи за отпор, може се десити да насиље ескалира и да га разуларени демонстранти буквално изнесу из председничке резиденције. За сада он балансира између ове две крајности, нудећи час преговоре, час активирајући специјалну полицију „Беркут“ да демонтира барикаде по центру Кијева и потисне гневну масу. На дужи рок таква тактика, са десетинама хиљада људи на улицама који не желе да се разиђу, тешко може да опстане.

 

Сусрет у Сочију У међувремену, Јанукович покушава да побољша своју позицију и на Истоку и на Западу. Европљани су му одавно рекли шта од њега очекују ако жели да се смилују: само и једино враћање Украјине на интеграциони колосек. Владимир Путин му за сада не испоручује ултимативне захтеве, али је јасно да је за Москву неприхватљиво окретање Украјине Западу и њено претварање у санитарни кордон. Зато је Путин, према незваничним подацима, приликом њиховог недавног сусрета у Сочију (где се Јанукович обрео „у пролазу“, на повратку из Кине) понудио решење у виду седам милијарди долара кредита и снижења цене гаса, са 400 на 210 долара за хиљаду кубних метара. То, наравно, подразумева да Украјина неће потписати споразум са ЕУ. Опет према незваничним сазнањима, Кремљ је спреман и на много издашнију подршку, у случају да Кијев потпише приступање Царинској унији (ЦУ) Русије, Белорусије и Казахстана. У том случају, како се тврди, Јанукович би могао да рачуна на 20 милијарди повољних кредита, уз цену гаса на нивоу 150-160 долара.

Међутим, и Путин и Јанукович категорично су одбацили тврдње западних медија да су 6. децембра у Сочију наводно већ потписали споразум о приступању ЦУ. Пре свега зато што таква вест може да делује разорније од атомске бомбе у центру Кијева, где борбене групе Олега Тјагњибока само чекају повод да покрену тоталну офанзиву. Са друге стране, приступање ЦУ није могуће разговором са Путином у Сочију, јер тако нешто захтева компликоване процедуре, у којима морају учествовати и Минск и Астана. Такође, све то морају званично да одобре и украјинска влада и парламент, што у овом тренутку, из разумљивих разлога, није могуће. Зато, ако су се Јанукович и Путин и договорили око нечега у Сочију, то може да буде само перспектива украјинског приступања ЦУ, ако се и када се стање у овој земљи врати у легалне токове. До тада, Москва може да понуди само мању финансијску помоћ, која пре личи на хуманитарну.

И Јанукович и опозиција су принуђени на компромис уколико желе да избегну економски колапс и претећи распад државе на проруски и проевропски део. Међутим, према свему виђеном, рекло би се да лидери опозиције желе потпуно потчињавање Украјине Западу, односно управо стварање санитарног кордона по замисли Вашингтона. Компромис се, стога, мора тражити у директним разговорима Русије, САД и ЕУ, где је Москва већ ставила до знања да неће одустати од Украјине. У овом тренутку руски адут се зове Јанукович, а и њему је јасно да на Западу више нема шта да тражи.

Зато је овог пута Јанукович много спремнији на сарадњу са Москвом, али се поставља питање – да ли је већ касно? Многи су се присетили његових разговора са старцем Зосимом, схиархимандритом доњецког Светоуспенског манастира, код кога је Јанукович одлазио још као млад, и који га је 1997. венчао са супругом Људмилом. Како је сам Јанукович касније испричао, јула 2002, месец дана пред смрт, старац Зосима га је позвао и саопштио да га у будућности „очекују страшна искушења“. И подучио га: „Немој да одустанеш, немој да се плашиш, само иди напред…“ Сада је Јанукович пред највећим искушењем које је могао да замисли. Ако поклекне, и за њега и за Украјину последице ће бити катастрофалне. Али ово није само његова борба, на украјинском тлу сада се решава и судбина Русије, али и читаве Европе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *