Šta je to u SNS-u?

Piše Nikola Vrzić

Iako se unapred zna ko će izaći kao pobednik sukoba u Srpskoj naprednoj stranci, postavlja se pitanje šta stoji u njihovoj pozadini

Kada je, pre nešto više od godinu dana, Aleksandar Vučić sa 3.724 glasa „za“ na vanrednoj i izbornoj skupštini SNS-a izabran za predsednika ove stranke, dobio je glasove svih prisutnih delegata. Na sledećoj vanrednoj i izbornoj skupštini SNS-a, zakazanoj za 25. januar sledeće godine, dobiće makar jedan glas manje. I, spremni smo da se opkladimo, ne mnogo više od toga.

NESLOGA Naime, nakon što je prošlog petka obnarodovana Vučićeva odluka da se u januaru održi novo glasanje za lidera i ostale liderčiće najveće stranke u Srbiji, funkcioner naprednjaka Vladimir Cvijan najavio je svoju kandidaturu za predsednika SNS-a. O njegovim izgledima zaista ne treba trošiti mnogo prostora; reč je o protivkandidatu koji je u odnosu na lidera svoje stranke manje ubedljiv čak i od Slobodana Vuksanovića svojevremeno u odnosu na Zorana Đinđića, a da i ne govorimo o činjenici, jasnoj i svakom polurazumnom analitičaru ovdašnje (para)političke scene, da SNS bez Aleksandra Vučića vredi (srazmerno) koliko i, na primer, SPO bez Vuka Draškovića ili LDP bez Čedomira Jovanovića.
Ne zavređuje mnogo veću pažnju ni pitanje da li je Cvijan u čitavoj ovoj priči eksponent Miroslava Miškovića, kao što ga optužuje potpredsednica SNS-a Zorana Mihajlović; sam Cvijan je priznao da se sa Miškovićem sastajao, i ostaje nam da nagađamo, ako nemamo druga posla, o čemu su to imali da razgovaraju a slutimo da predmet tih razgovora nisu bile ni vremenske prilike ni prolaznost života ni očajno stanje u srpskom fudbalu.
Nego je pravo pitanje kakav je cilj sakriven, ako je ikakav, iza sazivanja vanredne izborne skupštine stranke koja se – zasluženo ili ne, ali nije to sada tema – nalazi na vrhuncu svoje moći i popularnosti, u situaciji u kojoj bi po prirodi stvari trebalo da vlada harmonija, a ne nesloga kakva se inače rađa s padom s vlasti i gubitkom pripadajuće moći.
Vučićeva želja da potvrdi svoje liderstvo u svojoj partiji? Malo verovatno, jer to liderstvo niko – uključujući i Cvijana – ne ugrožava, a nivo idolopoklonstva koje funkcioneri ove stranke iskazuju u odnosu na svog vođu ionako je odavno prevazišao meru pristojnosti.

[restrictedarea] Da li se izborna skupština SNS-a saziva da bi se partija srpskih naprednjaka ratosiljala Cvijana i svih ostalih talaca tuđih interesa i sopstvenih neispunjenih želja? Teško, osim u još teže zamislivoj situaciji da je ovih baš toliko da Vučić i verni vučićevci nisu u stanju da se s njima izbore na iole tiši i neprimetniji način.
Priprema stranke za, po svemu sudeći neminovne, vanredne opšte izbore? Ova mogućnost nije sasvim nemoguća, ali sama okolnost da se vanredni partijski izbori sazivaju usred govorkanja o unutarpartijskoj neslozi koja prevazilazi Cvijana, svedoči da opšti izbori teško da mogu da budu sav uzrok ovim partijskim.
Zadržaćemo se na ovim govorkanjima. Iako niko od funkcionera naprednjaka nije javno izgovorio njegovo ime, diljem srpskih medija se uz Cvijana, a protiv Vučića, p(r)ovlači ime Olivera Antića, savetnika predsednika Srbije i osnivača SNS-a Tomislava Nikolića. I time se – makar u medijima – ukazuje na mogućnost postojanja razdora između Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića.
Radomir Nikolić, predsednik Izvršnog odbora SNS-a i sin srpskog predsednika, ovakvu je mogućnost odbacio, nazvavši je izmišljotinom političkih protivnika i besmislicom, praveći pritom jasan otklon od Cvijana, rekavši da ga je „trebalo izbaciti, jer je javno vodio negativnu kampanju protiv SNS-a i kaljao ugled našeg lidera“. A i sam Aleksandar Vučić je rekao da njega i Nikolića (Tomislava) niko ne može da posvađa, da su to mnogi pokušavali i da to nikome nije uspelo, „niti će uspeti, niti je to moguće“. Sam Nikolić se na ovaj način nije izjašnjavao, doduše, niko ga o ovome nije ni pitao.
Tako da umalo dođosmo do zaključka da nikakvog (vidljivog) razloga za sazivanje vanredne izborne skupštine naprednjaka zapravo i nema. A ipak, nje će biti, i sigurno je da nije sazvana bez razloga i (racionalnog) plana. Da li se razlog i plan, uprkos citiranim demantijima, kriju u nameri vučićevaca da partiju pročiste od nikolićevaca, jer nijedan drugi razlog ne deluje uverljivo koliko ovaj? Opet, ako je to zaista namera, kako će na to odreagovati čovek koji se iz stranke jeste povukao, ali je u njoj ipak zadržao izvestan uticaj? Svaki scenario, osim onog u kome bi Nikolić taj udarac podneo ćutke i džentlmenski, Vučiću bi pred nadolazeće opšte izbore bio ravan pucnju u zdravu nogu, a opet, nagledali smo se mi i neverovatnijih preokreta i promašaja u ovom brlogu od srpske politike…
Pitanja je, u svakom slučaju, previše, dok odgovore uglavnom znaju samo njih dvojica. [/restrictedarea]