Od strateškog partnerstva do partnerskog stratišta

Za „Pečat“ iz Budimpešte Vlastimir Vujić

Hoće li u hrvatsko-mađarskom energetskom sporu, na kraju, pobediti Rusi?

Mađarska naftno–gasna kompanija MOL 26. novembra pokrenula je arbitražni postupak protiv Republike Hrvatske pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova (ICTIS) u Vašingtonu. U MOL–ovom zvaničnom saopštenju kao razlog za pokretanje arbitražnog postupka protiv Zagreba navodi se kršenje „određenih obaveza i postupaka u vezi sa MOL–ovim investicijama u Hrvatskoj“. Mađari su odluku dodatno obrazložili i „odgovornošću kompanije prema svojim deoničarima, u pogledu zaštite njihovih finansijskih uloga“. Takođe, u saopštenju su izričito naglasili da su i dalje posvećeni pokušajima da s vladom Republike Hrvatske postignu saglasnost oko otvorenih pitanja vezanih za poslovanje i upravljanje zagrebačkom kompanijom. Ipak, evidentno je da je pokretanje sudskog spora u SAD još jedan korak (do sada najveći) ka potpunom rasplamsavanju sukoba između dvaju velikih deoničara u hrvatskoj energetskoj kompaniji INA. Za analitičare, međutim, pokretanje arbitraže znači i definitivan kraj pregovora, s obzirom na to da je besmisleno paralelno voditi pregovore i sudski spor – što arbitraža u suštini i jeste.

 

PRITISAK ARBITRAŽE Ostalo je nejasno zašto su se u MOL–u odlučili baš za arbitražni proces pred ICTIS–om, jer to telo nije navedeno kao mesto rešavanja sporova u ugovorima koji postoje između MOL–a i Vlade Hrvatske. Prema tim dokumentima, dogovorena arbitražna tela su Međunarodna trgovinska komora u Parizu (ICC) i Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovačko pravo (UNICTRAL). No, i pored toga, Izvršni odbor direktora MOL–a odlučio je da arbitražu pokrene pred „trećim“ telom. Dopisnik „Pečata“ iz Mađarske i potpisnik ovog teksta, u budimpeštanskoj centrali te kompanije prvi od novinara saznao je i razlog zbog čega je tako urađeno. MOL je to učinio na osnovu Energetske povelje – međunarodnog dokumenta koji, između ostalih, obuhvata i mehanizme zaštite ulagača u energetskim projektima, a čiji potpisnik je i Hrvatska (Budimpešta je, dakle, imala pravnu osnovu za pokretanje parnice, iako pomenuto telo nije navedeno u bilateralnom ugovoru).

[restrictedarea]

Na službenu reakciju hrvatske vlade nije se dugo čekalo. I političari i pravni stručnjaci iz te države bili su jednoglasni. „Upravo zbog primene Energetske povelje, verodostojnost MOL–ovog zahteva za arbitražu je pod velikim znakom pitanja“, stav je i jednih i drugih. Hrvatska, naime, kako su potom obrazložili, spada među potpisnice Energetske povelje koje se nisu obavezale na bezuslovnu primenu arbitražnih pravila koja iz nje proizlaze, već isključivo ako investitor prethodno nije podneo zahtev za rešavanjem spora pred nekim nacionalnim sudom, ili se obavezao na ranije dogovoreni mehanizam rešavanja tog spora. Pošto su u ugovorima vlade Hrvatske i MOL–a takvi mehanizmi jasno određeni, Zagreb tvrdi da je upravo to prva i najvažnija stavka na osnovu koje vlada premijera Zorana Milanovića definitivno može poništiti mađarski zahtev za arbitražom u Vašingtonu. Utoliko pre, što nije isključeno da se radi samo o novom modelu pritiska Viktora Orbana na hrvatsku vladu usred pat–pozicije koja trenutno vlada u pregovorima.

Uz to, u tom kontekstu indikativno je i što je MOL informacije o pokretanju arbitražnog postupka obznanio nakon što su 26. novembra pojedini hrvatski mediji objavili neslužbene informacije da je mađarska naftno–gasna kompanija i formalno započela ozbiljne pregovore s ruskim „Rosnjeftom“ oko preuzimanja njenog deoničkog udela u INA, omogućivši Rusima čak i uvid u poslovne knjige hrvatske kompanije. U Zagrebu su pak ustvrdili da to nije istina. Jer, da jeste, to bi znala hrvatska vlada. Znali bi to i manji deoničari, jer bi INA o tome morala da obavesti i Zagrebačku berzu, kažu iz Milanovićevog kabineta na Markovom trgu… Ipak, te glasine su dobrim delom uticale na kretanje deonica MOL–a, koje su upravo toga dana, 26. novembra, doživele pad od gotovo 5 odsto.

 

SKUPA ČAST Iako je vreme za akvizicije na naftnom tržištu uvek dobro jer je reč o lukrativnom biznisu na koji recesija nije znatnije uticala, spasavanje nacionalne časti Hrvata u pravno–finansijskom okršaju sa Mađarima za Zagreb je – preskup potez. Računicu su im ispostavili brokeri. Prema sadašnjoj vrednosti deonica na Berzi, vraćanje INA u okrilje države Hrvatsku bi koštalo tri puta više nego kada je svoju najbrendiraniju kompaniju Mađarima prodavala (MOL je kupio svoj paket deonica za 1,2 milijarde evra). Danas, INA na tržištu vredi blizu 7,5 milijardi dolara, što znači da vrednost MOL–ovog učešća u kompaniji iznosi 3,8 milijardi dolara (s obzirom na to da su vlasnici 49,1 odsto deonica, a hrvatska vlada 44,84 odsto). I ekonomski romantizam Milanovićeve vlade brzo je nestao. Pregolemu cenu svog ponosa, INA, Mađarima ne mogu da plate. „Ni po koju cenu nećemo ulaziti u takvu vrstu ekonomskog avanturizma kao što je kupovina MOL–ovih akcija u INA, jer jednostavno nemamo novca“, raspršio je snove o vraćanju svoje najvrednije kompanije u većinske ruke Hrvata, premijer Milanović.

Njegov mađarski kolega Orban čak je pristao da, uprkos kršenju ugovora Zagreba kojim gubi „pravo preče kupovine“ (nisu odvojili poslovanje s gasom iz zajedničkog preduzeća, niti su do danas Mađarskoj refundirali neekonomsku cenu gasa koju im je Budimpešta isporučivala dok nisu ušli u EU i kojoj duguju 266 miliona dolara) MOL–ove deonice u INA prvo ponudi Zagrebu. Kada je video da Zagreb nema novca, u „igru“ su ušli i drugi energetski igrači, od kojih su ruski „Rosnjeft“ i azerbejdžanski „Sokar“ najozbiljniji.

Konkretno, „Rosnjeft“ ne krije da ga vrlo zanima i dodatna kupovina 19 odsto hrvatskih deonica, od 44,84 odsto koliko poseduje hrvatska vlada, i svih 49,1 odsto deonica mađarskog MOL–a, čime bi postao, ne većinski nego dvotrećinski vlasnik INA! Hrvatskoj bi Rusi za pomenuti paket platili ravno milijardu evra (a podsetimo da je 2003. godine, za paket od 25 odsto plus jedna deonica, Budimpešta Zagrebu platila više nego duplo manje – 505 miliona dolara). Nije, međutim, poznato koliko su Rusi ponudili Mađarima za MOL–ove akcije u INA. Visina sigurno neće biti berzanska već dogovorna. Korelaciju će odrediti „dil“. Prvo će je diktirati cena izgradnje „Gazpromovog“ „Južnog toka“ kroz Mađarsku, a potom i cena tranzita prirodnog ruskog gasa kroz tu državu. Naravno, i Mađari će imati „svoju“ cenu isporuke gasa drugima. Recimo, Hrvatskoj, ako se Zagreb između Mađarske i Srbije odluči da s Budimpeštom potpiše „novi“ ugovor i dobije energetski krak koji će ga priključiti „Južnom toku“ i u grejnoj sezoni snabdevati ruskim gasom.

[/restrictedarea]