Од стратешког партнерства до партнерског стратишта

Зa „Печат“ из Будимпеште Властимир Вујић

Хоће ли у хрватско-мађарском енергетском спору, на крају, победити Руси?

Мађарска нафтно–гасна компанија МОЛ 26. новембра покренула је арбитражни поступак против Републике Хрватске пред Међународним центром за решавање инвестиционих спорова (ИЦТИС) у Вашингтону. У МОЛ–овом званичном саопштењу као разлог за покретање арбитражног поступка против Загреба наводи се кршење „одређених обавеза и поступака у вези са МОЛ–овим инвестицијама у Хрватској“. Мађари су одлуку додатно образложили и „одговорношћу компаније према својим деоничарима, у погледу заштите њихових финансијских улога“. Такође, у саопштењу су изричито нагласили да су и даље посвећени покушајима да с владом Републике Хрватске постигну сагласност око отворених питања везаних за пословање и управљање загребачком компанијом. Ипак, евидентно је да је покретање судског спора у САД још један корак (до сада највећи) ка потпуном распламсавању сукоба између двају великих деоничара у хрватској енергетској компанији ИНА. За аналитичаре, међутим, покретање арбитраже значи и дефинитиван крај преговора, с обзиром на то да је бесмислено паралелно водити преговоре и судски спор – што арбитража у суштини и јесте.

 

ПРИТИСАК АРБИТРАЖЕ Остало је нејасно зашто су се у МОЛ–у одлучили баш за арбитражни процес пред ИЦТИС–ом, јер то тело није наведено као место решавања спорова у уговорима који постоје између МОЛ–а и Владе Хрватске. Према тим документима, договорена арбитражна тела су Међународна трговинска комора у Паризу (ИЦЦ) и Комисија Уједињених нација за међународно трговачко право (УНИЦТРАЛ). Но, и поред тога, Извршни одбор директора МОЛ–а одлучио је да арбитражу покрене пред „трећим“ телом. Дописник „Печата“ из Мађарске и потписник овог текста, у будимпештанској централи те компаније први од новинара сазнао је и разлог због чега је тако урађено. МОЛ је то учинио на основу Енергетске повеље – међународног документа који, између осталих, обухвата и механизме заштите улагача у енергетским пројектима, а чији потписник је и Хрватска (Будимпешта је, дакле, имала правну основу за покретање парнице, иако поменуто тело није наведено у билатералном уговору).

[restrictedarea]

На службену реакцију хрватске владе није се дуго чекало. И политичари и правни стручњаци из те државе били су једногласни. „Управо због примене Енергетске повеље, веродостојност МОЛ–овог захтева за арбитражу је под великим знаком питања“, став је и једних и других. Хрватска, наиме, како су потом образложили, спада међу потписнице Енергетске повеље које се нису обавезале на безусловну примену арбитражних правила која из ње произлазе, већ искључиво ако инвеститор претходно није поднео захтев за решавањем спора пред неким националним судом, или се обавезао на раније договорени механизам решавања тог спора. Пошто су у уговорима владе Хрватске и МОЛ–а такви механизми јасно одређени, Загреб тврди да је управо то прва и најважнија ставка на основу које влада премијера Зорана Милановића дефинитивно може поништити мађарски захтев за арбитражом у Вашингтону. Утолико пре, што није искључено да се ради само о новом моделу притиска Виктора Орбана на хрватску владу усред пат–позиције која тренутно влада у преговорима.

Уз то, у том контексту индикативно је и што је МОЛ информације о покретању арбитражног поступка обзнанио након што су 26. новембра поједини хрватски медији објавили неслужбене информације да је мађарска нафтно–гасна компанија и формално започела озбиљне преговоре с руским „Росњефтом“ око преузимања њеног деоничког удела у ИНА, омогућивши Русима чак и увид у пословне књиге хрватске компаније. У Загребу су пак устврдили да то није истина. Јер, да јесте, то би знала хрватска влада. Знали би то и мањи деоничари, јер би ИНА о томе морала да обавести и Загребачку берзу, кажу из Милановићевог кабинета на Марковом тргу… Ипак, те гласине су добрим делом утицале на кретање деоница МОЛ–а, које су управо тога дана, 26. новембра, доживеле пад од готово 5 одсто.

 

СКУПА ЧАСТ Иако је време за аквизиције на нафтном тржишту увек добро јер је реч о лукративном бизнису на који рецесија није знатније утицала, спасавање националне части Хрвата у правно–финансијском окршају са Мађарима за Загреб је – прескуп потез. Рачуницу су им испоставили брокери. Према садашњој вредности деоница на Берзи, враћање ИНА у окриље државе Хрватску би коштало три пута више него када је своју најбрендиранију компанију Мађарима продавала (МОЛ је купио свој пакет деоница за 1,2 милијарде евра). Данас, ИНА на тржишту вреди близу 7,5 милијарди долара, што значи да вредност МОЛ–овог учешћа у компанији износи 3,8 милијарди долара (с обзиром на то да су власници 49,1 одсто деоница, а хрватска влада 44,84 одсто). И економски романтизам Милановићеве владе брзо је нестао. Преголему цену свог поноса, ИНА, Мађарима не могу да плате. „Ни по коју цену нећемо улазити у такву врсту економског авантуризма као што је куповина МОЛ–ових акција у ИНА, јер једноставно немамо новца“, распршио је снове о враћању своје највредније компаније у већинске руке Хрвата, премијер Милановић.

Његов мађарски колега Орбан чак је пристао да, упркос кршењу уговора Загреба којим губи „право прече куповине“ (нису одвојили пословање с гасом из заједничког предузећа, нити су до данас Мађарској рефундирали неекономску цену гаса коју им је Будимпешта испоручивала док нису ушли у ЕУ и којој дугују 266 милиона долара) МОЛ–ове деонице у ИНА прво понуди Загребу. Када је видео да Загреб нема новца, у „игру“ су ушли и други енергетски играчи, од којих су руски „Росњефт“ и азербејџански „Сокар“ најозбиљнији.

Конкретно, „Росњефт“ не крије да га врло занима и додатна куповина 19 одсто хрватских деоница, од 44,84 одсто колико поседује хрватска влада, и свих 49,1 одсто деоница мађарског МОЛ–а, чиме би постао, не већински него двотрећински власник ИНА! Хрватској би Руси за поменути пакет платили равно милијарду евра (а подсетимо да је 2003. године, за пакет од 25 одсто плус једна деоница, Будимпешта Загребу платила више него дупло мање – 505 милиона долара). Није, међутим, познато колико су Руси понудили Мађарима за МОЛ–ове акције у ИНА. Висина сигурно неће бити берзанска већ договорна. Корелацију ће одредити „дил“. Прво ће је диктирати цена изградње „Газпромовог“ „Јужног тока“ кроз Мађарску, а потом и цена транзита природног руског гаса кроз ту државу. Наравно, и Мађари ће имати „своју“ цену испоруке гаса другима. Рецимо, Хрватској, ако се Загреб између Мађарске и Србије одлучи да с Будимпештом потпише „нови“ уговор и добије енергетски крак који ће га прикључити „Јужном току“ и у грејној сезони снабдевати руским гасом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *