Filozofija palanačkog čovekoljublja

Piše Miodrag Zarković

Zadivljujuće je koliko se osnovna pristojnost življenja i postojanja ipak očuvala kod onih koji su najveći stradalnici nakaradne „tranzicije“ i koji samo pukim slučajem mogu da promole nos u okupirani javni prostor

Kada se, sasvim ispravno, kaže da je ovdašnji narod i dalje bolji od onih koji ga predstavljaju – dakle, ne samo od političara već i od svakojakih društvenih „elita“ – u suštini se misli na primere poput sledećeg, viđenog u „Jutarnjem dnevniku“ RTS-a u sredu, 11. decembra. U prilogu koji se bavio teškoćama i dovijanjima trgovaca u ovim vremenima sveopšte besparice, kamera se prošetala i Palilulskom pijacom u Beogradu, a jedan od tamošnjih prodavaca prepričao je događaj od prošlog Božića, kada je jedna baka pokušala da pazari povrće imajući kod sebe samo deset dinara.
„Naravno da nisam mogao da joj naplatim“, zaključio je prodavac. Operisan od potrebe da se razmeće, nije čak, eto, ni izgovorio da je on nešto poklonio sirotoj starici, već je samo napomenuo da nije naplatio ono što je starica uzela sa njegove tezge.
Nekada, u doba titoistički nakaznog poimanja industrijalizacije, gradsko stanovništvo je uživalo ugled kakvog novoustanovljenog plemstva, dok se na seljake gledalo sa jedva prikrivanim prezirom, koji je sedamdesetih i osamdesetih, na krilima savršenog zločina zvanog „Filozofija palanke“, prerastao u svojevrsnu ideologiju. Naročito su omraženi bili prodavci po gradskim pijacama, doživljavani kao nedostojan prodor zaostalog i ruralnog u napredno i urbano: žitelji gradova obavezno su, kao primer prizemnog lopovluka i napadnog prostakluka, uzimali upravo „seljake sa pijace“, čije su mane do besvesti preuveličavali, a vrline prećutkivali.

[restrictedarea] Danas, međutim, posle silnih „bolnih odluka“ kojima nas već trinaest godina nagrađuju naši vrli državnici i kojima blazirana „urbana populacija“ ili ponizno tapše ili nema snage da se suprotstavi, ljudskosti je ostalo samo ispod radara, među onom od šoka zanemelom većinom, mahom primetnom po manjim varošima i selima, po planinskim zabitima, po prigradskim naseljima… I po pijacama. Ukratko, tamo gde novac mora da se zaradi mukotrpnim radom, a ne zahvatanjem po „pretpristupnim fondovima“.
Toj većini se uglavnom ne dozvoljava da promoli nos u okupirani javni prostor, osim – u „rijaliti“ programima, na primer – kao cirkuskoj atrakciji namenjenoj novom talasu izrugivanja. Zato izleti, poput ovog u „Jutarnjem dnevniku“, predstavljaju dragoceno podsećanje na čovečnost kojoj smo, zarad drugarstva sa Ketrin Ešton, okrenuli leđa.
***
Tamo odakle je proterana čovečnost, širom su otvorena vrata Veranu Matiću, medijskom opsenaru koji sa svakim režimom samo gomila funkcije (a pod sadašnjom vlašću i ordenje). Ovog puta u svojstvu predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara (što je zasada samo funkcija, bez ordena) Matić je u petak, 6. decembra, „gostovao“ u vestima B92 i najavio kampanju protiv ugrožavanja novinara, koju je njegova Komisija pokrenula zajedno sa Kancelarijom OEBS-a za slobodu medija.
„Mislim da smo postali jedno apatično društvo“, reče odlikovani na početku razgovora, pojašnjavajući povode za kampanju. Ma šta kažete, Matiću! Postadosmo apatični! Mislite li možda i na to što celokupna javnost, sa vašom TV kućom na čelu, oči zatvara pred silovanjem Srba sa severa Kosmeta, koji se sada primoravaju da prihvate vlast proisteklu iz protivzakonitih izbora koje su masovno bojkotovali? Mislite li, može biti, na „Insajdere“ koji su onako „hrabro“ oklevetali taj narod iz četiri severne opštine okupirane pokrajine? Da nismo možda, Matiću, postali apatični onda kada su vaši novinari počeli da broje svaki zalogaj Srbima sa severa Kosmeta – i da u tom brojanju još i lažu, izmišljajući jednu uvredljivu obmanu za drugom?
Hajde sada ozbiljno: odakle vama, čije su horde priučenih „novinara“ iskasapile svaki ma i privid empatije u ovom društvu, obraza da sada lamentirate nad apatijom?! Preko prigrabljene nacionalne frekvencije pucali ste na svako ispoljavanje saosećanja sa onima koji su u Srbiji najugroženiji, a to jesu naši državljani sa Kosmeta: zašto bi iko normalan sažaljevao vaše novinarske primadone koje zbog nikad dokazanih pretnji danonoćno čuva policija, dok istovremeno vaša medijska kuća aplaudira proterivanju srpskih bezbednosnih službi sa Kosova i Metohije, koje se baš ovih dana privodi kraju?!
***
Matić je, inače, u dotičnom razgovoru dodao i da njegova Komisija pravi vajnu „belu knjigu“ pretnji i nasilja nad novinarima u 2013. godini, te da se u tom poduhvatu oslanjaju na novinarska udruženja, između ostalih i na Nezavisno društvo novinara Vojvodine, na čijem se čelu nalazi veliki „Pečatov“ prijatelj Dinko (Sabahudin?) Gruhonjić, čovek koji dokazano ne preza od najžešćih fašističkih uvreda na račun srpskog naroda. Belja potvrda izopačenosti današnjeg vrednosnog ustrojstva zaista nije potrebna: istraživati ugroženost novinara i ispomagati se u tome Gruhonjićem, histerikom koji svaku priliku koristi da preti onima što se drznu da ga pozivaju na odgovornost (među ostalima i „Pečatu“) isto je što i prepustiti Geringu da tumači Holokaust.
***
Gostovao Milo Đukanović, premijer Crne Gore, na RTS-u u utorak 10. decembra, gde ga je voditelj Gorislav Papić pred sam kraj emisije upitao nešto o obeležavanju dvesta godina od rođenja Njegoša. Pošto je Papić više puta ponovio da je Njegoš sebe smatrao srpskim pesnikom, Đukanović je više puta morao da izbegne osvrt na tu po njega neprijatnu istorijsku okolnost. Na kraju je morao da prestane da se pravi Englez, pa je ovako probao da „pomiri“ Njegoševu veličinu sa Njegoševim Srpstvom:
„Kamo lepe sreće, bio bih jako srećan, dakle, kada bi imalo mnogo više Crnogoraca i kada bismo ih imali svakodnevno, onih oko kojih bi se otimale i druge države iz našeg regiona, jer bi to bila potvrda njihove istorijske važnosti.“
Jedna ispravka, Đukanoviću: ne otima se Srbija oko Njegoša; sam Njegoš se, stihovima koje je darivao čovečanstvu, otima o to kako ga vaša vlast zloupotrebljava; ako hoćete da raspravite kom je narodu Njegoš pripadao, morate najpre njega da razuverite. A to otimanje, koje biste da pripišete Beogradu, mnogo je svojstvenije vašim prijateljima iz Zagreba, koji posežu đa za Teslom, đa za Ruđerom, đa za Prevlakom. [/restrictedarea]