Angela Merkel – treći put

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Kraj duge neizvesnosti: članstvo Socijaldemokratske partije je u neočekivano velikom procentu (75, 6) aminovalo „reprizu“ velike koalicije i Nemačka je osamdeset šest dana posle septembarskih izbora dobila konačno novu vladu pod dirigentskom palicom dosadašnje kancelarke

Angela Merkel i njen novi koalicioni partner Zigmar Gabrijel mogli su minule subote konačno da odahnu: članstvo Socijaldemokratske partije (SPD) u neočekivano visokom procentu (75,8) aminovalo je stvaranje velike crveno-crne koalicije.

Izraz velikog olakšanja bio je i državnički motivisan i duboko personalan: da se dogodilo suprotno, od čega se neskriveno strepelo, zemlja je mogla da uđe u tešku ustavnu krizu, s neizbežnim političkim posledicama na ličnom planu. Gabrijel bi, naime, bio prinuđen da „ispusti kormilo“ stranke: inicijator stranačkog plebiscita bacio je sav politički ulog na referendumsku „kartu“. Merkelova bi se, po jednom od mogućih scenarija, suočila, na paradoksalan način, sa gubitkom „krune“ na vrhuncu političke moći: socijaldemokrate su mogle, matematički, i teoretski, istina s tankom većinom, da formiraju vladu sa Zelenima i Levicom!

 

Stazom Helmuta Kola Unutarpartijski plebiscit koji jedni slave kao „jedinstven istorijski čin“ i izraz „autentične demokratije“, a drugi osporavaju, tvrdeći da je (čak) suprotan ustavu, držao je Nemačku (pre)dugo u grozničavoj napetosti, a već sklopljeni koalicioni ugovor činio krajnje neizvesnim.

Tri lidera stranaka koje će u novom mandatu vladati zemljom, Angela Merkel, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) Horst Zehofer, Hrišćansko-socijalna unija (CSU) i Zigmar Gabrijel, Socijaldemokratska partija (SPD) mogli su, zbog toga, da stave potpise ispod koalicionog (programskog) dokumenta sa zakašnjenjem kakvo se ne pamti: tek osamdeset peti dan (u ponedeljak) posle septembarskih parlamentarnih izbora. Dan kasnije (17. novembra) u Bundestagu je obavljeno glasanje i oficijelno započeo treći kancelarski mandat Angele Merkel.

Merkelova je tako stekla šansu da (su)stigne svog „političkog oca“ i nekadašnjeg protežera, Helmuta Kola, „večitog kancelara“, koji je zemljom vladao punih šesnaest godina.

 

[restrictedarea]

Žena komanduje vojnicima Neposredno pred protokolarno potpisivanje koalicionog sporazuma, u prisustvu (neizbežnih) televizijskih kamera i mnoštva domaćih i stranih novinara, obelodanjena su imena ministara u novom kabinetu kancelarke Angele Merkel. Njena stranka, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) dobila je pet resora (ministarstva unutrašnjih poslova, finansija, odbrane, zdravlja i obrazovanja) bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) tri resora (saobraćaj, poljoprivreda i privredna saradnja) dok su socijaldemokrate (SPD) „izboksovale“ šest ministarskih položaja (privredu, diplomatiju, rad, porodicu i ekologiju). U imenovanju ministara nije bilo velikih iznenađenja. Uglavnom je reč o ličnostima čija su imena, i pre zvaničnog oglašavanja, bila u opticaju. Konzervativci su „odbranili“ ključni resor finansija, na koji su socijaldemokrate jedno vreme uporno „atakovale“ (fotelju je zadržao najiskusniji i najstariji čovek (71) u novom „timu“, Volfgang Šojble). Ni „crveni“ nisu ostali bez važnih „trofeja“. Uz „superministra“, zaduženog za privredu i energiju, Gabrijela (šef stranke „pokriva“ i položaj vicekancelara) njima je pripalo i ministarstvo spoljnih poslova, za čije „kormilo“ se ponovo vraća Frank Valter Štajnmajer. Vodio je nemačku diplomatiju, po opštem uverenju uspešno i sigurno, takođe u okviru velike koalicije s kojom je Merkelova „otvorila“ prvi mandat.

Jedini zaista spektakularan, i neočekivan, potez povukla je sama Merkelova. Dovela je, prvi put u nemačkoj istoriji, na čelo ministarstva odbrane i armije od sto osamdeset hiljada profesionalaca, jednu ženu: Ursulu fon der Lajen (55). Reč je, inače, o iskusnom političaru (bila je ministar u pokrajinskoj vladi Donje Saksonije i u dva prethodna kabineta Angele Merkel) s „političkim korenima“ (njen otac Ernst Albreht je bio jedan od ključnih ljudi među konzervativcima i, u nekoliko mandata, predsednik vlade u Donjoj Saksoniji) i mnogi je vide kao naslednicu Angele Merkel, ako ova ikada siđe s „trona“.

 

Oživljavanje gubitnika Gubitnik na septembarskim izborima (njegova stranka, nekad moćna Socijaldemokratska partija, osvojila je bednih 25 odsto glasova) sada koalicioni partner, Zigmar Gabrijel se najednom, i posle tolikih godina, pojavio kao najopasniji izazivač Angele Merkel.

Analitičari su u jednom saglasni: riskantnim potezom s prepuštanjem odluke o ulasku u veliku koaliciju „partijskom narodu“, Gabrijel je ojačao dotad nesigurnu poziciju u stranci. Rezultat referendumskog izjašnjavanja pokazao je da ga stranka sledi. Izdvojio se među takvim rivalima kao što su Štajnmajer i malerozni izazivač Merkelove na poslednjim izborima, Per Štajnbrik, kao njen nesumnjivi vođa i s neočekivano naraslom snagom kročio pred nikad moćniju Merkelovu, kao (gotovo) ravnopravni partner. Sad se više ne zna, konstatovao je ugledni i seriozni minhenski dnevnik „Zidojče cajtung“, ko će u ovom političkom braku iz računa „kositi a ko vodu nositi“.

 

Prizivanje Vilija Branta Gabrijel je politički smišljeno minulih dana učestalo citirao Vilija Branta, uveren da bi u danima obeležavanja stogodišnjice rođenja (18. decembar) najomiljenijeg predsednika Socijaldemokratske partije (vodio je stranku, u njenim najboljim danima, četvrt veka) i prvog (posleratnog) socijaldemokratskog kancelara, nešto od Brantovog sjaja i slave moglo da padne i na njegova ramena.

Veliki datum vezan za nesporno velikog državnika, nije, dakako, samo izuzetan događaj za njegovu stranku, reč je o događaju nacionalnih razmera. Brantov politički uspon na federalnom nivou počeo je takođe s velikom koalicijom, kada je dotadašnji gradonačelnik Zapadnog Berlina (u dramatičnim vremenima podizanja Berlinskog zida i opasnih konfrontacija između Zapada i Istoka) postao (1966) vicekancelar i šef diplomatije u vladi konzervativca Georga Kizingera. Koalicija nije dugo izdržala i Brant je 1969. kao kancelar, formirao vladu zajedno sa liberalima. Ostao je na vlasti do 1974, kada je, pod teretom famozne „afere Gijom“ (obaveštajne službe su za godinu dana otkrile, ne obaveštavajući blagovremeno Branta, da se u njegovoj neposrednoj blizini, kao lični referent, našao agent istočnonemačke tajne službe Ginter Gijom) podneo neopozivu ostavku.

Ostale su do danas nerazjašnjene okolnosti koje su ga naterale da preuzme političku odgovornost za tuđu krivicu. Ministar unutrašnjih poslova u to vreme, s mutnom ulogom, bio je potonji (i „večiti“) šef diplomatije Hans Ditrih Genšer. U opticaju su bile, i ostale, razne verzije o komplotu (i zaveri) najuticajnijih stranačkih prvaka protiv Branta. Najčešće se, u tom kontekstu, spominjao tadašnji šef poslaničke frakcije socijaldemokrata u Bundestagu, nekadašnji ortodoksni komunista (i on je, u vreme Kominterne, boravio u moskovskom hotelu „Luks“) Herbert Vener, koji je, navodno, u jednom dramatičnom razgovoru, suočio Branta sa dokumentima i fotografijama koji bi mogli da ga izlože javnoj blamaži (zna se da je Vili bio ljubitelj dobrog vina i – lepih žena) i, opet navodno, prinudio ga na ostavku.

Ovih dana se na tu temu oglasio i jedan od najbližih saradnika Vilija Branta, Albreht Miler, koji je vodio njegovu (veoma uspešnu) izbornu kampanju 1972. godine, pod jednostavnim sloganom „Glasajte za Vilija“. Miler, kako prenose neki (bulevarski) mediji, tvrdi da se među „zaverenicima“,navodno, nalazio, ucenjujući ga, Brantov naslednik na kancelarskom položaju, uvažavan kao i Brant, iako ne i toliko voljen, još živ, i intelektualno, iako mu je gotovo 95 godina, Helmut Šmit.

 

Istorijsko klečanje Ta Brantova drama, i mora koja je ostavila dubok trag u njemu, ne može očigledno biti mimoiđena u vreme velikog jubileja, iako će, sasvim sigurno, u prvom planu biti ono što je Branta učinilo „velikim Nemcem“: otvoreno protivljenje i suprotstavljanje nacizmu (bio je prinuđen da, po njihovom osvajanju vlasti, emigrira u Norvešku, gde je učestvovao u tamošnjem pokretu otpora) politika mira i sporazumevanja sa partnerima s one strane „gvozdene zavese“, čuvena Brantova „istočna politika“ koja mu je donela Nobelovu nagradu za mir i, u tom sklopu, onaj „trenutak za istoriju“, kada je, tvrdio je u memoarima, neplanirano i sasvim spontano („kad pred tolikim zločinom ponestanu reči“) kleknuo (i klečanje može da bude istorijsko!) tražeći u nemoj tišini, oproštaj pred spomenikom (jevrejskim) žrtvama Varšavskog geta.

Iako su ga njegovi politički protivnici optuživali da je, kao kancelar, klečanjem „ponizio Nemačku“, u svetu je prevladalo uverenje da je upravo tako Brant „pomogao Nemcima da (opet) uspravno hodaju“.

 

Socijalni gubitnici Partneri velike koalicije, inače, na samom startu demonstriraju harmoniju, „ratne sekire“ iz izborne kampanje su zakopane, zapaljiva retorika zaboravljena, zavetna i uzvišena obećanja od strane socijaldemokrata o radikalnom zaokretu kad je reč o socijalnoj pravdi i preraspodeli bogatstva u bogatoj zemlji u korist „onih dole“ ustuknula pred (uvek jakom) čežnjom za vlašću.

Nemačka ostaje i s ovom vlašću „zemlja nepravde“ i oštro podeljeno društvo, konstatuje Jakob Augštajn, jedno od najpoznatijih (i najprovokativnijih) novinarskih imena. Uvećava se vojska socijalnih gubitnika koji, bez političkog i stranačkog uporišta (nekad je to bila upravo Brantova Socijaldemokratska partija) okreću leđa sistemu. Od poslednjih parlamentarnih izbora apstiniralo je 17, 6 miliona birača, gotovo tri miliona više nego što je (trijumfalno) dobila stranka Angele Merkel. Najnovija istraživanja su potvrdila: najveća apstinencija je upravo bila među socijalno najugroženijima. Studija Fondacije „Fridrih Ebert“ sažela je njihovo uverenje: politika se ne vodi za njih, nego protiv njih.

 

Nemci i Putin Kad je reč o spoljnoj politici, ne treba očekivati upadljivije promene, ali su vidljivije korekcije sasvim izvesne. Ne samo u retorici. Verovatno će se to najpre pokazati, pod Štajnmajerovom diplomatskom dirigentskom palicom, u odnosima sa Rusijom. Njemu se ne bi mogla dogoditi „iskakanja“ kakva je pravio nesrećni Gvido Vestervele, čiju stranku su birači konačno proterali iz parlamenta, poput demonstrativnog odlaska, u svojstvu ministra bez nadležnosti i kompetencija, među demonstrante u Kijevu, što je izazvalo žučnu reakciju Moskve, zbog nedopustivog mešanja u unutrašnje stvari Ukrajine.

Kad je reč o Rusiji, Štajnmajer je snažno asistirao tadašnjem kancelaru Gerhardu Šrederu dok je ovaj gradio dobre (čak naglašeno personalno prijateljske) odnose s ruskim predsednikom Putinom.

Te odnose upadljivo sada kvari šef države Joahim Gauk na način koji iritira čak i kancelarku. Nemački predsednik je, naime, demonstrativno odbio poziv da dođe u Soči na otvaranje Zimske olimpijade, u „znak protesta“ zbog kršenja ljudskih prava. Učinio je to, navodno, bez konsultacija sa Merkelovom i ministarstvom spoljnih poslova, iako je politika, pa i ona spoljna, u nadležnosti vlade, a ne predsednika. Gauk je, u svakom slučaju, time, na duži rok, zatvorio sebi moskovska vrata kroz koja ni do sada Putin nije žurio da ga propusti.

Odmah po „inauguraciji“, Merkelova je zajedno sa šefom diplomatije skoknula u Pariz, da se susretne s francuskim predsednikom Olandom: tradicionalna „maršruta“ koju, kao znak spoljnopolitičkih prioriteta, ne menja nijedan nemački (posleratni) kancelar.

[/restrictedarea]