Ангела Меркел – трећи пут

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Крај дуге неизвесности: чланство Социјалдемократске партије је у неочекивано великом проценту (75, 6) аминовало „репризу“ велике коалиције и Немачка је осамдесет шест дана после септембарских избора добила коначно нову владу под диригентском палицом досадашње канцеларке

Ангела Меркел и њен нови коалициони партнер Зигмар Габријел могли су минуле суботе коначно да одахну: чланство Социјалдемократске партије (СПД) у неочекивано високом проценту (75,8) аминовало је стварање велике црвено-црне коалиције.

Израз великог олакшања био је и државнички мотивисан и дубоко персоналан: да се догодило супротно, од чега се нескривено стрепело, земља је могла да уђе у тешку уставну кризу, с неизбежним политичким последицама на личном плану. Габријел би, наиме, био принуђен да „испусти кормило“ странке: иницијатор страначког плебисцита бацио је сав политички улог на референдумску „карту“. Меркелова би се, по једном од могућих сценарија, суочила, на парадоксалан начин, са губитком „круне“ на врхунцу политичке моћи: социјалдемократе су могле, математички, и теоретски, истина с танком већином, да формирају владу са Зеленима и Левицом!

 

Стазом Хелмута Кола Унутарпартијски плебисцит који једни славе као „јединствен историјски чин“ и израз „аутентичне демократије“, а други оспоравају, тврдећи да је (чак) супротан уставу, држао је Немачку (пре)дуго у грозничавој напетости, а већ склопљени коалициони уговор чинио крајње неизвесним.

Три лидера странака које ће у новом мандату владати земљом, Ангела Меркел, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) Хорст Зехофер, Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) и Зигмар Габријел, Социјалдемократска партија (СПД) могли су, због тога, да ставе потписе испод коалиционог (програмског) документа са закашњењем какво се не памти: тек осамдесет пети дан (у понедељак) после септембарских парламентарних избора. Дан касније (17. новембра) у Бундестагу је обављено гласање и официјелно започео трећи канцеларски мандат Ангеле Меркел.

Меркелова је тако стекла шансу да (су)стигне свог „политичког оца“ и некадашњег протежера, Хелмута Кола, „вечитог канцелара“, који је земљом владао пуних шеснаест година.

 

[restrictedarea]

Жена командује војницима Непосредно пред протоколарно потписивање коалиционог споразума, у присуству (неизбежних) телевизијских камера и мноштва домаћих и страних новинара, обелодањена су имена министара у новом кабинету канцеларке Ангеле Меркел. Њена странка, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) добила је пет ресора (министарства унутрашњих послова, финансија, одбране, здравља и образовања) баварска Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) три ресора (саобраћај, пољопривреда и привредна сарадња) док су социјалдемократе (СПД) „избоксовале“ шест министарских положаја (привреду, дипломатију, рад, породицу и екологију). У именовању министара није било великих изненађења. Углавном је реч о личностима чија су имена, и пре званичног оглашавања, била у оптицају. Конзервативци су „одбранили“ кључни ресор финансија, на који су социјалдемократе једно време упорно „атаковале“ (фотељу је задржао најискуснији и најстарији човек (71) у новом „тиму“, Волфганг Шојбле). Ни „црвени“ нису остали без важних „трофеја“. Уз „суперминистра“, задуженог за привреду и енергију, Габријела (шеф странке „покрива“ и положај вицеканцелара) њима је припало и министарство спољних послова, за чије „кормило“ се поново враћа Франк Валтер Штајнмајер. Водио је немачку дипломатију, по општем уверењу успешно и сигурно, такође у оквиру велике коалиције с којом је Меркелова „отворила“ први мандат.

Једини заиста спектакуларан, и неочекиван, потез повукла је сама Меркелова. Довела је, први пут у немачкој историји, на чело министарства одбране и армије од сто осамдесет хиљада професионалаца, једну жену: Урсулу фон дер Лајен (55). Реч је, иначе, о искусном политичару (била је министар у покрајинској влади Доње Саксоније и у два претходна кабинета Ангеле Меркел) с „политичким коренима“ (њен отац Ернст Албрехт је био један од кључних људи међу конзервативцима и, у неколико мандата, председник владе у Доњој Саксонији) и многи је виде као наследницу Ангеле Меркел, ако ова икада сиђе с „трона“.

 

Оживљавање губитника Губитник на септембарским изборима (његова странка, некад моћна Социјалдемократска партија, освојила је бедних 25 одсто гласова) сада коалициони партнер, Зигмар Габријел се наједном, и после толиких година, појавио као најопаснији изазивач Ангеле Меркел.

Аналитичари су у једном сагласни: рискантним потезом с препуштањем одлуке о уласку у велику коалицију „партијском народу“, Габријел је ојачао дотад несигурну позицију у странци. Резултат референдумског изјашњавања показао је да га странка следи. Издвојио се међу таквим ривалима као што су Штајнмајер и малерозни изазивач Меркелове на последњим изборима, Пер Штајнбрик, као њен несумњиви вођа и с неочекивано нараслом снагом крочио пред никад моћнију Меркелову, као (готово) равноправни партнер. Сад се више не зна, констатовао је угледни и сериозни минхенски дневник „Зидојче цајтунг“, ко ће у овом политичком браку из рачуна „косити а ко воду носити“.

 

Призивање Вилија Бранта Габријел је политички смишљено минулих дана учестало цитирао Вилија Бранта, уверен да би у данима обележавања стогодишњице рођења (18. децембар) најомиљенијег председника Социјалдемократске партије (водио је странку, у њеним најбољим данима, четврт века) и првог (послератног) социјалдемократског канцелара, нешто од Брантовог сјаја и славе могло да падне и на његова рамена.

Велики датум везан за неспорно великог државника, није, дакако, само изузетан догађај за његову странку, реч је о догађају националних размера. Брантов политички успон на федералном нивоу почео је такође с великом коалицијом, када је дотадашњи градоначелник Западног Берлина (у драматичним временима подизања Берлинског зида и опасних конфронтација између Запада и Истока) постао (1966) вицеканцелар и шеф дипломатије у влади конзервативца Георга Кизингера. Коалиција није дуго издржала и Брант је 1969. као канцелар, формирао владу заједно са либералима. Остао је на власти до 1974, када је, под теретом фамозне „афере Гијом“ (обавештајне службе су за годину дана откриле, не обавештавајући благовремено Бранта, да се у његовој непосредној близини, као лични референт, нашао агент источнонемачке тајне службе Гинтер Гијом) поднео неопозиву оставку.

Остале су до данас неразјашњене околности које су га натерале да преузме политичку одговорност за туђу кривицу. Министар унутрашњих послова у то време, с мутном улогом, био је потоњи (и „вечити“) шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер. У оптицају су биле, и остале, разне верзије о комплоту (и завери) најутицајнијих страначких првака против Бранта. Најчешће се, у том контексту, спомињао тадашњи шеф посланичке фракције социјалдемократа у Бундестагу, некадашњи ортодоксни комуниста (и он је, у време Коминтерне, боравио у московском хотелу „Лукс“) Херберт Венер, који је, наводно, у једном драматичном разговору, суочио Бранта са документима и фотографијама који би могли да га изложе јавној бламажи (зна се да је Вили био љубитељ доброг вина и – лепих жена) и, опет наводно, принудио га на оставку.

Ових дана се на ту тему огласио и један од најближих сарадника Вилија Бранта, Албрехт Милер, који је водио његову (веома успешну) изборну кампању 1972. године, под једноставним слоганом „Гласајте за Вилија“. Милер, како преносе неки (булеварски) медији, тврди да се међу „завереницима“,наводно, налазио, уцењујући га, Брантов наследник на канцеларском положају, уважаван као и Брант, иако не и толико вољен, још жив, и интелектуално, иако му је готово 95 година, Хелмут Шмит.

 

Историјско клечање Та Брантова драма, и мора која је оставила дубок траг у њему, не може очигледно бити мимоиђена у време великог јубилеја, иако ће, сасвим сигурно, у првом плану бити оно што је Бранта учинило „великим Немцем“: отворено противљење и супротстављање нацизму (био је принуђен да, по њиховом освајању власти, емигрира у Норвешку, где је учествовао у тамошњем покрету отпора) политика мира и споразумевања са партнерима с оне стране „гвоздене завесе“, чувена Брантова „источна политика“ која му је донела Нобелову награду за мир и, у том склопу, онај „тренутак за историју“, када је, тврдио је у мемоарима, непланирано и сасвим спонтано („кад пред толиким злочином понестану речи“) клекнуо (и клечање може да буде историјско!) тражећи у немој тишини, опроштај пред спомеником (јеврејским) жртвама Варшавског гета.

Иако су га његови политички противници оптуживали да је, као канцелар, клечањем „понизио Немачку“, у свету је превладало уверење да је управо тако Брант „помогао Немцима да (опет) усправно ходају“.

 

Социјални губитници Партнери велике коалиције, иначе, на самом старту демонстрирају хармонију, „ратне секире“ из изборне кампање су закопане, запаљива реторика заборављена, заветна и узвишена обећања од стране социјалдемократа о радикалном заокрету кад је реч о социјалној правди и прерасподели богатства у богатој земљи у корист „оних доле“ устукнула пред (увек јаком) чежњом за влашћу.

Немачка остаје и с овом влашћу „земља неправде“ и оштро подељено друштво, констатује Јакоб Аугштајн, једно од најпознатијих (и најпровокативнијих) новинарских имена. Увећава се војска социјалних губитника који, без политичког и страначког упоришта (некад је то била управо Брантова Социјалдемократска партија) окрећу леђа систему. Од последњих парламентарних избора апстинирало је 17, 6 милиона бирача, готово три милиона више него што је (тријумфално) добила странка Ангеле Меркел. Најновија истраживања су потврдила: највећа апстиненција је управо била међу социјално најугроженијима. Студија Фондације „Фридрих Еберт“ сажела је њихово уверење: политика се не води за њих, него против њих.

 

Немци и Путин Кад је реч о спољној политици, не треба очекивати упадљивије промене, али су видљивије корекције сасвим извесне. Не само у реторици. Вероватно ће се то најпре показати, под Штајнмајеровом дипломатском диригентском палицом, у односима са Русијом. Њему се не би могла догодити „искакања“ каква је правио несрећни Гвидо Вестервеле, чију странку су бирачи коначно протерали из парламента, попут демонстративног одласка, у својству министра без надлежности и компетенција, међу демонстранте у Кијеву, што је изазвало жучну реакцију Москве, због недопустивог мешања у унутрашње ствари Украјине.

Кад је реч о Русији, Штајнмајер је снажно асистирао тадашњем канцелару Герхарду Шредеру док је овај градио добре (чак наглашено персонално пријатељске) односе с руским председником Путином.

Те односе упадљиво сада квари шеф државе Јоахим Гаук на начин који иритира чак и канцеларку. Немачки председник је, наиме, демонстративно одбио позив да дође у Сочи на отварање Зимске олимпијаде, у „знак протеста“ због кршења људских права. Учинио је то, наводно, без консултација са Меркеловом и министарством спољних послова, иако је политика, па и она спољна, у надлежности владе, а не председника. Гаук је, у сваком случају, тиме, на дужи рок, затворио себи московска врата кроз која ни до сада Путин није журио да га пропусти.

Одмах по „инаугурацији“, Меркелова је заједно са шефом дипломатије скокнула у Париз, да се сусретне с француским председником Оландом: традиционална „маршрута“ коју, као знак спољнополитичких приоритета, не мења ниједан немачки (послератни) канцелар.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *