300.

Milorad Vučelić, glavni urednik

Nikada nijedna država nije na neku tuđu lomaču nalagala toliko svoje suverenosti, teritorija, tradicije, istorije, identiteta, rezultata borbe i samopregora čitavih naraštaja kao što to čini današnja Srbija. I ta lomača se tek rasplamsava i zahteva ko zna šta i koliko. Izgleda da će goreti sve dotle dok na našem zgarištu  ne ostanu samo ugarci. U odblescima tog živog ognja vide se sa svih strana samo lica naših vladajućih političara koji  slave svoje najveće pobede u istoriji a pokušavaju, ne birajući  sredstva,  da ih prikažu kao opšte i narodne trijumfe.

Količina tih laži i bezobzirne propagande je toliko velika da gotovo onemogućava naciji i svakom građaninu da se suoči sa svojim neposrednim i stvarnim životom. Da bi se okarakterisala naša situacija, možda bi bilo dobro pozajmiti i istaknuti natpis sa jedne psihijatrijske klinike u Francuskoj: „Nisu svi napolju, nisu svi unutra.“

A pomenuti materijalno ubogi život, te ruševine privrede, prosvete i brige za zdravlje, predstavljaju se u našem medijskom i političkom životu kao neki rezultat  prirodnih  katastrofa za koje niko od današnjih političara, od kojih su mnogi već drugi ili treći mandat na vlasti, nije uopšte odgovoran. Oni slavodobitno misle da nastave putem koji je elementarna nepogoda započela i da je dovrše sa novim izborima ili bez njih.

Nikada Srbija nije bila ovoliko provincijalizovana i sa ovoliko  pokondirenih ali otrovnih tikava. Koje su sebe proglasile merom svih stvari i po njoj sve procenjuju. Srpski političari su postali na neki operetski, centralnoevropsko budžaklijski  način nešto otužno i kukavno bez stvarne povezanosti sa svojim  narodom i njegovom tradicijom. Neophodno je, po svemu sudeći, napraviti neku novu karakterologiju naše političke i intelektualne „elite“. Kukavelji pred svakim EU funkcionerom , oni koji nikome, ali baš nikome sa Zapada ni u jednoj prilici ne rekoše ni neko tiho – ne,  odlučni su, strogi, važni,  ili potpuno raspojasani kada je svoj narod u pitanju.

[restrictedarea]

Oni nadmeno uživaju u izricanju najgorih optužbi na račun našeg naroda i njegove zaostalosti. Niko do sada nije toliko ružio svoj narod i naširoko širio laži o njemu, a sve to, pritom,  još  nazivao i proglašavao istinom. I hvalio se odvažnošću da se ona izrekne. Svoje nevaspitanje, prostakluke, nedoraslost, neumesne dosetke, neznanje, nedoučenost, nasedanje na trik zasenjivanja prostote, nedostojne pošalice, bezočne laži i prevare, neispunjena obećanja, provincijalno ponižavajuće oduševljenje za svakog, pa i zadnjeg savetnika ili sekretara neke zapadne ambasade oni proglašavaju poželjnom i neophodnom merom nužne i neizostavne promene. Dok to ne dostignemo, moramo biti krivi pred njima i trpeti ih na svojoj grbači.

Ali treba možda za gorku utehu imati na umu ono što je izrečeno u  Ćosićevom romanu  „Vreme smrti“: „Ako je narod u zabludi, njega iz te zablude ne izvode ni mudraci ni proroci. Nego vreme i nesreće.“ Danas je u Srbiji zvanična i vladajuća ideologija nešto mutirana ideologija evrounijatskog drugosrbijanstva. I muke i nesreće su neminovne. Izgleda da samo one mogu da propamete narod.

Ko zaista hoće da rešava probleme srpskog društva i države, njegova je dužnost da to čini s privrženošću, pa makar ona bila i privrženost srpskoj zamršenosti. I to bi se moglo odrediti kao patriotizam.

Vođen tom vrstom privrženosti, „Pečat“ je došao do 300. broja. Zahvaljujući svojim blistavim i umnim saradnicima koji stvaraju izvanredna dela ali smatraju svojom dužnošću da se kritički angažuju u javnom životu, i to najčešće čine na stranicama „Pečata“, postali smo ubedljivo najčitaniji i najtiražniji politički nedeljnik. Ne možemo se zahvaljivati sami sebi, ali se ja mogu zahvaliti svim urednicima, novinarima, umetnicima, našim poslovnim rukovodiocima, uglednim privrednicima  i uopšte svim saradnicima na onome što su učinili u ovih trista brojeva „Pečata“. Zahvaljujemo i svima onima koji su nam i usmeno i pismeno uputili čestitke.

Naše stavove ili uverenja ponekad su,  javno ili potuljeno a često i ne pominjući nas, osporavali ali im je uvek bilo daleko teže  da poreknu činjenice i argumente koje smo iznosili. Zato jer smo se čvrsto držali svetog pravila da su činjenice neprikosnovene a komentar slobodan.

U svakom slučaju, bez obzira na tuđinske lomače koje pomenusmo na početku ovog uvodnika, mi ćemo nastaviti. Kako bi rekao romansirani Nikola Pašić iz pomenute knjige  Dobrice Ćosića:

„Takva su ti vremena, šta ćeš. Mora se ponekad i ugarkom mahnuti.“ Posebno zahvaljujem našim dragim i poštovanim čitaocima, koji nas već šestu godinu svesrdno podržavaju i kojih je srećom, i pored svih opštih materijalnih nedaća, sve više.

Nekolicina naših čitalaca je predložila da naslovna strana 300. broja „Pečata“ bude nadahnuta legendarnom bitkom za odbranu otadžbine kralja Leonide u Termopilskom klancu. Kao što vidite, naši vredni i daroviti grafički urednici sa zahvalnošću su im, više nego uspešno, izašli  u susret.

I upravo u trenutku kada ispisujem ove reči, jedan naš čitalac i saradnik, ušavši u redakciju, baci pogled na rešenje naslovne strane i reče da to njega uopšte ne podseća na Spartance i Leonidu i kao iz topa izgovori stihove Miloša Vidakovića iz pesme „Polazak“ ( iz „Carskih soneta“):

Blistava koplja, šlemovi. To verna

Nepobeđena, silna, neizmerna,

Careva vojska na Kosovo ide.

 

Hristos se rodi!  Srećna Nova 2014. godina.

[/restrictedarea]