Mi i svet III – SUROVI I NADMENI UČITELJI

Piše Milovan Danojlić

Apostoli demokratije po jedinstvenom, planetarnom modelu ne vode računa  o prilikama i iskustvu pojedinih zemalja; najčešće ih ne poznaju, i ne smatraju da ih treba upoznati. Veliku pažnju posvećuju  etničkim, verskim i seksualnim manjinama, sa ciljem  zbunjivanja i ponižavanja osnovne narodne  zajednice

Svojevremeno mi se jedan visoki zvaničnik pohvalio kako je, uoči Drugog svetskog rata, bio u mom rodnom kraju, po partijskom zadatku. Poslali su ga da poveže šačicu simpatizera Komunističke partije: jednog učitelja, jednog trgovačkog putnika, jednog nesvršenog đaka. Oni su živeli po selima oko Ljiga i Belanovice, pa mu je trebalo vremena  da ih obiđe i zakune na vernost Svetskoj Revoluciji. Kako u dolini Kačera nije  bilo hotela, na konak ga je primio Đorđe Jevtić, narodni poslanik onog izbornog sreza. Dao mu je postelju i, kao dobar srpski domaćin, počastio ga ićem i pićem.

Kao dete, viđao sam Jevtića. Pripadao je nekoj seljačkoj stranci koja je naginjala desno. Srednjeg rasta, uvek s narodom. U Skupštini se pojavljivao onakav kakav je po selu hodio: gunj i gunjić, čakšire, opanci, šajkača, zimi šubara. Birači su mu, naravno, bili opredeljeni monarhistički; to ga nije sprečilo da ugosti komunističkog agitatora. Uvažavao je svačije pravo na organizovanje, poštovao svaku veru, pa i onu, bezbožničku. Bio je demokrata, u izvornom značenju te reči. Između njega, i kakvog britanskog člana Doma lordova, razlika je bila u društvenom položaju, ne u razumevanju i prihvatanju osnovnih ljudskih prava. Stupanj tolerancije prema drukčije mislećima, kod njega i kod engleskog lorda, bio je na istom, visokom nivou. I jedan i drugi su se do tog stupnja uzdigli bez podsticaja iz Vašingtona ili Brisela. Demokratski refleks našeg običnog čoveka možda je i jači, i svakako spontaniji, nego kod nekih visoko obrazovanih zapadnjaka. On dolazi iz  neodoljive težnje  ka slobodi, i iz odsustva sistematske klasne  dresure kroz koju je prošao evropski kmet. Autoritet zasnovan na bogatstvu  ili na goloj sili kod nas ne izaziva strahopoštovanje. On je razumljiv jedino kad dolazi od stranog zavojevača, i tada se uzima kao zlo kome će kad-tad doći kraj. Okupacija je okupacija: slabići ropću, hrabri kuju osvetničke planove. Tako je bilo pod Turcima, tako pod Austrijancima i Nemcima; tako je, toute proportion gardée, i danas. Okupacija je našim ljudima razumljivija, pa i prihvatljivija, od hijerarhije zasnovane na socijalnoj nepravdi, koja razara društveno tkivo iznutra. Naš svet ne poštuje bogataše, ni onda kad im zavidi. („Ko ga šljivi, ko mu klacka kosti!“) Na lestvici ljudskih vrednosti novac ne stoji na visokom mestu. Izraz da neko vredi dva miliona dolara u našem uhu zvuči kao skaredna besmislica. Materijalno bogatstvo se, na Strašnom sudu, ne uzima u obzir; na to se ročište izlazi sa golom dušom. Većina našeg sveta je spremna da u svakom trenutku položi poslednji račun.

[restrictedarea]

Ako se, između sebe, upravljamo po sili urođenog demokratskog  osećanja, prema spoljašnjim činiocima smo, često, snishodljivi, inferiorni i pokorni. Dugo robovanje pod Azijatima proizvelo je sindrom rajetinske poslušnosti. Ta je bolest, u poslednjih tridesetak godina, posebno uočljiva kod rukovodećih ljudi. Oni obaraju glavu pred svakim ko drži motku u jednoj,  a povelju o zavođenju demokratije i tzv. ljudskih prava u drugoj ruci. Mera tih, visokih ideala utvrđuje se u prestonici Imperije. Apostoli demokratije po jedinstvenom, planetarnom modelu ne vode računa  o prilikama i iskustvu pojedinih zemalja; najčešće ih ne poznaju, i ne smatraju da ih treba upoznati. Veliku pažnju posvećuju  etničkim, verskim i seksualnim manjinama, sa ciljem  zbunjivanja i ponižavanja osnovne narodne  zajednice. Srbija, danas, nije raj  za većinski, pa samim tim ni za manjinski živalj, ali od uobraženih i surovih  učitelja  iz belog sveta  nemamo bogzna šta naučiti, a i od onog što bi vredelo preuzeti, zbog neljudskih nastavnih metoda, odvraćamo glavu. Francusko zakonodavstvo je ukinulo ropstvo 1848, a američko 1865. Vuka Karadžića je potresao roman „Čiča-Tomina koliba“. Vuk je nosio fes, imao je iskustva sa okupatorima, ali ne i sa domaćim robovlasnicima.

Aparthejd je, po zakonskim aktima Imperije, ukinut i zabranjen, ali se u životu održava. Dovoljno je da se, u nekom oblakoderu, nastani jedan jedini Crnac, pa da vrednost zgrade padne za 30%. Sa homoseksualcima su, kod nas, pravljene dobroćudne šale, dok su oni u Evropi, ne tako davno, sa Ciganima, komunistima i Jevrejima, zatvarani u konclogore, a sad direktni potomci logorskih stražara zahtevaju, od nas, održavanje parade ponosa, da bi, čini se, okajali negdanje grehe preko tuđih leđa. Neki emirati uvode  posebne lekarske preglede kako bi, pri izdavanju ulaznih viza, onemogućili homoseksualce da stupe na osveštano tlo njihovih zemalja; sa takvim državicama Imperija  održava primerne poslovne i političke odnose.

Položaj Cigana nigde, pa ni kod nas, nije veseo, ali su i tu davaoci lekcija loše pripremljeni za nastavnički poziv. Za vreme rata su, u mom selu,  okupatori streljali Rusu i  Matu, na užasavanje Srba koji su s njima živeli u dobrosusedskim odnosima. Što se tiče ženskih prava, naša situacija ne zaostaje za prilikama u visoko razvijenim zemljama. I u Francuskoj žene dobijaju znatno manju platu od muškaraca na istim radnim mestima i sa istim  kvalifikacijama. Francuskinja udajom gubi  ime i prezime: Marija Dipon, udata za Pjera Vensana, postaje gospođa Pjer Vensan. Do nedavno, ona nije mogla otvoriti račun u banci bez pismene dozvole muža. Rusija je, pod Petrom Velikim, prva u Evropi dozvolila ženama upis na univerzitet, a Evropa  joj, i na tom polju, danas ima nekih primedbi.

Evropski Zapad je, u 19. i 20. veku, načinio nesumnjiv napredak u postavljanju zakonskih  osnova demokratije. Načelna opredeljenja su bolje formulisana nego kod nas, ali je stanje na terenu  nezadovoljavajuće, kao i kod nas. Žene su zlostavljane, fizički i psihički; štampa neprestano izveštava o seksualnom iskorišćavanju dece, uvezene prostitutke, u Parizu, imaju status robinja. Jedno su zakoni, drugo život; jedno forma, drugo sadržaj. Istorija nas podseća da su mogućni neverovatni oblici demokratskog uređenja. Stara Grčka, i mlada Amerika, imale su robovsku demokratiju! Istočna Evropa je, u prošlom veku, isprobala i totalitarnu demokratiju. U kolonijalnom periodu, ona se razvijala u metropolama, ne i u prekomorskim posedima.

Naše učitelje ne treba ocenjivati  po onome  što govore, već po onome što čine. Veliki afrički državnik Džomo Kenijata (1893-1970) ostavio je svedočenje o civilizatorskoj ulozi engleskih osvajača. Domoroci su, u početku, imali zemlju, a civilizatori Sveto pismo. I dok su domoroci, žmureći, sricali jevanđelja, misionari su se bavili nekim drugim poslovima. Kad su Kenijci otvorili oči, kolonizatori behu zaposeli zemlju, a domaćima je u rukama ostala Biblija.

Imalo bi se šta naučiti od Zapada, kad učitelji ne bi bili ovoliko arogantni, i kad lekcije ne bi preskupo naplaćivali, uz anekse sa svakojakim ucenama i uslovljavanjima. Otkako su se umešali u raspad Jugoslavije, smučili su nam se veliki ideali koje smo, nekad, uzimali ozbiljno. Mogli bismo mi, i bez njih, sve to  urediti kako treba. Sledeći primer Đorđa Jevtića…

Slučaj Đorđa Jevtića imao je epilog koji, donekle, objašnjava naše kašnjenje u izgradnji  modernog civilnog društva. Kad sam, oko 1970,  jednom seljaku iz mog kraja ispričao ono što sam čuo od visokog državnog rukovodioca on, inače miran čovek, promrmlja ružnu psovku:

– A zna li on šta je, posle rata, bilo sa Jevtićem? Odmah su ga uhapsili. I tako, mesec dana u zatvoru, mesec na slobodi, pa opet hapšenje. I umro je u zatvoru.

Godine 1945. vlast su uzeli ljudi  koji su se sprdali sa samom idejom lične slobode i građanskih prava. Tek kad su sami odlazili sa istorijske pozornice, osetili su korisnost tih preziranih vrednosti. Umesto u zatvor, otišli su u vikendice… Nadajmo se da su, krckajući penzije, razumeli kakvom su đavolu služili.

[/restrictedarea]