Апостоли демократије по јединственом, планетарном моделу не воде рачуна о приликама и искуству појединих земаља; најчешће их не познају, и не сматрају да их треба упознати. Велику пажњу посвећују етничким, верским и сексуалним мањинама, са циљем збуњивања и понижавања основне народне заједнице
Својевремено ми се један високи званичник похвалио како је, уочи Другог светског рата, био у мом родном крају, по партијском задатку. Послали су га да повеже шачицу симпатизера Комунистичке партије: једног учитеља, једног трговачког путника, једног несвршеног ђака. Они су живели по селима око Љига и Белановице, па му је требало времена да их обиђе и закуне на верност Светској Револуцији. Како у долини Качера није било хотела, на конак га је примио Ђорђе Јевтић, народни посланик оног изборног среза. Дао му је постељу и, као добар српски домаћин, почастио га ићем и пићем.
Као дете, виђао сам Јевтића. Припадао је некој сељачкој странци која је нагињала десно. Средњег раста, увек с народом. У Скупштини се појављивао онакав какав је по селу ходио: гуњ и гуњић, чакшире, опанци, шајкача, зими шубара. Бирачи су му, наравно, били опредељени монархистички; то га није спречило да угости комунистичког агитатора. Уважавао је свачије право на организовање, поштовао сваку веру, па и ону, безбожничку. Био је демократа, у изворном значењу те речи. Између њега, и каквог британског члана Дома лордова, разлика је била у друштвеном положају, не у разумевању и прихватању основних људских права. Ступањ толеранције према друкчије мислећима, код њега и код енглеског лорда, био је на истом, високом нивоу. И један и други су се до тог ступња уздигли без подстицаја из Вашингтона или Брисела. Демократски рефлекс нашег обичног човека можда је и јачи, и свакако спонтанији, него код неких високо образованих западњака. Он долази из неодољиве тежње ка слободи, и из одсуства систематске класне дресуре кроз коју је прошао европски кмет. Ауторитет заснован на богатству или на голој сили код нас не изазива страхопоштовање. Он је разумљив једино кад долази од страног завојевача, и тада се узима као зло коме ће кад-тад доћи крај. Окупација је окупација: слабићи ропћу, храбри кују осветничке планове. Тако је било под Турцима, тако под Аустријанцима и Немцима; тако је, toute proportion gardéе, и данас. Окупација је нашим људима разумљивија, па и прихватљивија, од хијерархије засноване на социјалној неправди, која разара друштвено ткиво изнутра. Наш свет не поштује богаташе, ни онда кад им завиди. („Ко га шљиви, ко му клацка кости!“) На лествици људских вредности новац не стоји на високом месту. Израз да неко вреди два милиона долара у нашем уху звучи као скаредна бесмислица. Материјално богатство се, на Страшном суду, не узима у обзир; на то се рочиште излази са голом душом. Већина нашег света је спремна да у сваком тренутку положи последњи рачун.
[restrictedarea]Ако се, између себе, управљамо по сили урођеног демократског осећања, према спољашњим чиниоцима смо, често, снисходљиви, инфериорни и покорни. Дуго робовање под Азијатима произвело је синдром рајетинске послушности. Та је болест, у последњих тридесетак година, посебно уочљива код руководећих људи. Они обарају главу пред сваким ко држи мотку у једној, а повељу о завођењу демократије и тзв. људских права у другој руци. Мера тих, високих идеала утврђује се у престоници Империје. Апостоли демократије по јединственом, планетарном моделу не воде рачуна о приликама и искуству појединих земаља; најчешће их не познају, и не сматрају да их треба упознати. Велику пажњу посвећују етничким, верским и сексуалним мањинама, са циљем збуњивања и понижавања основне народне заједнице. Србија, данас, није рај за већински, па самим тим ни за мањински живаљ, али од уображених и сурових учитеља из белог света немамо богзна шта научити, а и од оног што би вредело преузети, због нељудских наставних метода, одвраћамо главу. Француско законодавство је укинуло ропство 1848, а америчко 1865. Вука Караџића је потресао роман „Чича-Томина колиба“. Вук је носио фес, имао је искуства са окупаторима, али не и са домаћим робовласницима.
Апартхејд је, по законским актима Империје, укинут и забрањен, али се у животу одржава. Довољно је да се, у неком облакодеру, настани један једини Црнац, па да вредност зграде падне за 30%. Са хомосексуалцима су, код нас, прављене доброћудне шале, док су они у Европи, не тако давно, са Циганима, комунистима и Јеврејима, затварани у концлогоре, а сад директни потомци логорских стражара захтевају, од нас, одржавање параде поноса, да би, чини се, окајали негдање грехе преко туђих леђа. Неки емирати уводе посебне лекарске прегледе како би, при издавању улазних виза, онемогућили хомосексуалце да ступе на освештано тло њихових земаља; са таквим државицама Империја одржава примерне пословне и политичке односе.
Положај Цигана нигде, па ни код нас, није весео, али су и ту даваоци лекција лоше припремљени за наставнички позив. За време рата су, у мом селу, окупатори стрељали Русу и Мату, на ужасавање Срба који су с њима живели у добросуседским односима. Што се тиче женских права, наша ситуација не заостаје за приликама у високо развијеним земљама. И у Француској жене добијају знатно мању плату од мушкараца на истим радним местима и са истим квалификацијама. Францускиња удајом губи име и презиме: Марија Дипон, удата за Пјера Венсана, постаје госпођа Пјер Венсан. До недавно, она није могла отворити рачун у банци без писмене дозволе мужа. Русија је, под Петром Великим, прва у Европи дозволила женама упис на универзитет, а Европа јој, и на том пољу, данас има неких примедби.
Европски Запад је, у 19. и 20. веку, начинио несумњив напредак у постављању законских основа демократије. Начелна опредељења су боље формулисана него код нас, али је стање на терену незадовољавајуће, као и код нас. Жене су злостављане, физички и психички; штампа непрестано извештава о сексуалном искоришћавању деце, увезене проститутке, у Паризу, имају статус робиња. Једно су закони, друго живот; једно форма, друго садржај. Историја нас подсећа да су могућни невероватни облици демократског уређења. Стара Грчка, и млада Америка, имале су робовску демократију! Источна Европа је, у прошлом веку, испробала и тоталитарну демократију. У колонијалном периоду, она се развијала у метрополама, не и у прекоморским поседима.
Наше учитеље не треба оцењивати по ономе што говоре, већ по ономе што чине. Велики афрички државник Џомо Кенијата (1893-1970) оставио је сведочење о цивилизаторској улози енглеских освајача. Домороци су, у почетку, имали земљу, а цивилизатори Свето писмо. И док су домороци, жмурећи, срицали јеванђеља, мисионари су се бавили неким другим пословима. Кад су Кенијци отворили очи, колонизатори беху запосели земљу, а домаћима је у рукама остала Библија.
Имало би се шта научити од Запада, кад учитељи не би били оволико арогантни, и кад лекције не би прескупо наплаћивали, уз анексе са свакојаким уценама и условљавањима. Откако су се умешали у распад Југославије, смучили су нам се велики идеали које смо, некад, узимали озбиљно. Могли бисмо ми, и без њих, све то уредити како треба. Следећи пример Ђорђа Јевтића…
Случај Ђорђа Јевтића имао је епилог који, донекле, објашњава наше кашњење у изградњи модерног цивилног друштва. Кад сам, око 1970, једном сељаку из мог краја испричао оно што сам чуо од високог државног руководиоца он, иначе миран човек, промрмља ружну псовку:
– А зна ли он шта је, после рата, било са Јевтићем? Одмах су га ухапсили. И тако, месец дана у затвору, месец на слободи, па опет хапшење. И умро је у затвору.
Године 1945. власт су узели људи који су се спрдали са самом идејом личне слободе и грађанских права. Тек кад су сами одлазили са историјске позорнице, осетили су корисност тих презираних вредности. Уместо у затвор, отишли су у викендице… Надајмо се да су, крцкајући пензије, разумели каквом су ђаволу служили.
[/restrictedarea]