Marginalci na krovu solitera

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Razapeti između prohteva i mogućnosti, vlastitih poriva i iskušenja koja ne umeju da prevaziđu, često u situacijama na ivici smrti, „junaci“ drame „Bizarno“ odraz su prilika u tzv. vremenu tranzicije

Dramu „Bizarno“ autor Željko Hubač žanrovski je označio kao „smešno-tužnu priču sa tragično-bizarnim posledicama za pet glumaca i petnaest lica“. Reč je o dramskom triptihu u čijem svakom delu gledamo susrete marginalaca raznih vrsta – u pitanju su narkomani, ubice, samoubice, sponzoruše, mafijaši, sitni prevaranti, nesnalažljivi povratnici sa privremenog rada u inostranstvu, politički karijeristi, narkodileri, kriminalci, korumpirani policajci i druge dobro poznate figure naše tranzicijske stvarnosti. Autor je naznačio da se radnja prvog dela događa na „ravnom krovu jednog od mnogobrojnih novobeogradskih solitera“, drugog u jednom od stanova tog ili nekog drugog novobeogradskog solitera, a trećeg u kafiću u suterenu. Svi susreti u tim ambijentima biće u znaku različitih nesporazuma, agresivnog ponašanja, a u trećem delu i u znaku ubistava.

Zanimljivo je da pisac striktno smešta radnju komada u jedan novobeogradski soliter, te se sa razlogom može smatrati da su, ako ne svi, onda svakako dobar deo aktera – Novobeograđani. Ako znamo da su u većini prvi stanovnici Novog Beograda, koji su podobijali stanove krajem pedesetih i tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka, bili viši činovnici savezne i republičke administracije, vojna lica, policajci i službenici državne bezbednosti, onda bi, po logici stvari, akteri drame morali biti njihovi neposredni potomci. Zaista neprijatan epilog poretka koji su mnogi, poredeći ga sa tzv. real-socijalizmom, voleli da nazivaju „socijalizam sa ljudskim likom“.

[restrictedarea]

Junaci ove priče su izolovani pojedinci marginalci i, saobrazno sa vremenom, agresivni nasilnici i ubice, koje pisac prikazuje, podražavajući stil novog brutalizma, koji je bio karakterističan za zapadnoevropsku dramaturgiju tokom poslednje decenije prošloga veka. Naravno, Hubač je primenio skoro dokumentaristički postupak u prikazivanju junaka. Oni uglavnom govore onako kako se izražavaju i komuniciraju pripadnici beogradskog podzemlja, ali u skladu sa nekakvim svojim obrazovanjem ili pripadništvom socijalnoj grupi u okviru koje „dejstvuju“. To je savremeni beogradski sleng, kojim se govori brzo i uz upotrebu brojnih stranih reči (uglavnom preuzetih iz engleskog) i skraćenica. Piscu je pošlo za rukom da formira funkcionalne i jezgrovite dijaloge, što potpuno odgovara savremenom načinu komunikacije. Očigledno je da se autor drame „Bizarno“ bavi jednim zatvorenim svetom čiji su akteri omeđeni vlastitim različitim traumama, manama i opsesijama. Oni se sa kompleksima bore na različite načine, ali najčešće agresijom i destruktivnim odnosom prema okolini, ali i samodestrukcijom. Nemaju regularan društveni status i neprestano su u rizičnim pozicijama, uključujući i brojne prilike da izgube život. Tako je egzistencija između života i smrti – njihova bizarnost. Otuda, svakako, i naziv komada „Bizarno“. U jednom napisu u programu predstave piše i ovo: „U anglosaksonskoj je kulturi bizarno često korišćeno kao sinonim za groteskno ili za – drsko u svojoj pojavnosti“. U članku se navodi i ovo: „Isto tako, bizarno može biti ćudljivo, bizarno može biti ‘kemp’ i može biti samo nastrano. U slengu, bizarno određuje ‘lude’, one veoma uvrnute i iskrivljene postupke“. Bilo kako bilo, prostora za grotesku, kad je reč o scenskoj postavci drame „Bizarno“ svakako ima, jer je i pisac tretirao pojedine scene, akcentujući grotesknost odnosa među licima, ili pak situacija u kojima se nalaze.

Rediteljka Snežana Trišić nije učinila uslugu piscu Željku Hubaču kada se u predstavi komada, u kojem se predviđaju tri lokacije zbivanja (ravan krov na soliteru, stan u novobeogradskom soliteru i kafić u prizemlju solitera) – verovatno da bi obezbedila brzi kontinuitet izvođenja, a možda i zbog uštede troškova dekora – opredelila za jedinstvo mesta radnje i to – na krovu solitera. Glumci su se uglavnom dobro snalazili, obavljajući trostruke zadatke i, svi odreda, menjajući kostime i manje ili više izgled i način ponašanja, pokazali zavidnu moć transformacije izraza: Igor Đorđević (Martin, Riči, Dejan) Nikola Vujović (Điđa, Saša, Gaga) Miloš Đorđević (Voja, Milan, Biksa) Sonja Milojević (Katarina, Majda, Svetlana) i Suzana Lukić (Mina, Ksenija, Iva) i prema meri svojih talenata, ali i angažmana u predstavi, prikazali su svaki po tri različite individualnosti.

[/restrictedarea]