Маргиналци на крову солитера

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Разапети између прохтева и могућности, властитих порива и искушења која не умеју да превазиђу, често у ситуацијама на ивици смрти, „јунаци“ драме „Бизарно“ одраз су прилика у тзв. времену транзиције

Драму „Бизарно“ аутор Жељко Хубач жанровски је означио као „смешно-тужну причу са трагично-бизарним последицама за пет глумаца и петнаест лица“. Реч је о драмском триптиху у чијем сваком делу гледамо сусрете маргиналаца разних врста – у питању су наркомани, убице, самоубице, спонзоруше, мафијаши, ситни преваранти, несналажљиви повратници са привременог рада у иностранству, политички каријеристи, наркодилери, криминалци, корумпирани полицајци и друге добро познате фигуре наше транзицијске стварности. Аутор је назначио да се радња првог дела догађа на „равном крову једног од многобројних новобеоградских солитера“, другог у једном од станова тог или неког другог новобеоградског солитера, а трећег у кафићу у сутерену. Сви сусрети у тим амбијентима биће у знаку различитих неспоразума, агресивног понашања, а у трећем делу и у знаку убистава.

Занимљиво је да писац стриктно смешта радњу комада у један новобеоградски солитер, те се са разлогом може сматрати да су, ако не сви, онда свакако добар део актера – Новобеограђани. Ако знамо да су у већини први становници Новог Београда, који су подобијали станове крајем педесетих и током шездесетих и седамдесетих година прошлога века, били виши чиновници савезне и републичке администрације, војна лица, полицајци и службеници државне безбедности, онда би, по логици ствари, актери драме морали бити њихови непосредни потомци. Заиста непријатан епилог поретка који су многи, поредећи га са тзв. реал-социјализмом, волели да називају „социјализам са људским ликом“.

[restrictedarea]

Јунаци ове приче су изоловани појединци маргиналци и, саобразно са временом, агресивни насилници и убице, које писац приказује, подражавајући стил новог брутализма, који је био карактеристичан за западноевропску драматургију током последње деценије прошлога века. Наравно, Хубач је применио скоро документаристички поступак у приказивању јунака. Они углавном говоре онако како се изражавају и комуницирају припадници београдског подземља, али у складу са некаквим својим образовањем или припадништвом социјалној групи у оквиру које „дејствују“. То је савремени београдски сленг, којим се говори брзо и уз употребу бројних страних речи (углавном преузетих из енглеског) и скраћеница. Писцу је пошло за руком да формира функционалне и језгровите дијалоге, што потпуно одговара савременом начину комуникације. Очигледно је да се аутор драме „Бизарно“ бави једним затвореним светом чији су актери омеђени властитим различитим траумама, манама и опсесијама. Они се са комплексима боре на различите начине, али најчешће агресијом и деструктивним односом према околини, али и самодеструкцијом. Немају регуларан друштвени статус и непрестано су у ризичним позицијама, укључујући и бројне прилике да изгубе живот. Тако је егзистенција између живота и смрти – њихова бизарност. Отуда, свакако, и назив комада „Бизарно“. У једном напису у програму представе пише и ово: „У англосаксонској је култури бизарно често коришћено као синоним за гротескно или за – дрско у својој појавности“. У чланку се наводи и ово: „Исто тако, бизарно може бити ћудљиво, бизарно може бити ‘кемп’ и може бити само настрано. У сленгу, бизарно одређује ‘луде’, оне веома уврнуте и искривљене поступке“. Било како било, простора за гротеску, кад је реч о сценској поставци драме „Бизарно“ свакако има, јер је и писац третирао поједине сцене, акцентујући гротескност односа међу лицима, или пак ситуација у којима се налазе.

Редитељка Снежана Тришић није учинила услугу писцу Жељку Хубачу када се у представи комада, у којем се предвиђају три локације збивања (раван кров на солитеру, стан у новобеоградском солитеру и кафић у приземљу солитера) – вероватно да би обезбедила брзи континуитет извођења, а можда и због уштеде трошкова декора – определила за јединство места радње и то – на крову солитера. Глумци су се углавном добро сналазили, обављајући троструке задатке и, сви одреда, мењајући костиме и мање или више изглед и начин понашања, показали завидну моћ трансформације израза: Игор Ђорђевић (Мартин, Ричи, Дејан) Никола Вујовић (Ђиђа, Саша, Гага) Милош Ђорђевић (Воја, Милан, Бикса) Соња Милојевић (Катарина, Мајда, Светлана) и Сузана Лукић (Мина, Ксенија, Ива) и према мери својих талената, али и ангажмана у представи, приказали су сваки по три различите индивидуалности.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *