Janukovič i kamen mudrosti

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Za ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča i političke i biznis krugove okupljene oko njega jedini izlaz je da još jednom razmisle o prihvatanju ponude koja im je upućena iz Kremlja

Ostalo je još nekoliko dana do 28. novembra, dana kada će se u litvanskoj prestonici Viljnusu okupiti lideri zemalja Istočnog partnerstva, odnosno Gruzije, Azerbejdžana, Moldavije, Jermenije… Sve njih sabraće na istom mestu Evropska unija i dati im Sporazum o asocijaciji sa EU, čime će započeti evropska trgovinska integracija postsovjetskog prostora. Ipak, dolazak „najdražeg gosta“, ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, još uvek je pod znakom pitanja, iako je sve do pre nekoliko nedelja najavljivan kao „zvezda večeri“, prava atrakcija pod šatrama viljnuskog samita. Nije ni čudo, jer od Janukoviča se očekuje da potpiše ono što je ranije već parafirao – zaokret od Rusije prema Zapadu. Međutim, ako je doskora izgledalo kao da ništa neće pomutiti ukrajinsku „evropsku sreću“, sve više je signala da to neće ići tako glatko.

Ozbiljno kolebanje Brisel je postavio tri uslova pred Janukoviča, a najvažniji je da nekadašnju premijerku Juliju Timošenko pusti iz zatvora u kome izdržava sedmogodišnju kaznu kako bi otišla u Nemačku „na lečenje“. Najednom se ispoljilo ozbiljno Janukovičevo kolebanje, započeto posle dva misteriozna susreta sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, 27. oktobra i 9. novembra, što ukazuje da su još uvek moguća svakakva iznenađenja na putu do Viljnusa. Najveću pažnju analitičara izaziva pitanje: šta je pravi uzrok Janukovičevog manevrisanja? Ako je toliko odlučan na evropskom putu, zbog čega onda u poslednji čas daje više nego oprečne signale, pa su mnogi skloni da pomisle da je već odustao od „evropskog vektora“? Da li je kod Janukoviča proradila „rusofilska romantika“, ili je reč o mnogo konkretnijim i opipljivijim političkim i ekonomskim interesima?
Pokušaji prethodnih godina da se Ukrajina namami u NATO nisu urodili plodom ne samo zato jer u ovoj zemlji ni približno ne postoji većinsko raspoloženje naroda za tako nešto već i zbog toga što „nogu u vratima“ čvrsto drži Moskva. Zato se krenulo zaobilaznim, evrointegrativnim putem, dok je pridev „atlantski“ u ovoj terminologiji ostavljen za neka druga vremena. Tako se predsednik Janukovič, uz poneke oscilacije na tom putu – u potpunosti okrenuo Briselu. Sve je izgledalo više nego idilično negde do prve polovine novembra. Tada se, najednom, pojavila senzacionalna vest: Ukrajina će odložiti potpisivanje sporazuma sa Unijom, a zapravo će suštinski istupiti iz ovog procesa!
Takav zaključak proizlazio je iz izjave ukrajinskog premijera Nikolaja Azarova, koji je 13. novembra, na sednici vlade poručio: „Ukrajina ne može da se odrekne saradnje sa Rusijom, zato što nema izvora kompenzacije gubitaka od takvog koraka“.

[restrictedarea] „Hoću da svi u Ukrajini znaju: niko nam nije nudio i ne nudi kompenzaciju za gubitak ovog tržišta. A mi nemamo prava da dopustimo da nam se gase preduzeća, da naši ljudi ostanu bez plata i penzija. Predsednik Viktor Janukovič i ja imali smo oštre razgovore sa privrednicima i sindikatima o trgovinskoj situaciji sa Rusijom. Vlast deli duboku zabrinutost industrijalaca i sindikata zbog mogućeg gubitka radnih mesta. To je direktna odgovornost naše vlade i težak udarac za ukrajinsku privredu. Dodajte tome još i cene za gas i naftu. Može se reći da je to direktna naredba vladi od realnog sektora privrede“, saopštio je Azarov.

Katastrofa pred vratima Takvi tonovi su u direktnoj suprotnosti sa njegovim rečima od pre samo nekoliko nedelja, kada je njegova vlada donela odluku da se pristupi potpisivanju sporazuma od 900 stranica sa EU. Tada je Azarov, odgovarajući na pitanje da li se plaši negativnih sankcija koje će automatski uslediti iz Moskve – sa širokim osmehom odgovorio da se neće dogoditi ništa strašno… I onda, mesec dana kasnije, Azarov izlazi sa dramatičnim saopštenjem da je katastrofa pred vratima i da oni, predsednik i premijer, to neće dopustiti!
Takav razvoj događaja ukazuje na tri moguće pretpostavke. Prvo, da Janukovič i Azarov nisu znali da će Rusija zatvoriti vrata svog tržišta u slučaju da Kijev potpiše sporazum sa Briselom. Ova varijanta je isključena, jer je Rusija mesecima najavljivala teške posledice po Ukrajinu, o čemu je i „Pečat“ u više navrata pisao. Druga je mogućnost da se nešto krupno u poslednjih nekoliko nedelja izmenilo. Analitičari ukazuju na dva nedavna susreta Putina i Janukoviča u razmaku od samo 13 dana, posle kojih gotovo da nije bilo nikakvih informacija o sadržini i toku razgovora. Treća varijanta, koju ne treba nipošto odbaciti, jeste da brak Kijeva i Brisela od početka nije bio moguć, pa su obe strane (a posebno ukrajinska) tražile način da se izvuku bez mnogo štete.
Da je ukrajinska vlast zaista mislila na radnike, ne bi dozvolila da Belorusija danas ima dvostruko veći dohodak po glavi stanovnika, iako je do pre dve decenije bilo obrnuto. Sa zahvalnošću bi odavno prihvatila povoljne ponude iz Moskve za uspostavljanje obostrano korisne kooperacije. Jer, čak i najzagriženiji Evropejci u Kijevu nisu krili da bi trgovinskim sporazumom sa EU, posle koga bi na ukrajinsko tržište nahrupila jeftina evropska roba, bio drastično pogoršan spoljnotrgovinski bilans zemlje, što bi dovelo do daljeg urušavanja ekonomske situacije. Njihov jedini argument je bio da Evropa, navodno, donosi „standarde civilizovanog sveta“, pa se za taj sveti cilj vredi dodatno žrtvovati. Ostaje, naravno, i dalje aktuelna četvrta opcija, da će 28. novembra Janukovič istrčati iz aviona na viljnuskom aerodromu i reći: ispunili smo sve uslove i u džepu nosim svoje najbolje penkalo da potpišem Sporazum o asocijaciji.

Kamen u evropskoj cipeli Ipak, iskristalisalo se nekoliko ozbiljnih razloga, koji zaista predstavljaju kamen u Janukovičevoj evropskoj cipeli. To je slučaj Julije Timošenko, jer bi njen izlazak iz zatvora predstavljao dvostruki udar za Janukoviča, uoči predsedničkih izbora početkom 2015. godine.
Sa jedne strane, nema nikakvih garancija da „gasna prineceza“ ne bi bitno uticala na tok izbora, čak i dok se nalazi „na lečenju“ u inostranstvu. O tome svedoči i činjenica da je ona i tokom boravka u zatvoru ostala formalno lider opozicije. Takođe, njeno puštanje nanelo bi udarac Janukovičevom imidžu ne samo zato što bi pokazao slabost i neprincipijelnost već i zbog toga što bi mu bilo znatno teže da eksploatiše priču o borbi protiv korupcije.
I priča o „privrednicima i sindikalcima“ ima realnu dimenziju, o kojoj, istina, Azarov nije govorio. Tačno je da industrijski istok Ukrajine, u kojem je glavna Janukovičeva glasačka baza, sve više tone pod teretom ekonomske krize. Taj problem biće još teži ako Rusija potpuno zatvori svoje granice za ukrajinsku robu. Ta roba jednostavno više neće imati kud, jer će evropski proizvođači preuzeti najveći deo ukrajinskog tržišta, pa će katanac biti sudbina mnogih domaćih preduzeća. A to bi nesumnjivo dovelo do odlivanja velikog broja glasova iz Janukovičeve Partije regiona, ali i do suštinskog ugrožavanja upravo onih biznismena koji pripadaju njegovom političkom klanu. Tako bi se otvorila mogućnost stvaranja nove političke snage koja bi okupila veliki broj proruski orijentisanih glasača i pružila garancije biznisu da će saradnja sa Rusijom biti nastavljena i proširena.
Takve snage već postoje, uključujući i frakcije unutar Partije regiona, pa bi vetar iz Moskve mogao lako da rasplamsa žar pobune protiv Janukoviča i njegovog proevropskog kursa. Upravo u tom kontekstu treba sagledavati aktuelne ukrajinske procese, uključujući i vladajuću partiju. Janukovič je sve do sada nekako uspevao da, poput alhemičara, pretvara običan metal u zlato, a vazduh u prirodni ruski gas, ali će mu taj „kamen mudrosti“ biti oduzet iz ruku samim činom potpisivanja viljnuskog sporazuma. Kremlj neće više zlatom zlatiti sve čega se Janukovič dotakne, a Brisel im, kako je i premijer Azarov primetio – neće kompenzovati gubitke. I ne samo to: gubitak ruskog filozofskog kamena zasigurno će uticati na nemogućnost da se Janukovič ponovo politički podmladi i izbegne propast u izbornom sudaru sa šampionom u superteškoj, Vitalijem Kličkom.
Zato bi, za Janukoviča i one političke i biznis krugove koji iza njega stoje, jedini izlaz bio da još jednom razmisle o prihvatanju ponude koja im je upućena iz Kremlja. Da pokušaju da još šire otvore vrata ruskog tržišta, jedinog koje zaista može da apsorbuje veliku količinu ukrajinske robe. I da konačno postignu povoljan dugoročni gasni aranžman sa Moskvom koji im, zbog „evropskih integracija“, uvek izmiče iz ruku. Jer, ne treba zaboraviti da će kroz koju godinu, bez obzira na to ko bude na vlasti u Kijevu, izgradnjom gasovoda Severni i Južni tok, Ukrajina izgubiti svoj značaj u transportu gasa za Evropu. Zato nije isključeno da su sve ove teme pažljivo razmatrali Putin i Janukovič u svoja dva nedavna susreta – posle kojih nije bilo zvaničnih saopštenja…

[/restrictedarea]