Јанукович и камен мудрости

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

За украјинског председника Виктора Јануковича и политичке и бизнис кругове окупљене око њега једини излаз је да још једном размисле о прихватању понуде која им је упућена из Кремља

Остало је још неколико дана до 28. новембра, дана када ће се у литванској престоници Виљнусу окупити лидери земаља Источног партнерства, односно Грузије, Азербејџана, Молдавије, Јерменије… Све њих сабраће на истом месту Европска унија и дати им Споразум о асоцијацији са ЕУ, чиме ће започети европска трговинска интеграција постсовјетског простора. Ипак, долазак „најдражег госта“, украјинског председника Виктора Јануковича, још увек је под знаком питања, иако је све до пре неколико недеља најављиван као „звезда вечери“, права атракција под шатрама виљнуског самита. Није ни чудо, јер од Јануковича се очекује да потпише оно што је раније већ парафирао – заокрет од Русије према Западу. Међутим, ако је доскора изгледало као да ништа неће помутити украјинску „европску срећу“, све више је сигнала да то неће ићи тако глатко.

Озбиљно колебање Брисел је поставио три услова пред Јануковича, а најважнији је да некадашњу премијерку Јулију Тимошенко пусти из затвора у коме издржава седмогодишњу казну како би отишла у Немачку „на лечење“. Наједном се испољило озбиљно Јануковичево колебање, започето после два мистериозна сусрета са руским председником Владимиром Путином, 27. октобра и 9. новембра, што указује да су још увек могућа свакаква изненађења на путу до Виљнуса. Највећу пажњу аналитичара изазива питање: шта је прави узрок Јануковичевог маневрисања? Ако је толико одлучан на европском путу, због чега онда у последњи час даје више него опречне сигнале, па су многи склони да помисле да је већ одустао од „европског вектора“? Да ли је код Јануковича прорадила „русофилска романтика“, или је реч о много конкретнијим и опипљивијим политичким и економским интересима?
Покушаји претходних година да се Украјина намами у НАТО нису уродили плодом не само зато јер у овој земљи ни приближно не постоји већинско расположење народа за тако нешто већ и због тога што „ногу у вратима“ чврсто држи Москва. Зато се кренуло заобилазним, евроинтегративним путем, док је придев „атлантски“ у овој терминологији остављен за нека друга времена. Тако се председник Јанукович, уз понеке осцилације на том путу – у потпуности окренуо Бриселу. Све је изгледало више него идилично негде до прве половине новембра. Тада се, наједном, појавила сензационална вест: Украјина ће одложити потписивање споразума са Унијом, а заправо ће суштински иступити из овог процеса!
Такав закључак произлазио је из изјаве украјинског премијера Николаја Азарова, који је 13. новембра, на седници владе поручио: „Украјина не може да се одрекне сарадње са Русијом, зато што нема извора компензације губитака од таквог корака“.

[restrictedarea] „Хоћу да сви у Украјини знају: нико нам није нудио и не нуди компензацију за губитак овог тржишта. А ми немамо права да допустимо да нам се гасе предузећа, да наши људи остану без плата и пензија. Председник Виктор Јанукович и ја имали смо оштре разговоре са привредницима и синдикатима о трговинској ситуацији са Русијом. Власт дели дубоку забринутост индустријалаца и синдиката због могућег губитка радних места. То је директна одговорност наше владе и тежак ударац за украјинску привреду. Додајте томе још и цене за гас и нафту. Може се рећи да је то директна наредба влади од реалног сектора привреде“, саопштио је Азаров.

Катастрофа пред вратима Такви тонови су у директној супротности са његовим речима од пре само неколико недеља, када је његова влада донела одлуку да се приступи потписивању споразума од 900 страница са ЕУ. Тада је Азаров, одговарајући на питање да ли се плаши негативних санкција које ће аутоматски уследити из Москве – са широким осмехом одговорио да се неће догодити ништа страшно… И онда, месец дана касније, Азаров излази са драматичним саопштењем да је катастрофа пред вратима и да они, председник и премијер, то неће допустити!
Такав развој догађаја указује на три могуће претпоставке. Прво, да Јанукович и Азаров нису знали да ће Русија затворити врата свог тржишта у случају да Кијев потпише споразум са Бриселом. Ова варијанта је искључена, јер је Русија месецима најављивала тешке последице по Украјину, о чему је и „Печат“ у више наврата писао. Друга је могућност да се нешто крупно у последњих неколико недеља изменило. Аналитичари указују на два недавна сусрета Путина и Јануковича у размаку од само 13 дана, после којих готово да није било никаквих информација о садржини и току разговора. Трећа варијанта, коју не треба нипошто одбацити, јесте да брак Кијева и Брисела од почетка није био могућ, па су обе стране (а посебно украјинска) тражиле начин да се извуку без много штете.
Да је украјинска власт заиста мислила на раднике, не би дозволила да Белорусија данас има двоструко већи доходак по глави становника, иако је до пре две деценије било обрнуто. Са захвалношћу би одавно прихватила повољне понуде из Москве за успостављање обострано корисне кооперације. Јер, чак и најзагриженији Европејци у Кијеву нису крили да би трговинским споразумом са ЕУ, после кога би на украјинско тржиште нахрупила јефтина европска роба, био драстично погоршан спољнотрговински биланс земље, што би довело до даљег урушавања економске ситуације. Њихов једини аргумент је био да Европа, наводно, доноси „стандарде цивилизованог света“, па се за тај свети циљ вреди додатно жртвовати. Остаје, наравно, и даље актуелна четврта опција, да ће 28. новембра Јанукович истрчати из авиона на виљнуском аеродрому и рећи: испунили смо све услове и у џепу носим своје најбоље пенкало да потпишем Споразум о асоцијацији.

Камен у европској ципели Ипак, искристалисало се неколико озбиљних разлога, који заиста представљају камен у Јануковичевој европској ципели. То је случај Јулије Тимошенко, јер би њен излазак из затвора представљао двоструки удар за Јануковича, уочи председничких избора почетком 2015. године.
Са једне стране, нема никаквих гаранција да „гасна принецеза“ не би битно утицала на ток избора, чак и док се налази „на лечењу“ у иностранству. О томе сведочи и чињеница да је она и током боравка у затвору остала формално лидер опозиције. Такође, њено пуштање нанело би ударац Јануковичевом имиџу не само зато што би показао слабост и непринципијелност већ и због тога што би му било знатно теже да експлоатише причу о борби против корупције.
И прича о „привредницима и синдикалцима“ има реалну димензију, о којој, истина, Азаров није говорио. Тачно је да индустријски исток Украјине, у којем је главна Јануковичева гласачка база, све више тоне под теретом економске кризе. Тај проблем биће још тежи ако Русија потпуно затвори своје границе за украјинску робу. Та роба једноставно више неће имати куд, јер ће европски произвођачи преузети највећи део украјинског тржишта, па ће катанац бити судбина многих домаћих предузећа. А то би несумњиво довело до одливања великог броја гласова из Јануковичеве Партије региона, али и до суштинског угрожавања управо оних бизнисмена који припадају његовом политичком клану. Тако би се отворила могућност стварања нове политичке снаге која би окупила велики број проруски оријентисаних гласача и пружила гаранције бизнису да ће сарадња са Русијом бити настављена и проширена.
Такве снаге већ постоје, укључујући и фракције унутар Партије региона, па би ветар из Москве могао лако да распламса жар побуне против Јануковича и његовог проевропског курса. Управо у том контексту треба сагледавати актуелне украјинске процесе, укључујући и владајућу партију. Јанукович је све до сада некако успевао да, попут алхемичара, претвара обичан метал у злато, а ваздух у природни руски гас, али ће му тај „камен мудрости“ бити одузет из руку самим чином потписивања виљнуског споразума. Кремљ неће више златом златити све чега се Јанукович дотакне, а Брисел им, како је и премијер Азаров приметио – неће компензовати губитке. И не само то: губитак руског филозофског камена засигурно ће утицати на немогућност да се Јанукович поново политички подмлади и избегне пропаст у изборном судару са шампионом у супертешкој, Виталијем Кличком.
Зато би, за Јануковича и оне политичке и бизнис кругове који иза њега стоје, једини излаз био да још једном размисле о прихватању понуде која им је упућена из Кремља. Да покушају да још шире отворе врата руског тржишта, јединог које заиста може да апсорбује велику количину украјинске робе. И да коначно постигну повољан дугорочни гасни аранжман са Москвом који им, због „европских интеграција“, увек измиче из руку. Јер, не треба заборавити да ће кроз коју годину, без обзира на то ко буде на власти у Кијеву, изградњом гасовода Северни и Јужни ток, Украјина изгубити свој значај у транспорту гаса за Европу. Зато није искључено да су све ове теме пажљиво разматрали Путин и Јанукович у своја два недавна сусрета – после којих није било званичних саопштења…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kada bi politicari u Srbiji bili pametni, pa da iz ovoga izvuku pouku…nazalost, oni ce nastaviti sa evrointegracijama dok samo njih nekoliko koji su preziveli zbog benificija, ne ostanu u Srbiji…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *