„Bomba“ koja je zakasnelo eksplodirala

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Medijska i politička afera uzdrmala (ne samo umetnički) svet: nemačke vlasti su ćutale gotovo dve godine o spektakularnom otkriću basnoslovnog umetničkog blaga u jednom minhenskom skrovištu koje su najvećim delom, nacisti oteli od prevashodno jevrejskih vlasnika

Teško je pouzdano reći ko je više (navodno?) zatečen, i doveden u nezavidnu situaciju, planetarnim, ne samo medijskim interesovanjem, koje danima ne jenjava, za (slučajno) otkriće basnoslovno vrednog (barata se s cifrom od milijardu i po evra!) umetničkog blaga u Minhenu: njegov (dosadašnji) čuvar (ne i zakoniti vlasnik?) Kornelius Gurlit ili – nemačke vlasti.

Senzacionalno otkriće – a reč je o (oko) 1.500 slika, grafika i crteža čuvenih majstora, kao što su, spomenimo samo neka imena Pikaso, Matis, Kle, Liberman, Kokoška, Kandinski, Behman, nađenih u stanu osamdesetogodišnjeg Gurlita – pretvara se u aferu međunarodnih razmera, u čijem se (kritičkom) „epicentru“ našao zvanični Berlin.

 

Problematično ponašanje vlasti Sjedinjene Američke Države, izraelska vlada i Svetski jevrejski kongres su, naime, oštro kritikovali (problematično) ponašanje nemačkih vlasti, njihovo dugo (i sumnjivo) ćutanje o, politički i etički, „eksplozivnom“ pronalasku: u pitanju su, po svemu sudeći, i u najvećem broju, umetnička dela koje su u vreme nacista, i u njihovo ime, zaplenjena i oteta od bivših, prevashodno jevrejskih, vlasnika.

To ćutanje je prekinuo „Fokus“, čija je senzacionalna medijska varnica od pre desetak dana izazvala eksploziju „bombe“ sa zakašnjenjem od gotovo dve godine. Minhenski magazin je, naime, prvi obelodanio da je finansijska policija, sasvim slučajno, upadajući u stan Korneliusa Gurlita, sumnjičeći ga za moguću utaju poreza, početkom 2012. nabasala na izuzetno vredno blago.

 

Razgovor s „fantomom“ Od trenutka kad je „eksplozivna vest“ osvanula u „Fokusu“, medijski svet ne prestaje da bruji o pronalasku basnoslovno vrednih slika „među teglama i konzervama“, a čete novinara, uključujući i jedan broj političara i advokata, se grozničavo upinju da dođu do očigledno zbunjenog („ne razumem šta ovi ljudi hoće od mene, ja nisam Boris Beker, pustite me da živim sa svojim slikama“) i izgubljenog samotnjaka.

Uzalud. Ono što drugima nije pošlo za rukom, uspelo je (jedino) novinarki hamburškog„Špigla“: razgovarala je „s fantomom“ i objavila (u broju od 18. novembra) ekskluzivnu ispovest Korneliusa Gurlita o sopstvenom životu i „tajni“ nađenog blaga.

Na vrata njegovog minhenskog stana, u koji, inače, nikog nije puštao, pošto su izbili bravu, grunuli su, kaže, „nepoznati ljudi“, „možda njih trideset“. Ubrzo će saznati da je reč o inspektorima i predstavnicima (nadležnog) državnog tužilaštva iz Augsburga. Saterali su ga u ćošak, naredili mu da ćuti i krenuli u premetačinu. Iznenađeni onim sa čime su se suočili, obavljali su taj posao danima. Skidali su slike sa zidova, izvlačili ih iz ormana i skrovišta, pakovali i odnosili.

Ništa, priča Kornelius, nisu ostavili, čak ni mali kofer prepun fotografija, koje je, u samotnim noćima (otac, o kome će biti tek reči, je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1956, majka i mlađa sestra su umrle nešto kasnije) često preturao i razgledao. Ostavili su ga u ispražnjenom stanu u koji su mu, dan po konačnom odlasku, poslali jednu ženu, psihologa. Htela je da razgovara o tome „kako se (posle svega) oseća“. Jedva je uspeo da je „isprati“, uverivši je „da se neće ubiti“.

[restrictedarea]

Predistorija policijskog prepada Iznenadna „poseta“ čitave „čete“ finansijskih policajaca i prepad na njegov stan ima svoju predistoriju. Carinicima u civilu Kornelius Gurlit je, opet sasvim slučajno, zapao za oko septembra 2010, u vozu koji iz Minhena saobraća za Cirih.

„Lovcima“ na nemačke građane koji sklanjaju svoj novac od strogih poreskih službi (dakako ilegalno) u tajna švajcarska bankarska skrovišta, i otud ih povremeno skidaju, učinio se sumnjiv. Kad su ga priupitali da li možda ima veću količinu novca kod sebe, odgovorio je odrečno. Nisu mu poverovali. Prilikom pretresa u toaletu, pronašli su 9.000 evra. Pošto se to dogodilo blizu varoši Lindau obavešteno je, za taj kraj, nadležno tužilaštvo u Augsburgu.

Gurlit se carinicima i finansijskoj policiji predstavio kao trgovac umetničkim delima. Rekao im je i minhensku (poslovnu) adresu. Kad je istraga krenula, ispostavilo se da „trgovac Gurlit“ nije prijavljen na toj adresi, Pokušavali su da mu uđu u trag preko banaka, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, poreske uprave. Ništa. Posle grozničavog traganja, otkrili su adresu privatnog stana.

U septembru 2011. dobili su saglasnost iz Augsburga za upad u stan. Prošli su meseci, a ništa se iz, zasad, neobjašnjivih razloga nije preduzimalo. Inspektori su, navodno, „lomili glavu“ pred zagonetkom ko je zaista „penzioner Gurlit“ o kojem nisu ništa znali. Pa ni to da nije penzioner: čovek koji je ušao u devetu deceniju nikad nije bio (formalno) zaposlen.

 

Ko su vlasnici velikog blaga Kad su upali u njegov stan, učinili su to uz pretpostavku da je reč o utaji poreza. Kad su naišli na „ceo muzej slika“, rodila se nova sumnja: otkud u skrovištu toliko blago i ko su njegovi pravi vlasnici. Stigle su u pomoć dve žene, eksperti za slike koje su nacisti zaplenili i oteli jevrejskim vlasnicima. Ovlašnim pregledom – temeljitija „ekspertiza“ u stešnjenom prostoru (iako se radilo o stanu od sto kvadrata) zatrpanom slikama i kartonskim kutijama i nameštajem nije bila moguća – utvrđeno je da se, među mnogobrojnim slikama, nalaze originali čuvenih majstora za koje se znalo da su ih pokrali nacisti.

O neočekivanom „ulovu“ obavešteno je tužilaštvo u Minhenu, bavarsko ministarstvo pravde, alarmiran je Berlin i tamošnje institucije nadležne za otetu nacističku ostavštinu, koje su, sve skupa, s neočekivanim otkrićem baratali, u potaji, kao s „vrućim krompirom“. I ko zna koliko bi ta „igra“ još trajala da celu stvar nije „provalio“ minhenski nedeljnik „Fokus“ i dotad sasvim nepoznati Kornelius Gurlit postao čovek o kojem najednom „govori ceo svet“.

Pitanja bez odgovora U zaglušujućoj medijskoj buci sustižu se mnogobrojna pitanja na koja još nema odgovora, pa ni na ono u ovom času najvažnije: šta će biti sa blagom gotovo neprocenjive vrednosti, iako se, rekosmo, orijentaciono barata s cifrom od milijardu i po evra. Sam Kornelius Gurlit tvrdo računa da će tužilaštvo, rekao je u razgovoru za „Špigl“, „morati da mu vrati ono što mu je oduzeto“. Te slike su „njegov život“, nikog „nije voleo kao njih“, a od života mu, eto, nije mnogo ostalo, iako bi „voleo da doživi devedesetu“. Posle toga „neka sa slikama rade šta god hoće“.

Javili su se za reč i neki pravni eksperti koji veruju da je „povređeno njegovo pravo“ i da on, kao privatni kolekcionar i vlasnik, nema obavezu koju imaju državni muzeji i galerije – da vrati slike starim i stvarnim vlasnicima ili njihovim potomcima. A već se, kako saopštavaju nemački mediji, s takvim zahtevima oglasilo gotovo sto advokata!

Glasnogovornik savezne vlade Štefan Zajbert je pokušao da u haotičnu raspravu unese neke pouzdanije orijentire koji su se sveli na dve lapidarno sročene fraze: mora se uspostaviti sklad između interesa (i interesovanja) javnosti i interesa pravde i da se čitav postupak mora voditi u pravnim okvirima.

Javnost je u međuvremenu, najpre zahvaljujući upravo „Špiglu“, saznala da je Kornelius Gurlit, predstavljen kao nespretni „mamin sin“, postao stvarni „čuvar“ velikog umetničkog blaga i vlasnik stana u kojem je to blago nađeno, tek 1967, posle majčine smrti. Povremeno je prodavao poneku sliku i od toga živeo, plaćao lekare i bolničke troškove, s obzirom da nikad nije imao zdravstveno osiguranje.

 

Zanat u službi nacista Bavarski istražni organi su pronađene slike i grafike svrstali u tri grupe. U prvoj, a reč je o 380 dela, se nalaze slike modernista koje su nacisti okvalifikovali kao „nakazne“ i koje su prodavali u inostranstvu za devize. U drugoj grupi su dela koje su oteta Jevrejima i jevrejskim kolekcionarima. Takvih je u Gurlitovom „posedu“, po ovoj proceni, 590. Treći deo – nešto preko tri stotine slika – mogao bi biti zaista „izvorno“ vlasništvo familije Gurlit.

Da li je i ovaj deo, označen kao „benigni“, zaista oslobođen svake senke i sumnje? Teško. Stvarni tvorac čitave ove kolekcije bio je otac Korneliusa Gurlita, Hildebrant Gurlit. On je zaista bio trgovac umetničkim delima i svoj zanat i spretnost je stavio u službu nacista. Njemu je bilo dozvoljeno da barata i s „prokaženim“ delima još prokaženije slikarske avangarde. Imao je, međutim, nalog i ovlašćenje da nabavlja dela klasika za muzej koji je Hitler planirao da otvori u Lincu, kao i slike starih majstora za nemačke muzeje.

Posle rata Hildebrant Gurlit se našao u zatvoru. Amerikanci su zaplenili sanduke pune slika koje su našli u njegovom stanu. Ispitivali su ga o njegovim poslovima s nacistima. Uspeo je da ih, očigledno, uveri da u tome nije bio previše grešan. Nije se dugo zadržao na robiji i, što je posebno interesantno, vraćene su mu slike oduzete prilikom hapšenja!

 

Bez ogrebotina kroz „čistilište“ Prošao je, takođe bez ozbiljnijih „ogrebotina proces „denacifikacije“ zaklinjao se, i pismeno, da trgujući slikama u po nalogu nacista nije iskorišćavao i ucenjivao Jevreje i da je, „kad god je to bilo moguće, pokušavao da im pomogne“.

Izašao je iz tog „čistilišta“ kao čovek „oprane biografije“. Postao je 1948. godine direktor Umetničkog udruženja (i muzeja) u Diseldorfu. Deo njegove kolekcije slika, među kojima su se nalazile i one koje su nacisti žigosali (slike Kandinskog, na primer), bio je izložen 1956. godine u Njujorku. Te godine je i umro, od posledica saobraćajne nesreće.

Saveznici su posle rata vratili jedan broj umetničkih dela državama iz kojih su ih nacisti opljačkali ili njihovim (privatnim) vlasnicima. Nemačka država je jednim (uglavnom malim) delom platila bivšim vlasnicima obeštećenje. Ceo taj posao bio je, međutim, skopčan s mnogim problemima i – preprekama. Jedan broj vlasnika umetničkih dela nacisti su, u logorima i na drugi način, likvidirali. Manji deo njih koji je uspeo da pobegne, činio je to glavom bez obzira i – bez dokumenata.

Vreme je potom činilo svoje. Istekli su predviđeni rokovi za restituciju. Devedesetih godina planula je, međutim, iznova rasprava o tome i Nemačka je bila prinuđena, Vašingtonskim sporazumom iz 1998. godine, da dozvoli pretragu državnih muzeja i vraćanje dela za koje se utvrdi da su ukradena, uprkos „zastarelosti“ restitucije. I to ide, međutim, uz mnogo peripetija, otpora i pravnih zavrzlama.

 

Gurlit najavaljuje senzaciju Takvih peripetija i zavrzlama biće, sasvim sigurno, i kod odlučivanja koje bi od slika iz Gurlitovog skrovišta trebalo vratiti vlasnicima. Minhensko tužilaštvo je najavilo da će onih 590 dela, za koje se misli da su otete Jevrejima, ovih dana postaviti na internetskoj mreži. Bavarske vlasti su uz to apelovale na Kornelijusa Gurlita da prihvati „prijateljsku podelu“ umetničkog blaga, kako bi „izbegao pravnu bitku“. On, za sada, traži, međutim, sve nazad. Dok je još živ.

Najavio je, ako je verovati njegovim rođacima, da će tek, u poslednjem času, pred smrt sam aktivirati pravu „bombu“: tvrdi da zna gde se nalazi čuvena Ćilibarska soba, dar pruskog vladara Vilhelma Prvog ruskom caru Petru Velikom, koju su nacisti ukrali u vreme Drugog svetskog rata. Njena vrednost (ćilibar optočen zlatom i dijamantima) je, kažu, zaista, i u bukvalnom smislu, neprocenjiva!

[/restrictedarea]