„Бомба“ која је закаснело експлодирала

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Медијска и политичка афера уздрмала (не само уметнички) свет: немачке власти су ћутале готово две године о спектакуларном открићу баснословног уметничког блага у једном минхенском скровишту које су највећим делом, нацисти отели од превасходно јеврејских власника

Тешко је поуздано рећи ко је више (наводно?) затечен, и доведен у незавидну ситуацију, планетарним, не само медијским интересовањем, које данима не јењава, за (случајно) откриће баснословно вредног (барата се с цифром од милијарду и по евра!) уметничког блага у Минхену: његов (досадашњи) чувар (не и законити власник?) Корнелиус Гурлит или – немачке власти.

Сензационално откриће – а реч је о (око) 1.500 слика, графика и цртежа чувених мајстора, као што су, споменимо само нека имена Пикасо, Матис, Кле, Либерман, Кокошка, Кандински, Бехман, нађених у стану осамдесетогодишњег Гурлита – претвара се у аферу међународних размера, у чијем се (критичком) „епицентру“ нашао званични Берлин.

 

Проблематично понашање власти Сједињене Америчке Државе, израелска влада и Светски јеврејски конгрес су, наиме, оштро критиковали (проблематично) понашање немачких власти, њихово дуго (и сумњиво) ћутање о, политички и етички, „експлозивном“ проналаску: у питању су, по свему судећи, и у највећем броју, уметничка дела које су у време нациста, и у њихово име, заплењена и отета од бивших, превасходно јеврејских, власника.

То ћутање је прекинуо „Фокус“, чија је сензационална медијска варница од пре десетак дана изазвала експлозију „бомбе“ са закашњењем од готово две године. Минхенски магазин је, наиме, први обелоданио да је финансијска полиција, сасвим случајно, упадајући у стан Корнелиуса Гурлита, сумњичећи га за могућу утају пореза, почетком 2012. набасала на изузетно вредно благо.

 

Разговор с „фантомом“ Од тренутка кад је „експлозивна вест“ осванула у „Фокусу“, медијски свет не престаје да бруји о проналаску баснословно вредних слика „међу теглама и конзервама“, а чете новинара, укључујући и један број политичара и адвоката, се грозничаво упињу да дођу до очигледно збуњеног („не разумем шта ови људи хоће од мене, ја нисам Борис Бекер, пустите ме да живим са својим сликама“) и изгубљеног самотњака.

Узалуд. Оно што другима није пошло за руком, успело је (једино) новинарки хамбуршког„Шпигла“: разговарала је „с фантомом“ и објавила (у броју од 18. новембра) ексклузивну исповест Корнелиуса Гурлита о сопственом животу и „тајни“ нађеног блага.

На врата његовог минхенског стана, у који, иначе, никог није пуштао, пошто су избили браву, грунули су, каже, „непознати људи“, „можда њих тридесет“. Убрзо ће сазнати да је реч о инспекторима и представницима (надлежног) државног тужилаштва из Аугсбурга. Сатерали су га у ћошак, наредили му да ћути и кренули у преметачину. Изненађени оним са чиме су се суочили, обављали су тај посао данима. Скидали су слике са зидова, извлачили их из ормана и скровишта, паковали и односили.

Ништа, прича Корнелиус, нису оставили, чак ни мали кофер препун фотографија, које је, у самотним ноћима (отац, о коме ће бити тек речи, је погинуо у саобраћајној несрећи 1956, мајка и млађа сестра су умрле нешто касније) често претурао и разгледао. Оставили су га у испражњеном стану у који су му, дан по коначном одласку, послали једну жену, психолога. Хтела је да разговара о томе „како се (после свега) осећа“. Једва је успео да је „испрати“, уверивши је „да се неће убити“.

[restrictedarea]

Предисторија полицијског препада Изненадна „посета“ читаве „чете“ финансијских полицајаца и препад на његов стан има своју предисторију. Цариницима у цивилу Корнелиус Гурлит је, опет сасвим случајно, запао за око септембра 2010, у возу који из Минхена саобраћа за Цирих.

„Ловцима“ на немачке грађане који склањају свој новац од строгих пореских служби (дакако илегално) у тајна швајцарска банкарска скровишта, и отуд их повремено скидају, учинио се сумњив. Кад су га приупитали да ли можда има већу количину новца код себе, одговорио је одречно. Нису му поверовали. Приликом претреса у тоалету, пронашли су 9.000 евра. Пошто се то догодило близу вароши Линдау обавештено је, за тај крај, надлежно тужилаштво у Аугсбургу.

Гурлит се цариницима и финансијској полицији представио као трговац уметничким делима. Рекао им је и минхенску (пословну) адресу. Кад је истрага кренула, испоставило се да „трговац Гурлит“ није пријављен на тој адреси, Покушавали су да му уђу у траг преко банака, социјалног и здравственог осигурања, пореске управе. Ништа. После грозничавог трагања, открили су адресу приватног стана.

У септембру 2011. добили су сагласност из Аугсбурга за упад у стан. Прошли су месеци, а ништа се из, засад, необјашњивих разлога није предузимало. Инспектори су, наводно, „ломили главу“ пред загонетком ко је заиста „пензионер Гурлит“ о којем нису ништа знали. Па ни то да није пензионер: човек који је ушао у девету деценију никад није био (формално) запослен.

 

Ко су власници великог блага Кад су упали у његов стан, учинили су то уз претпоставку да је реч о утаји пореза. Кад су наишли на „цео музеј слика“, родила се нова сумња: откуд у скровишту толико благо и ко су његови прави власници. Стигле су у помоћ две жене, експерти за слике које су нацисти запленили и отели јеврејским власницима. Овлашним прегледом – темељитија „експертиза“ у стешњеном простору (иако се радило о стану од сто квадрата) затрпаном сликама и картонским кутијама и намештајем није била могућа – утврђено је да се, међу многобројним сликама, налазе оригинали чувених мајстора за које се знало да су их покрали нацисти.

О неочекиваном „улову“ обавештено је тужилаштво у Минхену, баварско министарство правде, алармиран је Берлин и тамошње институције надлежне за отету нацистичку оставштину, које су, све скупа, с неочекиваним открићем баратали, у потаји, као с „врућим кромпиром“. И ко зна колико би та „игра“ још трајала да целу ствар није „провалио“ минхенски недељник „Фокус“ и дотад сасвим непознати Корнелиус Гурлит постао човек о којем наједном „говори цео свет“.

Питања без одговора У заглушујућој медијској буци сустижу се многобројна питања на која још нема одговора, па ни на оно у овом часу најважније: шта ће бити са благом готово непроцењиве вредности, иако се, рекосмо, оријентационо барата с цифром од милијарду и по евра. Сам Корнелиус Гурлит тврдо рачуна да ће тужилаштво, рекао је у разговору за „Шпигл“, „морати да му врати оно што му је одузето“. Те слике су „његов живот“, никог „није волео као њих“, а од живота му, ето, није много остало, иако би „волео да доживи деведесету“. После тога „нека са сликама раде шта год хоће“.

Јавили су се за реч и неки правни експерти који верују да је „повређено његово право“ и да он, као приватни колекционар и власник, нема обавезу коју имају државни музеји и галерије – да врати слике старим и стварним власницима или њиховим потомцима. А већ се, како саопштавају немачки медији, с таквим захтевима огласило готово сто адвоката!

Гласноговорник савезне владе Штефан Зајберт је покушао да у хаотичну расправу унесе неке поузданије оријентире који су се свели на две лапидарно срочене фразе: мора се успоставити склад између интереса (и интересовања) јавности и интереса правде и да се читав поступак мора водити у правним оквирима.

Јавност је у међувремену, најпре захваљујући управо „Шпиглу“, сазнала да је Корнелиус Гурлит, представљен као неспретни „мамин син“, постао стварни „чувар“ великог уметничког блага и власник стана у којем је то благо нађено, тек 1967, после мајчине смрти. Повремено је продавао понеку слику и од тога живео, плаћао лекаре и болничке трошкове, с обзиром да никад није имао здравствено осигурање.

 

Занат у служби нациста Баварски истражни органи су пронађене слике и графике сврстали у три групе. У првој, а реч је о 380 дела, се налазе слике модерниста које су нацисти оквалификовали као „наказне“ и које су продавали у иностранству за девизе. У другој групи су дела које су отета Јеврејима и јеврејским колекционарима. Таквих је у Гурлитовом „поседу“, по овој процени, 590. Трећи део – нешто преко три стотине слика – могао би бити заиста „изворно“ власништво фамилије Гурлит.

Да ли је и овај део, означен као „бенигни“, заиста ослобођен сваке сенке и сумње? Тешко. Стварни творац читаве ове колекције био је отац Корнелиуса Гурлита, Хилдебрант Гурлит. Он је заиста био трговац уметничким делима и свој занат и спретност је ставио у службу нациста. Њему је било дозвољено да барата и с „прокаженим“ делима још прокаженије сликарске авангарде. Имао је, међутим, налог и овлашћење да набавља дела класика за музеј који је Хитлер планирао да отвори у Линцу, као и слике старих мајстора за немачке музеје.

После рата Хилдебрант Гурлит се нашао у затвору. Американци су запленили сандуке пуне слика које су нашли у његовом стану. Испитивали су га о његовим пословима с нацистима. Успео је да их, очигледно, увери да у томе није био превише грешан. Није се дуго задржао на робији и, што је посебно интересантно, враћене су му слике одузете приликом хапшења!

 

Без огреботина кроз „чистилиште“ Прошао је, такође без озбиљнијих „огреботина процес „денацификације“ заклињао се, и писмено, да тргујући сликама у по налогу нациста није искоришћавао и уцењивао Јевреје и да је, „кад год је то било могуће, покушавао да им помогне“.

Изашао је из тог „чистилишта“ као човек „опране биографије“. Постао је 1948. године директор Уметничког удружења (и музеја) у Диселдорфу. Део његове колекције слика, међу којима су се налазиле и оне које су нацисти жигосали (слике Кандинског, на пример), био је изложен 1956. године у Њујорку. Те године је и умро, од последица саобраћајне несреће.

Савезници су после рата вратили један број уметничких дела државама из којих су их нацисти опљачкали или њиховим (приватним) власницима. Немачка држава је једним (углавном малим) делом платила бившим власницима обештећење. Цео тај посао био је, међутим, скопчан с многим проблемима и – препрекама. Један број власника уметничких дела нацисти су, у логорима и на други начин, ликвидирали. Мањи део њих који је успео да побегне, чинио је то главом без обзира и – без докумената.

Време је потом чинило своје. Истекли су предвиђени рокови за реституцију. Деведесетих година планула је, међутим, изнова расправа о томе и Немачка је била принуђена, Вашингтонским споразумом из 1998. године, да дозволи претрагу државних музеја и враћање дела за које се утврди да су украдена, упркос „застарелости“ реституције. И то иде, међутим, уз много перипетија, отпора и правних заврзлама.

 

Гурлит најаваљује сензацију Таквих перипетија и заврзлама биће, сасвим сигурно, и код одлучивања које би од слика из Гурлитовог скровишта требало вратити власницима. Минхенско тужилаштво је најавило да ће оних 590 дела, за које се мисли да су отете Јеврејима, ових дана поставити на интернетској мрежи. Баварске власти су уз то апеловале на Корнелијуса Гурлита да прихвати „пријатељску поделу“ уметничког блага, како би „избегао правну битку“. Он, за сада, тражи, међутим, све назад. Док је још жив.

Најавио је, ако је веровати његовим рођацима, да ће тек, у последњем часу, пред смрт сам активирати праву „бомбу“: тврди да зна где се налази чувена Ћилибарска соба, дар пруског владара Вилхелма Првог руском цару Петру Великом, коју су нацисти украли у време Другог светског рата. Њена вредност (ћилибар опточен златом и дијамантима) је, кажу, заиста, и у буквалном смислу, непроцењива!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Što reče NJegoš a podseti Jovo Bajić “Dobra vakta ko obraza nema”.No kad se radi o tom narodu i toj državi reklo bi se ništa novo, vakta im od poodavno traju a ovo drugo nikada nisu ni imali.Gospodine Stojanoviću tekstovi su Vam uvek ekskluzivni.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *