Srbija ne sme da ima lidera

Milorad Vučelić, glavni urednik

Evropska unija kada je Balkan u pitanju najviše drži do uspostavljanja nezavisne šiptarske države Kosovo. U tome se sastoji takozvana kosovska agenda srpskih vlasti. Na Kosovu će se Srbija dobrovoljno razgraničiti  sama sa sobom. A onda će se kao večna kandidatkinja za EU naći ne pred nezavisnim Kosovom kao susedom nego pred Turskom. Turska ekspanzija je ovde dopuštena i deo je veće globalne geostrateške igre kojom se niko u Vladi Srbije i ne bavi. Zagledani u Brisel i podmuklo ugrožavajući ruske interese, oni ne vide da im je Stambol sve bliži.

Jer, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska, kako je pred 50.000 razdraganih Šiptara u Prizrenu rekao Redžep Tajip Erdogan.

Premijer Turske, za razliku od srpskih zvaničnika kojima je zabranjeno da kroče na Kosovo, nije imao nikakvih problema da ugazi na Kosmet sa 600 članova delegacije i jasno i glasno kaže: „Kulture Turske i Kosova mogu biti drugačije, ali njihovi građani pripadaju istoj zemlji…Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska!“ Koliko sutra će se sve ovo ponoviti i u Sandžaku.

I tu je na pomolu nova agenda – idemo u EU kao deo Turske, ili skupa s njom. Razlog više za takav pristup je to što je ona neuspešno šest-sedam  godina pregovarala oko ulaska u EU pa bi im bilo dragoceno naše pregovaračko umeće. Gde oni prekidoše, da mi nastavimo. U međuvremenu će Srbija ostati još bez nekih delova, ali i dalje će srljati u EU.

Ni tu nije kraj, jer prethodno se i patrljak mora zatrovati GMO organizmima.

Na korak smo od zvanične tvrdnje i službenog uputstva da su hrvatske cigarete lekovite, a srpski duvan ubitačan. Zbog te hrvatske lekovitosti treba, bez carinske zaštite i po cenu velikih gubitaka u budžetu, uvoziti hrvatske cigarete a uništiti srpsku proizvodnju duvana. Što finansijski na carini izgubimo dobićemo uništenjem naše proizvodnje duvana i zdravljem stanovništva, a zdravlje je najvažnije, ono  nema cenu i zato – pušimo i popušimo hrvatsko.

Novi ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, koji je već od milja dobio nadimak Bordžija, tvrdi da je genetski modifikovana hrana zdrava. Šta je njega, kao ministra Vlade Srbije, briga što je preko 70 opština u Srbiji proglasilo moratorijum na GMO. I šta ga je briga za sve drugo životno važno čemu je posvećen veliki deo i ovog broja „Pečata“. Ako treba, za ulazak u EU i STO i lude će krave biti lekovite. Situacija je sada nezdrava i neravnopravna, kaže naš novopečeni ministar, jer bolesni među nama, preko lekova, već koriste GMO, a zdravi ne. Cilj je da svi Srbi budu bolesni, jer ćemo tek onda biti svi  isti i svi trošiti GMO! I potomstvo ćemo razboleti da bi obezbedili da živimo „kao sav normalan svet“. Nekada se to zvalo „patologija normalnosti“, ali koga sada briga za neke tradicionalne naučnike, a to posebno važi za naše „evrofetišiste“.Imaju oni druge muke.

[restrictedarea]

Zašto kažeš Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, a  misliš na Aleksandra Vučića?

To bi bilo pitanje za SPS, a povodom napada na biznismena Milana Beka – zbog izgovorenih i odmerenih reči u televizijskoj emisiji „Teška reč“. Napad je krajnje neobičan, jer se ne pamti da je jedna politička partija skočila, iz sve snage, na jednog građanina bez ikakve političke funkcije. Taj građanin je na pitanje novinara Dragana J. Vučićevića rekao šta misli o političkoj situaciji u državi u kojoj živi.

Ima tu još čitav niz „neobičnosti“, da ne kažemo nepodopština. Nema aktivne političke partije – sem SPS – koja će samu sebe optužiti da je preko deset godina „održavanjem sistema (ne) vrednosti“ gurala državu vodeći je na „civilizacijsko dno“. A onda će otići još dalje od toga i napasti svakog ko ih je podržavao na tom putu ili ko im se nije suprotstavio. I tvrdiće javno da je taj „saputnik“ na koga upiru prstom odgovorniji od njih koji su bili na rukovodećim funkcijama a inače im sve u životu duguju. Ne pitajući sebe, oni pitaju Milana Beka „šta je radio poslednjih dvadeset godina“.

Zamera se Beku što je verovao u „Miloševića, Miru Marković, Koštunicu…“. A oni koji to pišu, ili u čije ime  pišu, nisu. Od kada to ne veruju? Da li od vremena kada je Milošević bio predsednik SPS-a, ili od onda kada im je JUL bio koalicioni partner i kada se profesorka Marković nije mogla odbraniti od njihovih ulizivanja, ili od trenutka  kada su na vlasti podržavali vladu Vojislava Koštunice? Ili je sve to počelo kada su sreli Tadića, obmanuli Vučića i stali uz Đilasa u Beogradu, ili kada su se suočili sa izborom Tomislava Nikolića za predsednika Srbije protiv koga su bili?

Kada im je Milan Beko bio više kriv? Da li za vreme Miloševića, ili onda kada su se bacili u zagrljaj Tadiću, a ubrzo zatim i Đilasu?

Najbesprimernije u celoj priči je pozivanje na „Evropu, koja je, još devedesetih godina, pokazala šta misli o našim ‘jakim liderima’“. Reč je, naravno, o Slobodanu Miloševiću koji ne samo da je bio predsednik pomenute stranke nego narodnom voljom i na slobodnim izborima biran i za predsednika Srbije i SR Jugoslavije. Kada to oni postaše izvršioci presuda i ovlašćeni tumači evropske volje, i da li u njeno ispunjenje i pravičnu kaznu spada i tragičan haški ishod? Kako su i čime zaslužili ovaj položaj? Kome sada sude ili pripremaju proces? Kome je sada suđenje u toku?

Ovaj oficijelni partijski blog je bio javno upozorenje upućeno svakom sadašnjem i budućem srpskom lideru a pre svega  Aleksandru Vučiću. Optužuje se Beko zbog toga „što bi sada hteo da proizvede još jednog lidera“ koji bi ugrozio rad institucija i precizira se krajnje nedvosmisleno da je reč o Aleksandru Vučiću. Vučića kao lidera ne može proizvesti niko sem njegove stranke na čijem je čelu, i naroda koja ga podržava i bira na izborima na kojima pobeđuje. Kome je onda upućena pretnja ili prekor? Narodu koji bira i veruje, ili jednom građaninu koji je u televizijskoj emisiji izrekao svoje mišljenje?

Možda je ovo bio svojevrstan odgovor na impresivnu proslavu petogodišnjice SNS u Kombank areni u Beogradu 21. oktobra? Ili na sve češće pominjanu neminovnost održavanja vanrednih višestranačkih izbora? Možda je ovom reakcijom počela izborna kampanja?

Rekli bismo da ovde nije reč o velikoj brizi za autoritet državnih institucija koji bi mogao ugroziti ili koji je do sada ugrožavao neki od lidera, pa ma kako oni politički različiti i nespojivi bili. Ovde je reč o nečemu bitnijem. Nedopustivo je da Srbija ima lidera. Srbija nema pravo da ima lidera, pa čak i onakvog koji bi bio spreman da učini bezbrojne ustupke Zapadu. To je prava poruka.

Zavodljiva može biti velika podrška naroda. Ona zna da navede na put neposlušnosti. Zato su strani činovnici, i domaće marionete i  klovnovi, mnogo poželjniji i sigurniji.

To je prava evropska agenda za Srbiju.

[/restrictedarea]