Otvorite oči uspavani i obmanuti Srbi!

Piše  Vladimir  Dimitrijević

Kako je Ljubomir Micić, Srbin rodom sa Banije, za koga je hrvatska kultura bila „veštački blef i fantom“ sastavljen od „evropskih otpadaka“,  proglašen hrvatskim zenitistom?

Hrvatski kleptomani u kulturi, koji su, posle  jezika, od Srba počeli da kradu sve – od Miroslavljevog jevanđelja, preko  Ruđera Boškovića, do Nikole Tesle i Ive Andrića, kradu nam i Ljubomira Micića zato što je svetski poznat. To, između ostalog, čine Branimir Donat i Cvetko Milanja, antologičari hrvatskog ekspresionizma. U svoju lopovsku torbu ubacuju i brata mu, Ve Poljanskog i Marjana Mikca, saradnika „Zenita“, nazivajući njihov rad „hrvatskim zenitizmom“. Bestidnici to čine iako znaju šta je o Hrvatima i kulturi im pisao on, Srbin rodom sa Banije.

MOBILISANI „LUDAK“ – EGZISTENCIJALNI LEVIČAR A pisao je Micić, nije da nije, na više mesta. Dao je, recimo, opis poratnog, ispod senke Beča, izašlog Zagreba: “Sve što mrzi Srbe i Srbiju postaje `boljševik`. Kao vatra i ulje mešaju se pobeda i poraz u jednoj državi – to se zvalo jugoslovenstvo“. Za njega je hrvatska kultura bila „veštački blef i fantom“ sastavljen od „evropskih otpadaka“, među kojima su i „nešto crkvene gotike Benedikta Petnaestog/…/nešto bečkog propalog kulturtregerstva/…/nešto sušičavog žurnalizma srozanih đaka i literata/…/nešto frazerske ukradene `čovječnosti` koja u sebi sakriva strah i srbožderstvo/…/“  Hrvati,veli on, poseduju „gramžljivu egocentričnost jasnog budalizma“, ali zato su uvek spremni da vređaju „najkulturniji narod na Balkanu – srpski stvaralački narod“. Njega koji je Krležu prezrivo zvao Mimostav Krpeža, a Gustava Krkleca Crklec, Donat i Milanja uvrstiše u „hrvatske zenitiste“.  A on im, i iz groba, poručuje da se Hrvati nikad nisu borili za slobodu, nego su „sluganili“, „pevali ropske himne i pisali  hvalospeve austrougarskim đeneralima i vojskovođama“. I, na kraju, pravo u centar:“Hrvatska kultura“ je vanbračno dete nenaravnog braka dresiranog majmuna i papige, čije je pravo ime i adresa – preuzvišena gospođa Politura Imitacija de Kultura, Zagreb“.

Rođen je 16. novembra 1895. godine u Jastrebarskom, gradiću na teritoriji Austrougarske, koji će dokazati sve njegove teze o srbožderstvu „hrvatske kulture“ kad u NDH tu bude podignut konclogor za srpsku decu, jedini takav u Evropi. Osnovnu školu završio je u Glini, koja  će 1941. postati poprište neviđenog pokolja što su ga hrvatske ustaše, u pravoslavnom hramu, sprovele nad njegovim sunarodnicima (junak naše priče je 1940. u „Manifestu srbijanstva“ uzalud upozoravao:“Mi prestajemo da se čudimo i zabavljamo, mi u poslednjem času saopštavamo našu spoznaju svima Srbima-Srbijancima: nije ovo više ni zabluda ni dečja bolest, a nije sasvim ni srednjevekovni verski zanos i mrak — pred nama je najteži slučaj političkog ludila dvadesetog veka: hrvacko pitanje! Zato, otvorite dobro oči, uspavani i obmanuti Srbi! Od pospanosti jednog naroda do njegovog poraza nije dalek put“). Gimnaziju je učio u Karlovcu gde je počeo i da, amaterski,  glumi. Upisao je studije filosofije u Zagrebu.

Za vreme Prvog svetskog rata, Micić je, kao i Crnjanski, mobilisan u K und K  vojsku, što mu je zauvek ogadilo ratno divljaštvo kapitalizma,opredeljujući ga, kako bi rekao Milo Lompar, za „egzistencijalnu levicu“. Takav je i ostao, celog života. U svom „Barbarogeniju decivilizatoru“ pitao je čitaoce:“A jeste li primetili da sve prelazi u ruke zelenaša i mešetara, u ruke ucenjivača i hipokrita koji su uništili Evropu, koji su je dotle unazadili da je sada najveća pijavica ljudskog dostojanstva. Za uzor nam predlažu lopove. Dakle, zaštitimo Balkan! Nama pripada taj zadatak i istovremeno podmlađivanje Evrope. Preprečimo put mikrobima! /…/ I verujte mi, Balkan mora da iznedri novi svet, novi evropski poredak. Ne društveni poredak – to je otrcano nikoiništa! – takozvani društveni poredak je danas poredak grubijana i divljaka povezanih sa berzanskim mešetarima, političkim partijama, guvernerima banaka. Ja mislim na LJUDSKI POREDAK!“

[restrictedarea]

Uspeo je 1917. da se skloni sa fronta u Galiciji, simulirajući duševnu bolest, pa su ga zatočili u rimokatolički samostan kod Samobora,pretvoren u azil za umobolne. Posle je, o ratu, zapisao:“Čovek – stvoren da bude Bog – ubijan je kao stoka na klanici/…/Naša je prva zapoved: U ime čoveka i zenitizma- ne ubij!“ I bio je jasan:“Budimo straža protiv Zapada!/…/Neka svi Srbi nose dah bune u srcu svom i ideju u delu svom: Istok protiv Zapada!“ Jer „Evropa je upropastila srpsku mladost.Mladost Balkana. Kurva Evropa!“

GONJENI ZENITISTA Čim je rat prošao, Micić je nastavio da se, u Zagrebu, bavi umetnošću i da radi kao novinar. Zapazio ga je Crnjanski, a Tin Ujević je pisao predgovor za drugu knjigu njegovih pesama. Godine 1921. pokreće časopis „Zenit“, u kome sarađuju Crnjanski, Vinaver, Rastko i drugi; juna te godine, sa Ivanom Golom i Boškom Tokinom, objaviće „Manifest zenitizma“. Kasnije će se sukobiti sa mnogima, od Vinavera do dadaista, optužujući ih za neinventivnost i mlakost. „Zenit“ do 1924. izlazi u Zagrebu, neprestano izložen cenzuri; on, glavni urednik,zbog oštre kritike stanja u Kraljevini SHS, otpušten je iz državne službe. Od 1924. do 1926. „Zenit“izlazi u Beogradu, ali zbog teksta o odnosu zenitizma i marksizma, kao i neskrivenih simpatija i saradnje sa umetnicima Sovjetskog Saveza, biva zabranjen. Protiv Micića je podignuta optužnica „za izazivanje mržnje protiv države u celini“. On, uz pomoć svog prijatelja i saradnika, Filipa Tomaza Marinetija, italijanskog futuriste, beži u Pariz, gde će mu se kasnije pridružiti žena Anuška. Napisaće i ogorčeni tekst „Hvala Ti, Srbijo lepa“, u kome se obračunava sa beogradskom malograđanštinom u službi lažnog evropejstva. U Parizu živi deset godina, objavljujući romane na francuskom ( još nisu prevedeni ).  Najbliži saradnik bio mu je brat Branislav, poznat pod pseudonimom Branko Ve Poljanski,koji je u Parizu i umro, nakon čega se junak naše povesti vraća u Beograd.             I u Parizu, kao i na Balkanu, on, na tragu svetske avangarde, ustaje protiv truleži zapadne civlizacije u ime „svežeg“, „varvarskog“ (ljudskog) Balkana. Miloš Knežević beleži da je „zenitizam prkosna južnoslovenska i balkanska reakcija na oholu Evropu“ pri čemu se „Barbarogenije suprotstavlja Evropljaninu; Varvari se stavljaju spram Evropljana; varvarstvo ističe nasuprot kulture. U stvari, jedna od krilatica zenitizma u retoričkoj formi oksimorona glasi:“Varvarstvo je kultura!“.

ŽIVOT U „ARISTOKRATSKOJ“ BEDI U vreme Drugog svetskog rata ne objavljuje; i u novoj Jugoslaviji živi povučeno, odbačen  jer nije hteo da se pokloni Titovim izmećarima u kulturi. Postojao  je, kako kaže Miloš Knežević u svom dnevniku „Provalija u plićaku“, 26 godina „u umetničkom i životnom ostrakizmu“. Mediokriteti su od njega  bežali, optužujući ga da je čovekomrzac, hipohondar i čudak. Izbačen iz stana u Njegoševoj ulici, pisao je, svedoči Knežević, „smela pisma agitropovcima i kompartijskim funkcionerima“, živeći od 1945. do 1960. sa svojom vernom Anuškom „kao ideološki prokazani i izopšteni srpski nacionalista i suludi antikomunista“, koji je, „u vreme kada je latinica bila svetinja i jezik revolucije, koliko god mogao branio ćirilicu“. Čak su ga, pred prvi samit nesvrstanih 1960, Titovi kerberi bacili i u zatvor. Hteli su  u ludnicu, ali su ga ipak pustili na slobodu, da živi u „aristokratskoj bedi“. Knežević, koji ga je znao, kaže da se „izdržavao živeći od prodaje sadržaja paketa koje je dobijao kao pomoć iz inostranstva. Prodavao je žvake, sličice fudbalera i glumaca, klikere, hemijske olovke i naliv-pera“. Robu je donosio u komision na Slaviji. S ljudima se sretao na groblju. Knežević:“Vrapčiji obroci, izgladnelost u čuvarnoj pretrpanosti. Po jedna suva šljiva u čaju, umesto šećera./…/Nijedan dragoceni, zaslužno poklonjeni ili razmenjeni umetnički predmet nije hteo da proda“. A i kako bi? On, koji je osnovao jedini srpski avangardni pokret poznat u svetu,on, koji je 1926. u Moskvi izlagao na izložbi revolucionarne umetnosti Zapada, on, koji je sarađivao sa svim genijima Evrope svog doba, od Marinetija i Arhipenka ( o kome je i pisao ), do Tristana Care, maštao je da osnuje muzej „Zeniteum“ i, u deset primeraka, umnožavao svoje pozne tekstove i kolaže. I – nikom se nije prodao!

Opet Knežević:“I to je bilo moguće tokom vladavine avangarde radničke klase: jedini istinski srpski avangardista umro je od posledica gladi juna 1971. Bila je to opresivna politička anoreksija“. Mesto smrti: dom za starce u Kačarevu kod Pančeva. Zvaničan uzrok smrti: upala pluća.

 VELIKO ZAVEŠTANJE Godine 1940. Ljubomir Micić je stigao u Beograd i pokrenuo časopis „Srbijanstvo“, u kome je objavio „Manifest srbijanstva“, značajno i do danas nepročitano delo. Cvetkovićevsko – mačekovska ( dakle, kriptohrvatska ) cenzura zabranila je časopis i manifest. U njemu je, urbi et orbi, Micić zaveštajno ukazao na srbijanstvo kao jedini lek za bolest jugoslovenstva „kao svesrpski narodni polet i pokret, srbijanstvo kao živa sila opšte narodne i državne obnove, srbijanstvo kao nosilac srpskog zakonskog poretka i ustavne narodne vladavine, srbijanstvo kao unosilac srpskog reda i srpske svetlosti u trojstveni vidovdanski, i docniji jugoslovenski mrak i nered, srbijanstvo kao svesrpski duh, kao stara osnova novog i budućeg političkog preobražaja, srbijanstvo kao nedvosmislena nacionalna misao, kao škola građanske svesti i dužnosti, srbijanstvo kao neumoljivi branilac međuljudske pravde i srpske državne misli, jedine u jednoj zemlji, srbijanstvo kao najmoćnija brana protiv rušilačke poplave razjedinjenja/../srbijanstvo kao srpska samoodbrana, kao konačni politički pravac i oblik, kao jedino pravedno rešenje zasnovano na istoriskoj stvarnosti, a izraženo u velikim duhovnim podvizima, u velikim vojničkim pobedama, i u suviše velikim žrtvama srpskoga naroda, srbijanstvo kao zaštitnik svih vera, pored srpsko-pravoslavne kao državotvorne i nacionalne vere/…/ Bez srbijanstva se nikada nije moglo, bez srbijanstva se ni danas ne može! U to ime, i vo imja zenitizma: Svi Su Srbi Srbijanci!“

Hoćemo li, najzad, poslušati jurodivog srbskog zenitistu i Barbarogenija, koji je bio u pravu više od svih srpskih akademskih prenemagala spremnih da se poklone „kurvi Evropi“ i „preuzvišenoj gospođi Politura, Imitacija de Kultura“, čije je sedište onda, kao i danas, u Zagrebu? Ako ne vidimo srpsko sunce u zenitu, tumaraćemo, i dalje, po evropskoj ponoći. A Micić nas je na vreme upozorio.

[/restrictedarea]