Отворите очи успавани и обманути Срби!

Пише  Владимир  Димитријевић

Како је Љубомир Мицић, Србин родом са Баније, за кога је хрватска култура била „вештачки блеф и фантом“ састављен од „европских отпадака“,  проглашен хрватским зенитистом?

Хрватски клептомани у култури, који су, после  језика, од Срба почели да краду све – од Мирослављевог јеванђеља, преко  Руђера Бошковића, до Николе Тесле и Иве Андрића, краду нам и Љубомира Мицића зато што је светски познат. То, између осталог, чине Бранимир Донат и Цветко Милања, антологичари хрватског експресионизма. У своју лоповску торбу убацују и брата му, Ве Пољанског и Марјана Микца, сарадника „Зенита“, називајући њихов рад „хрватским зенитизмом“. Бестидници то чине иако знају шта је о Хрватима и култури им писао он, Србин родом са Баније.

МОБИЛИСАНИ „ЛУДАК“ – ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ЛЕВИЧАР А писао је Мицић, није да није, на више места. Дао је, рецимо, опис поратног, испод сенке Беча, изашлог Загреба: “Све што мрзи Србе и Србију постаје `бољшевик`. Као ватра и уље мешају се победа и пораз у једној држави – то се звало југословенство“. За њега је хрватска култура била „вештачки блеф и фантом“ састављен од „европских отпадака“, међу којима су и „нешто црквене готике Бенедикта Петнаестог/…/нешто бечког пропалог културтрегерства/…/нешто сушичавог журнализма срозаних ђака и литерата/…/нешто фразерске украдене `човјечности` која у себи сакрива страх и србождерство/…/“  Хрвати,вели он, поседују „грамжљиву егоцентричност јасног будализма“, али зато су увек спремни да вређају „најкултурнији народ на Балкану – српски стваралачки народ“. Њега који је Крлежу презриво звао Мимостав Крпежа, а Густава Крклеца Црклец, Донат и Милања уврстише у „хрватске зенитисте“.  А он им, и из гроба, поручује да се Хрвати никад нису борили за слободу, него су „слуганили“, „певали ропске химне и писали  хвалоспеве аустроугарским ђенералима и војсковођама“. И, на крају, право у центар:“Хрватска култура“ је ванбрачно дете ненаравног брака дресираног мајмуна и папиге, чије је право име и адреса – преузвишена госпођа Политура Имитација де Култура, Загреб“.

Рођен је 16. новембра 1895. године у Јастребарском, градићу на територији Аустроугарске, који ће доказати све његове тезе о србождерству „хрватске културе“ кад у НДХ ту буде подигнут концлогор за српску децу, једини такав у Европи. Основну школу завршио је у Глини, која  ће 1941. постати поприште невиђеног покоља што су га хрватске усташе, у православном храму, спровеле над његовим сународницима (јунак наше приче је 1940. у „Манифесту србијанства“ узалуд упозоравао:“Ми престајемо да се чудимо и забављамо, ми у последњем часу саопштавамо нашу спознају свима Србима-Србијанцима: није ово више ни заблуда ни дечја болест, а није сасвим ни средњевековни верски занос и мрак — пред нама је најтежи случај политичког лудила двадесетог века: хрвацко питање! Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут“). Гимназију је учио у Карловцу где је почео и да, аматерски,  глуми. Уписао је студије философије у Загребу.

За време Првог светског рата, Мицић је, као и Црњански, мобилисан у K und K  војску, што му је заувек огадило ратно дивљаштво капитализма,опредељујући га, како би рекао Мило Ломпар, за „егзистeнцијалну левицу“. Такав је и остао, целог живота. У свом „Барбарогенију децивилизатору“ питао је читаоце:“А јесте ли приметили да све прелази у руке зеленаша и мешетара, у руке уцењивача и хипокрита који су уништили Европу, који су је дотле уназадили да је сада највећа пијавица људског достојанства. За узор нам предлажу лопове. Дакле, заштитимо Балкан! Нама припада тај задатак и истовремено подмлађивање Европе. Препречимо пут микробима! /…/ И верујте ми, Балкан мора да изнедри нови свет, нови европски поредак. Не друштвени поредак – то је отрцано никоиништа! – такозвани друштвени поредак је данас поредак грубијана и дивљака повезаних са берзанским мешетарима, политичким партијама, гувернерима банака. Ја мислим на ЉУДСКИ ПОРЕДАК!“

[restrictedarea]

Успео је 1917. да се склони са фронта у Галицији, симулирајући душевну болест, па су га заточили у римокатолички самостан код Самобора,претворен у азил за умоболне. После је, о рату, записао:“Човек – створен да буде Бог – убијан је као стока на кланици/…/Наша је прва заповед: У име човека и зенитизма- не убиј!“ И био је јасан:“Будимо стража против Запада!/…/Нека сви Срби носе дах буне у срцу свом и идеју у делу свом: Исток против Запада!“ Јер „Европа је упропастила српску младост.Младост Балкана. Курва Европа!“

ГОЊЕНИ ЗЕНИТИСТА Чим је рат прошао, Мицић је наставио да се, у Загребу, бави уметношћу и да ради као новинар. Запазио га је Црњански, а Тин Ујевић је писао предговор за другу књигу његових песама. Године 1921. покреће часопис „Зенит“, у коме сарађују Црњански, Винавер, Растко и други; јуна те године, са Иваном Голом и Бошком Токином, објавиће „Манифест зенитизма“. Касније ће се сукобити са многима, од Винавера до дадаиста, оптужујући их за неинвентивност и млакост. „Зенит“ до 1924. излази у Загребу, непрестано изложен цензури; он, главни уредник,због оштре критике стања у Краљевини СХС, отпуштен је из државне службе. Од 1924. до 1926. „Зенит“излази у Београду, али због текста о односу зенитизма и марксизма, као и нескривених симпатија и сарадње са уметницима Совјетског Савеза, бива забрањен. Против Мицића је подигнута оптужница „за изазивање мржње против државе у целини“. Он, уз помоћ свог пријатеља и сарадника, Филипа Томаза Маринетија, италијанског футуристе, бежи у Париз, где ће му се касније придружити жена Анушка. Написаће и огорчени текст „Хвала Ти, Србијо лепа“, у коме се обрачунава са београдском малограђанштином у служби лажног европејства. У Паризу живи десет година, објављујући романе на француском ( још нису преведени ).  Најближи сарадник био му је брат Бранислав, познат под псеудонимом Бранко Ве Пољански,који је у Паризу и умро, након чега се јунак наше повести враћа у Београд.             И у Паризу, као и на Балкану, он, на трагу светске авангарде, устаје против трулежи западне цивлизације у име „свежег“, „варварског“ (људског) Балкана. Милош Кнежевић бележи да је „зенитизам пркосна јужнословенска и балканска реакција на охолу Европу“ при чему се „Барбарогеније супротставља Европљанину; Варвари се стављају спрам Европљана; варварство истиче насупрот културе. У ствари, једна од крилатица зенитизма у реторичкој форми оксиморона гласи:“Варварство је култура!“.

ЖИВОТ У „АРИСТОКРАТСКОЈ“ БЕДИ У време Другог светског рата не објављује; и у новој Југославији живи повучено, одбачен  јер није хтео да се поклони Титовим измећарима у култури. Постојао  је, како каже Милош Кнежевић у свом дневнику „Провалија у плићаку“, 26 година „у уметничком и животном остракизму“. Медиокритети су од њега  бежали, оптужујући га да је човекомрзац, хипохондар и чудак. Избачен из стана у Његошевој улици, писао је, сведочи Кнежевић, „смела писма агитроповцима и компартијским функционерима“, живећи од 1945. до 1960. са својом верном Анушком „као идеолошки проказани и изопштени српски националиста и сулуди антикомуниста“, који је, „у време када је латиница била светиња и језик револуције, колико год могао бранио ћирилицу“. Чак су га, пред први самит несврстаних 1960, Титови кербери бацили и у затвор. Хтели су  у лудницу, али су га ипак пустили на слободу, да живи у „аристократској беди“. Кнежевић, који га је знао, каже да се „издржавао живећи од продаје садржаја пакета које је добијао као помоћ из иностранства. Продавао је жваке, сличице фудбалера и глумаца, кликере, хемијске оловке и налив-пера“. Робу је доносио у комисион на Славији. С људима се сретао на гробљу. Кнежевић:“Врапчији оброци, изгладнелост у чуварној претрпаности. По једна сува шљива у чају, уместо шећера./…/Ниједан драгоцени, заслужно поклоњени или размењени уметнички предмет није хтео да прода“. А и како би? Он, који је основао једини српски авангардни покрет познат у свету,он, који је 1926. у Москви излагао на изложби револуционарне уметности Запада, он, који је сарађивао са свим генијима Европе свог доба, од Маринетија и Архипенка ( о коме је и писао ), до Тристана Царе, маштао је да оснује музеј „Зенитеум“ и, у десет примерака, умножавао своје позне текстове и колаже. И – ником се није продао!

Опет Кнежевић:“И то је било могуће током владавине авангарде радничке класе: једини истински српски авангардиста умро је од последица глади јуна 1971. Била је то опресивна политичка анорексија“. Место смрти: дом за старце у Качареву код Панчева. Званичан узрок смрти: упала плућа.

 ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ Године 1940. Љубомир Мицић је стигао у Београд и покренуо часопис „Србијанство“, у коме је објавио „Манифест србијанства“, значајно и до данас непрочитано дело. Цветковићевско – мачековска ( дакле, криптохрватска ) цензура забранила је часопис и манифест. У њему је, urbi et orbi, Мицић завештајно указао на србијанство као једини лек за болест југословенства „као свесрпски народни полет и покрет, србијанство као жива сила опште народне и државне обнове, србијанство као носилац српског законског поретка и уставне народне владавине, србијанство као уносилац српског реда и српске светлости у тројствени видовдански, и доцнији југословенски мрак и неред, србијанство као свесрпски дух, као стара основа новог и будућег политичког преображаја, србијанство као недвосмислена национална мисао, као школа грађанске свести и дужности, србијанство као неумољиви бранилац међуљудске правде и српске државне мисли, једине у једној земљи, србијанство као најмоћнија брана против рушилачке поплаве разједињења/../србијанство као српска самоодбрана, као коначни политички правац и облик, као једино праведно решење засновано на историској стварности, а изражено у великим духовним подвизима, у великим војничким победама, и у сувише великим жртвама српскога народа, србијанство као заштитник свих вера, поред српско-православне као државотворне и националне вере/…/ Без србијанства се никада није могло, без србијанства сe ни данас не може! У то име, и во имја зенитизма: Сви Су Срби Србијанци!“

Хоћемо ли, најзад, послушати јуродивог србског зенитисту и Барбарогенија, који је био у праву више од свих српских академских пренемагала спремних да се поклоне „курви Европи“ и „преузвишеној госпођи Политура, Имитација де Култура“, чије је седиште онда, као и данас, у Загребу? Ако не видимо српско сунце у зениту, тумараћемо, и даље, по европској поноћи. А Мицић нас је на време упозорио.

[/restrictedarea]