Odlomci iz Dnevnika – PISAC I TEHNIČKI PROGRES

Sa pojavom Interneta moj položaj u svetu je postao vrlo neudoban: našao sam se po strani od planetarne mreže opštenja i sporazumevanja, sa svih strana opkoljen, a odbačen i neuključen. Sumanuti razvoj tehnike je, najednom, prevazišao moje mogućnosti usvajanja i prilagođavanja. U takvom napretku ima nečeg uvredljivog za pamet, nečeg što ponižava dostojanstvo. Uza svu odbojnost i gadljivost ne uspevam da izbegnem dodir sa velikim dostignućem našeg doba. Upućen sam (retko, ali ipak) na ovo čudo. I ovaj napis, za „Pečat“, prilažem posredstvom te đavolje naprave, uz nesebičnu asistenciju odane supruge. Ona, za svojim radnim stolom, namesti šta treba i kako treba, a meni ostaje da primenim skromno daktilografsko umeće.
Tehnički napredak, vezan za moje potrebe, pratio sam do uvođenja faksa. Taman sam se na nj bio privikao kad ga, bez objašnjenja, potisnuše na sporedni kolosek, i sad, uklešten na polici među knjigama, životari kao kolateralna žrtva nezadrživog napretka. Ne sećam se kad je poslednji put primio, ili poslao, kakvu poruku… Obično sam slao kraće napise, a jednom sam mu poverio i pregršt stihova. Poezija ne voli tu vrstu razgolićavanja; grešku nisam ponovio.
Bez ovih pomagala, posebno bez kompjutera, književnost se srećno razvijala hiljadama godina, pa bi i danas mogla bez njih. Pišem čeličnim perom utaknutim u držalju. Brojni kratki prekidi, posvećeni uzimanju mastila, oživljavaju maštu i preusmeravaju mišljenje. Pri tom koristim pozadine odbačenih listova, omotnica i napuštenih verzija: štedeći, pošteđen sam i griže savesti zbog arčenja hartije. Ono što zabeležim rukom prekucam na pisaćoj mašini (Olympia, Carina 2, ćirilica, nemačka proizvodnja). Treba li ubaciti štogod latinicom, tu je Olympia Monica, opet nemačkog porekla, kupljena u Parizu pre četrdesetak godina. Dobro se drži, jedino joj je otpao donji desni repić na slovu a. Slična oruđa me čekaju u beogradskom stanu, i u rodnom selu.
Sa tako priređenim tekstom stupam u okršaj sa Sanjinim kompjuterom. On oseća da ga ne volim, i podvaljuje mi gde god stigne. Imam debele seljačke prste, pa često dodirnem susednu dirku na osetljivoj tastaturi, što izaziva lom i haos u sistemu. Mašina se zakoči, ekran se isprazni. Gledam da mi se u blizini uvek nađe Sanja, ili ko od dece, kako bi pritrčali u pomoć izbezumljenom ocu porodice. Kad stvar privedem kraju, tekst ide na dopunsku obradu. Francuska latinica nema dijakritičkih znakova pa Sanja, po čitav sat, iz gornjeg desnog ugla skida kvačice i lepi ih na š, č, ć, ž i dž, ispravljajući, uz to, poneku slovnu grešku. Uza sve moje mane, prinuđena je da trpi nespretnost u korišćenju kompjutera.
– Ti imaš dve leve ruke, i dve leve noge – kaže mi.
Tešim je napomenom da je mogla naći mnogo goreg muža od mene.
Boraveći na selu, zloupotrebljavam predusretljivost Agencije za pomoć poljoprivrednicima, u Ljigu. Agencija se zove „Moba“, vode je Gordana i Zoran. Njihov kompjuter ima ćirilična slova, pa posao brže odmiče. Redovno me posluže čašicom dobre rakije. Pre nekoliko godina sam, u dva maha, izbrisao, ili bespovratno zaturio upravo otkucan tekst. Odonda paze da mi, pre nego što započnem hrvanje sa mašinom, uključe oznaku Save.

[restrictedarea] Iz rečenog jasno izlazi da ovu divotu moderne tehnologije koristim isključivo kao električnu pisaću mašinu. U daktilografskoj veštini sam se počeo obučavati daleke 1952. godine, takođe u Ljigu. Ušunjavao sam se u sreski Komitet Partije po isteku radnog vremena, nepozvan, i maltretirao neku međuratnu remingtonku čije su okrugle dirke bile optočene metalnim prstenčićima. Čistačica je svakako mislila da mi je pristup u prostorije dozvolio neko od zaposlenih. Dva puta me je, u toj nedozvoljenoj raboti, zatekao i sam sekretar Komiteta, suvonjav i namršten brka koji je na svojim plećima nosio sav teret obnove i izgradnje ratom opustošene zemlje. Gledao me je bez reči, pomalo začuđeno, ali me nije isterao iz kancelarije. Pratio me je glas dobrog đaka i gimnazijskog pesnika, a to je, onda, bilo na većoj ceni nego danas.
Kucao sam, u početku, jednim prstom. Kasnije sam uznapredovao, i sad kucam sa dva prsta. Sa dva srednjaka sam izbacio bar pedesetak hiljada stranica formata A4, zaokruživši, time, i jedan rezervni, nepriznati radni vek. Mašinopis većih rukopisa predajem izdavačima, a oni to, posle, unose u mašinu. U novinske redakcije nemam poverenja, plašim se da pri „unošenju“ ne načine previše grešaka.
Pa kad već ne možeš bez kompjutera – upitaće me neko – zašto ne savladaš tu, kako se kaže, jednostavnu veštinu? Eh, zašto… Zbog psihičke blokade, zbog nespretnosti, zbog načelnog otpora i odbojnosti prema NJ. V. Progresu. (Dokle li će, ovom brzinom, ići, i gde će nas, na kraju, dovesti?) A onda, ako ćemo pravo, dovoljno sam, za jedan ljudski vek, napredovao. Telefon sam prvi put video u desetoj godini. Čiča-Jezdimir me je, u Donjim Banjanima, odveo na malu železničku stanicu, i zamolio šefa stanice da me uputi u tajnu. Šef je zavrteo ručicu i pružio mi slušalicu, iz koje je neko povikao:
– Šta oćeš, Radiša?
S obzirom na startnu crtu, daleko sam dogurao. Imam mobilni, ali ga upotrebljavam delimično. Ne šaljem SMS poruke, i otvaram ih s mukom. Ne vozim auto, pa ni bicikl. Godine 1958. pokojni Žika Lazić me je, u Lugavčini, pokušao uputiti u taj ekvilibristički poduhvat. Nekoliko puta sam zabio nos u prašinu, i odustao.
Tehnika sama sebe stalno prevazilazi, ne vidim smisla da za njom trčkaram. Suština ljudskog postojanja je, čini mi se, izvan nje. Što je juče bilo novo, danas pokriva paučina. Gluv i nem, moj faks se, ponekad, oglasi šumorenjem i tužnim zujanjem, kao da nešto premotava, ili uzdiše nad neveselom sudbinom. Gramofon trune u garaži, sa pločama klasične muzike kojima sam se nekad ponosio. Na vreme sam prešao na kasete, pa i njih odbaciše. Sad čekam kad će i C.D.Rom otići na đubrište povesti.
A mehaničke pisaće mašine već su na putu da postanu muzejska retkost. Sve je teže doći do traka. U beogradskim papirnicama prodaju neke italijanske, izbledele, kojima je prošao rok upotrebe, a i u Parizu zalihe ubrzano kopne. Majstor precizne mehanike, naš zemljak Stefan Stefanović, nastanjen u Montreju, od pre nekoliko godina u penziji, održava mi pisaću mašinu, besplatno. (To je njegov dobrovoljni prilog srpskoj književnosti). Lane mi je poklonio nekoliko polovnih traka, i dao mi adresu prodavnice u pariskoj regiji koja je, na lageru, zadržala taj dragoceni artikal. Telefonirao sam. Rekoše mi da su im ostale još samo crveno-crne.
Na selu, u vajatu, imam pun kofer iskorišćenih. Ostavljao sam ih, sluteći da će naići zla vremena, pa ću, bar neke, ponovo koristiti. Pogrešan račun. S godinama, trake su se isušile, i sad nisu nizašta. Mladi beogradski advokat, svetski putnik i putopisac Viktor Lazić, koji osniva Muzej knjige, reče mi da će, pored onoga što sam objavio, preuzeti i kofer s trakama, kao zanimljivost iz jedne prevaziđene epohe.
Pre desetak godina, na sastanku Književno-jezičkog odeljenja Akademije, Dobrici Ćosiću zazvoni mobilni. Bio ga je tek dobio, od ćerke. Držeći ga na dlanu, promrmlja:
– Kako se ovo isključuje?
– Baci ga kroz prozor, to je najlakše – dobaci mu sekretar Odeljenja.
Da, dragi Dobrice… Svi mi, rođeni pre 1950. živimo, danas, u tuđem veku. [/restrictedarea]